Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Љубомир Симовић: Који је то рок, „догодине“? Како, и на који начин, „догодине“ стићи „у Призрен“?

(Фото: E-stock.us / Катарина Михајловић)

Србија слави Сретењски устав, а не живи ни по данас важећем уставу и законима. Погледајте како Устав дефинише те компетенције председника Републике, и упоредите то са председниковом праксом да игнорише институције и да у свему води главну реч – каже у разговору за Данас Љубомир Симовић, песник, писац и академик.

Разговор је вођен уочи датума који би требало да буде највећи, најзначајнији државни празник ове земље. Сретењски устав, који се обележава овим празником, био је нешто најмодерније не само у српским него и у европским оквирима за ондашње време. Такав, наравно, у том тренутку није могао опстати. Ипак, ми га обележавамо као да његово трајање и традицију заиста баштинимо. У одговору на то колико је Србија и данас далеко од једног таквог, модерног, највишег законодавног акта, односно од тога да по његовом слову заиста живи, Љубомир Симовић наводи пример „Београда на води“.

– Годинама, на пример, пратим проблем изградње „Београда на води“. Правници су упозоравали да су приликом усвајања и реализације овог пројекта „суспендовани закони“, и да је све то што се око њега догађа „неуставно“. Да не помињем алармантна упозорења наших и страних архитеката и урбаниста. Онај који се понаша као да је његова воља једини закон, и његова реч једини устав, није на сва та упозорења дао ни пет пара. Такође, по свој прилици, изградњом жичаре и гондоле, девалвирати и Калемегданску тврђаву. Оцените сами како у таквим околностима изгледа, и шта значи, прослава Сретењског устава.

* Каже ономад у једном интервјуу глумица Радмила Живковић како и у кући међу собом размењују реплике из представа и неретко ону из Хасанагинице – „прави се ти луд, ако си паметан“. Је ли она постала универзална максима такозваног малог, обичног човека, и да ли нам је тако како нам је зато што се „правимо луди“?

– Ту реплику је у једном интервјуу помињао и Петар Божовић. Никад нисам могао помислити да ће та реченица, коју изговара један од Хасанагиних војника, постати толико актуелна, и толико употребљива. То само потврђује да једно књижевно дело, у различитим временима и околностима, из својих различитих слојева, реагује на неочекиван начин. Није редак случај да неки књижевни текст, неким својим значењем, изненади и самог писца. Тако је и са репликом о којој говорите. Њу прозива, и актуелизује, атмосфера коју ауторитарна власт ствара у друштву.

Љубомир Симовић: Србија слави Сретењски, а не живи ни по данашњем уставу 2

* А може ли на страни моћника на власти, поготову оваквих какви су ови наши данашњи, бити једна друга изјава истог овог резонерског лика из Хасанагинице – „чим неко много виче, знај да виче да би нешто прећутао“?

– Није то ништа ново. То је уобичајена техника оваквих речима.

* Након што је друга ваша драма, „Бој на Косову“, тачније филм који је по њој снимљен, крајем осамдесетих постала нека врста у народу популарне националне блуднице, ви сте, почетком двехиљадитих, написали њену другу верзију. Подсетите нас, шта сте у тој драми променили?

– Те промене сам детаљно објаснио у тексту „Напомене о другој верзији“. Та драма је, по мом осећању, била превише опширна, била је оптерећена вишком материјала, и ја сам је, у тој другој верзији, да бих је учинио бржом и функционалнијом, скратио, изостављајући неке сцене и ликове. Главну поруку драме, међутим, нисам мењао. Кнез Лазар и Милош Обилић и у њеној другој верзији говоре оно исто што су говорили у првој.

* Шта мислите, како би ова драма кореспондирала са данашњом косовском ситуацијом?

– Сигурно је да неке „кореспонденције“ постоје, али није моје да на њих указујем.

* Како коментаришете изјаву председника САНУ, господина Костића, поводом Косова, а како нападе на њега истим поводом?

– Влада Костић се залаже да се суочимо са стањем таквим какво јесте. Он је рекао да Косово „де факто и де јуре више није у нашим рукама“. Зар то практично није признао и Вучић, када је рекао да на Косову покушава да добије „више од ништа“? Зар се идеје о „разграничењу“ и о „размени територија“ не могу схватити као нека врста признања независности покрајине која се отцепила? На те идеје се није реаговало, али су против Костићеве изјаве организовани протести пред зградом САНУ. А тог истог дана Приштина забрањује Расиму Љајићу улазак на Косово, чиме практично потврђује оно што је Костић рекао. Али демонстранти то не повезују.

Ми на Косову немамо ни власт, ни војску, ни полицију. Али имамо наше грађане, имамо нашу културну и историјску баштину, и знаке и сведочанства нашег идентитета, које треба да заштитимо и осигурамо. А да бисмо их заштитили и осигурали морамо се суочити са стањем таквим какво стварно јесте.

С друге стране, имамо људе – углавном политичаре – који се задовољавају да кажу „Косово је Србија!“ и „Никад нећемо признати државу Косово“, и који сматрају да су тим испунили своју патриотску дужност. Неки иду и даље, и своја излагања завршавају позивом: „Догодине у Призрену!“ Који је то рок, „догодине“? Како, и на који начин, „догодине“ стићи „у Призрен“? шта ће одговорити ако их неко „догодине“ буде питао: „Где сте? У Призрену или у Кнез Михаиловој?“

Сад су се сетили Призрена, а Десанка је још пре шездесет година написала „Грачаницу“:

Да те бар можемо подићи на Тару,

у каленићку порту те пренети…

* Овај празник је и Дан првог позоришта у Срба – Књажевско-српског театра, а крајем овог месеца обележава се и дан када је указом Милоша Обреновића основана претеча данашње најважније националне библиотечке установе – Народне библиотеке Србије. шта нам то говори – да се некад, чини се боље него данас, знало да је култура једног народа међу првим обележјима његове државности, или нас само болно подсећа на садашњи незавидан положај културе и уметности?

– Могао бих и овом приликом да говорим о томе како ми већ више од тридесет година немамо књижевни живот. И о проблемима у којима се налазе наша позоришта, издавачи, библиотеке… Уместо тога, задржаћу се само на једном карактеристичном случају, у коме ћете наћи одговор на питање о односу власти и политике према уметности.

Негде крајем педесетих година прошлог века, кад сам као студент радио као хонорарни сарадник Радио Београда, имали смо неко јавно снимање у Сомбору. Припремајући то снимање, дошли смо у сомборску Учитељску школу. У то време су све државне установе, укључујући и школе, биле обавезне да у свом склопу имају такозвани „Црвени кутић“, у коме су се, поред портрета маршала Тита, налазиле и пароле типа „Пролетери свих земаља уједините се!“, изводи из програма КПЈ, срп и чекић, државне и партијске заставе. Понекад и цвеће. Међу бројним паролама у „црвеном кутићу“ ове школе налазили су се и стихови из песме „Санта Мариа делла Салуте“ Лазе Костића:

Звездама ћемо померит путе,

сунцима засут сељенске студе,

да у све куте зоре заруде!

Стихови молитве Богородици, употребљени као парола Комунистичке партије! Изгледа вам невероватно? Али овој причи ту није крај.

Ових дана, гледајући у неком од телевизијских дневника извештај са заседања Народне скупштине, видео сам како један од посланика, иначе истакнути функционер Српске напредне странке, своје излагање завршава истим стиховима:

Звездама ћемо померит путе,

сунцима засут сељенске студе,

да у све куте зоре заруде!

И аранжер оног „кутића“, и овај посланик, не би те стихове тако безочно злоупотребљавали да нису били убеђени да су грађани овце, које ће стихове велике Лазине молитве прогутати као израз васионских моћи њихових партија.

* Кад смо већ код односа уметности и политике, или уметности и државности, односно оног помпезног термина – „државотворности“, како вам изгледа споменик Стефану Немањи? Како вам иначе делују декоратерске „вештине“ са „уметничким“ претензијама власти у Београду?

– Пре свега, нико није имао ништа против тога да се Стефану Немањи подигне споменик. Али су историчари уметности, и остали компетентни људи, били против тога да му се подигне овакав споменик. Овакав какав је, он нема никакве везе ни са Стефаном Немањом, ни са нашом уметничком традицијом. Ова фигура која сад блешти на Савском тргу резултат је знања и укуса, резултат је „естетике“ оних који верују да неки рад, да би био признат као уметнички вредан, треба да испуни три услова: да буде велики, да буде тежак и да буде скуп. Овај споменик је испунио све те услове: изнад земље је висок 23 метра, а испод земље има још пет метара. Тежак је 63 тоне. А колико је скуп? Вероватно је његова цена тако велика да се његови наручиоци не усуђују да је открију народу чијим су га новцем платили.

Споменик је свечано открио његов иницијатор, председник Републике, уз уобичајену асистенцију Милорада Додика. Председник нам је већ на почетку своје беседе понудио две, да кажем: „дезинформације“. Рекао је да је Савски трг до недавно био прљаво, запуштено и никакво место, које су грађани називали именом толико срамотним, да он не може ни да га изговори. Тим именом – које се он не усуђује ни да изговори, а које ћу се ја усудити да напишем: Пицин парк – никад нико није звао Савски трг. Тим именом су људи звали парк код Економског факултета. То зна цео Београд. Али председнику више одговара да то срамотно име премести, како би слику некадашњег Савског трга представио што црњом и гором, чиме би се још више истакли његови садашњи сјај и лепота.

Друга дезинформација: председник је рекао да неки хоће да руше не само овај споменик, него и храм Светог Саве, што он, како каже, никада неће дозволити. Знам да су неки грађани предлагали премештање овог споменика на неко дискретније место, како странци који долазе у Београд своје мишљење о нама не би формирали гледајући овакав монумент, али не знам да је неко предлагао његово рушење. А рушење Храма Светог Саве нико никада није ни поменуо! Нико никада, осим, у овој прилици, сам председник, коме је та претња била потребна да би себе још једном представио као заштитника те светиње.

Цела ова прича је накнадно драматизована информацијом о снајперистима који су у току ове свечаности спремали атентат на председника, од чега га је штитило 850 полицајаца.

Пропустио сам да поменем и оне костимиране коњанике. Моја грешка.

Балада о Стојковићима

Бије батинаш, богме својски распалио,

пуца нам кожа, лете мрвице меса;

бије сат, бије два, бије три,

откуд му толико штапова и беса?

Удара богато, удара од свег срца,

већ му се лице од напора криви,

губи дах, застаје, предише, више не може,

и пада мртав уморан,

а ми живи.

Поређају нас везане уза зид,

пуцају у нас, – прска нам лобања,

прска цеваница, подлактица, коска,

отежасмо од олова у телу.

Дође и вече. Уморили се стрелци.

Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.

Са стрељања се враћамо кући

– ко с посла,

и док се у кујни подгрева вечера

жене нам крпе рупе у оделу.

После вечере прегледам домазлук:

закрпим кров, подупрем ограду,

накупим кишницу у каце и араније.

Уто и спавању време. Пре но заспим

кажем жени: вешаће ме у пет,

гледај да ме пробудиш нешто раније.

Ујутру вешала, нова новцата, чврста,

ужад јака, џелати обучени,

– руку на срце, ничему замерке нема.

Вешају нас брзо, вешто и лако.

Висимо тако обешени до мрака,

време је вечери, скидају нас, – ми живи,

сви нас туку и псују, али ако.

Сутрадан зором довуку грања и дрва,

наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,

принесу шибицу, потпале,

и гори тако, гори недељу дана,

цела варош од пепела посиви.

Кад све догори, ми изађемо из дима,

краљица пада у несвест, а краљ

трља очи и гледа нас запрепашћен:

Сунце вам ваше, па ви опет живи!

Растржу нас коњма на репове, распињу нас на

– точку,

секу нам главе, руке и ноге – страшно!

Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,

не знамо зашто, а није ни важно.

 

Судијама је већ свега тога доста!

Смењују стрелце, отпуштају војнике,

џелате вешају – они им као криви.

Па опет на нас: те топузином, те топом,

те вешај, те сеци, те кољи!

– А ми живи.

Није ту нешто у реду, шапће народ,

то неко штити судије од греха!

А и нас каткад хвата зебња пред сан:

нисмо бесмртни, неће дуго овако,

доћи ће једном и нама крај,

нећемо издржати

– и умрећемо

од смеха.

Љубомир Симовић

Из збирке „Уочи трећих петлова“ (1972)

Извор: Данас

 

 

Став