Пише Љубиша Јовановић, најпознатији српски флаутиста и редовни професор Факултета музичких уметности у Београду
Звечан је заправо предграђе Косовске (Северне) Митровице и физички је спојен и сједињен са овим градом. Део је невероватне приче о Факултету музичке уметности, насталом давне 1975. године у Приштини, у тадашњој Југославији, из потребе да се развије високо уметничко образовање на Косову. Музика је тиме добила нови замајац, а многи најистакнутији уметници суделовали су у развоју тадашње аутономне покрајине. Пре свих Константин Бабић, Миленко Живковић, Драгослав Девић, Јован Шајновић, Миленко Стефановић, Миодраг Азањац, Милоје Николић, Соња Маринковић, Урош Пешић, Митке Ангелов.
Током школске 2023/24. године имао сам част да будем позван на замену, као професор флауте на Факултету уметности у Косовској Митровици/Звечану. Прихватио сам то као чин неке врсте патриотизма и љубави за наш народ који тамо живи и ради у јако тешким и компликованим условима. Наишао сам на љубав, искрену љубав и покушао сам да узвратим личним предавањем и истом таквом љубављу. Ово је моја мала прича о делу образовног система Србије са којим смо веома мало упознати. О студентима и људима којима треба дати више простора, веће могућности за напредак и развој, и много више пажње и бриге за све оно што ће се дешавати у блиској будућности. Образовање и здравство су последње карике које све те Србе који живе на Косову спајају са матицом. Потпуно је неизвесно докле ће то трајати.
Прво о студентима: Марија, Биљана, Славена и Анита. Четири девојке са великим срцем, различитих поимања музике, способности, техничке спреме. Човек брзо научи у свом педагошком раду да суштина није да стварамо “геније”, већ да увучемо младе људе да заволе музичку уметност, да она постане део њиховог бића, да са радошћу долазе на наставу, без пресије, превеликих очекивања, да свако отвори онај део чаробних врата класичне музике који му је потребан. И верујем да њих четири носе све праве вредности у себи, за будућност. Оне неће освајати велике награде, оне неће стајати на светским позорницама, али биће значајан део помака музичког живота на Косову и можда ће подстакнути неку другу дечицу да се баве уметношћу. Сасвим довољно од њих.
Размишљао сам пуно о флаутистима који су одиграли пионирску улогу у развоју флаутизма на Косову – Миодраг Азањац, Сања Стијачић, Братислав Ђурић и Симонида Јовановић-Родић су поставили темеље флауте. Треба са поштовањем поменути и Венеру Мехметагај Кајтази која је одиграла кључну улогу у развоју флаутизма у Приштини, након одвајања школства 1991. године. Музика говори заједничким језиком, универзална је и припада најплеменитијем делу човечанства уопште. Сви ови педагози уткали су најлепши део себе у развој флауте.
У Косовској Митровици нећете моћи да слушате концерте уметничке музике. Веома ретко ћете имати прилику да чујете на концертном подијуму истакнуте музичаре. Зато се и претворио мој концерт са пријатељем и колегом Александром Сердаром у прави музички празник. Препуна сала Ликовне галерије, пуна младих људи који су са радошћу упијали сваки звук флауте и клавира напунио је и наша “извођачка” срца новом енергијом и посебним емоцијама.
Након концерта смо разговарали са студентима, о њиховим искуствима, амбицијама. Тако смо открили да заправо политички део приче из живота игра веома важну улогу. Нечији родитељи су дали отказе у косовским институцијама, те су тако у веома неповољним материјалним околностима, у којима помоћ стиже само повремено и готово је незнатна. За оне друге, чији родитељи су остали запослени, животне околности су много повољније и они још увек могу нормално да живе и раде. Наравно, потпуно је неизвесно колико дуго ће то трајати. Људи са животним искуством кажу да се понавља готово на идентичан начин све што се догађало у Грачаници и околини. Свесни су сви како се то завршило.
Факултет уметности у Звечану основан је 1973. године као Академија ликовних уметности. Будући да се у друштву све више осећала потреба за стручним кадром у области музичке педагогије и извођаштва, 1975. године оснива се Музички одсек, који се прикључује Академији ликовних уметности. Тада је назив Академија ликовних уметности промењен у Академија уметности, а од 1986. године ова институција носи назив Факултет уметности. Одсек за драмску уметност почео је са радом 1989/90. године. Од тада, па до данас, Факултет уметности има три одсека – департмана: за ликовну, музичку и драмску уметност. Турбулентан период настаје 1991. године, када наставници, асистенти и сарадници албанске националности напуштају своја радна места. Интересантно је да је тадашњим хонорарним ангажовањем највишег стручног кадра из уже Србије дошло до наглог повећања интересовања за студирање у Приштини. Практично, све до ратних збивања из 1999. године.
Током наредне две године Факултет уметности се неколико пута селио, из Приштине у Лепосавић, Рашку, Варварин, да би 2001. године Одлуком Владе Републике Србије о привременој промени седишта Универзитета у Приштини, када се он пресељава у Косовску Митровицу, Факултет уметности наставио са радом у Звечану. Тада је деканат Факултета уметности смештен у адаптирано приземље некадашње мензе Рударског комбината „Трепча”, док се настава одвијала у просторијама деканата, Техничке школе у Звечану и основне школе „Вук Караџић” у Звечану. Након извесног времена, изнајмљен је мали простор у Дому културе у Звечану, који је преуређен у Галерију факултета. Ту је извођена настава клавира, и организоване су концертне активности и изложбе студената и наставника. Тешким условима још више је доприносило свакодневно искључивање воде и струје у северном делу Косова, због чега се највећи део наставе изводио у хладним просторијама и уз свеће. И поред лоших материјалних услова за рад, уз велике напоре и ентузијазам студената и професора, настава и друге активности су извођене редовно и успешно. Добијањем великог дела нове зграде у Косовској Митровици 2007. године, адаптацијом постојећег простора старе зграде деканата у Звечану и простора у Основној школи „Вук Караџић”, а нарочито обезбеђењем простора за галерију Факултета уметности у Косовској Митровици 2013. године, створени су нешто бољи услови за рад, што је значајно допринело побољшању квалитета студија и афирмацији факултета.
Архива која се односи на рад Универзитета у Приштини практично не постоји, сачувана је само матична књига запослених. Остаје нам да градимо мозаик сећања на основу успомена оних који су још међу нама, а радили су на Факултету уметности 1973-1991. године.
Када уђете колима у Косовску Митровицу чини вам се да сте у епицентру хаоса. Возила су паркирана било где, ако треба и насред улице, поред самопослуга или банака, да власници само “скокну” да нешто заврше. Пролази се понекада јако споро и тешко. Испред маркета ћете наилазити на брда робе на залихама, од киселе воде до тоалет папира. Таксисти ће вас возити за 150 динара по граду и за 5 минута вам испричати свој живот, своју љутњу, огорчење на све оно што се збива. Разумећете много боље муке људи који су у некој врсти замке, у којој се не види јасно будућност. Будућност им не изгледа светло, све је неизвесно и заправо незамисливо.
Затим ћете ући у зграду факултета. Срешћете насмејане и драге пријатеље из администрације, направиће вам кафу, питаће вас шта вам је потребно, учиниће све за вас. Повремено ћете чути да је некоме лоше од стреса, да је била и хитна помоћ. А они ће вас поново следећи пут сачекати осмехнуто и са жељом да мало буду са вама.
Затим се попнете да радите са дечицом, са топлим и дивним младим људима. Па – правац станица. Уз мало среће нађете место у аутобусу, најчешће многи стоје до Лепосавића и Рашке, па се постепено проређује до Краљева и Крагујевца. Сретнем се понекад у аутобусу и са дивном другарицом и дугогодишњом сарадницом Аном Софреновић, па се сити испричамо. Професори имају попуст на карте, 20 одсто. Људи су захвални што долазите да делите живот са њима. Љубав је то.
У септембру долазим последњи пут на наставу и испите. Планирам да водим студенте на ручак, а за цео колектив ћу направити неки коктел, можда са Сејдиним ћуфтицама, ћевапима и суџукицама. Надам се да ће ме позвати догодине на прославу 50 година Музичког одсека. Нека оставе неки мали запис да сам долазио, значиће ми.
Увече касно, након нешто више од 6 сати вожње стигнете кући, загрлите своју породицу – и заувек почнете да мислите на наше људе са Косова. Сада их познајете, осећате, они су део вашег бића, доживотно.
Бескрајно хвала Драгани Цицовић Сарајлић на достављеним доступним подацима о раду Факултета уметности.
(Велике приче/Контакт Плус, 28.07.2024)
