Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Ароганција “фаталистичког оптимизма” неизбежне косовске државности
Демаћи је, међутим, после свега што је доживео био потпуно уверен да је време остварења његових циљева сасвим близу и да је неминовно. Тај “фаталистички оптимизам” заснивао је првенствено на апсолутној демографској надмоћи Албанаца на Косову, коју је заједно са политичким и војним мешањем страних чинилаца, узимао као непроменљиве детерминанте неизбежне независности и државности Косова, попримао је постепено форме арогантног и тријумфалистичког става. Све док је то тако, није било никакве препреке да Албанци са Косова и Албаније не гледају на Србију “с висине”. Демаћи је у томе био деликатнији. Истицао је супериорност Косова, али је давао шансе и Србији. Ту супериорност темељио је и на квазиетногенези која је Албанцима приписивала илирско и староседелачко порекло, за разлику до Словена, који су се досеилили на Балкан. “Тешко може да се нађе нешто што нас спаја, јер смо све време, од када су Срби почели да надиру овамо, доживљавали само зло од српских режима”, тврдио је Демаћи.
После сусрета Хашима Тачија и Ивице Дачића 2012. оценио је да је то “прекретница” и “први корак”, те да је “дошло време да ставимо тачку на ову нашу крваву историју”. У томе, он је сасвим оспорио право онима који говоре да никада неће признати Косово. “Дају себи за право да то говоре и у име будућих влада и будућих генерација. Не признати Косово значи не признати стварност, зажмурити на читаву ову ситуацију. Међутим, Косово и Србија су две државе које имају исти интерес да иду у Европу. Нећемо моћи да заборавимо све оно што се десило, али треба да схватимо да смо комшије, а комшије не можемо бирати. Ми смо ту. Ви сте дошли ту. Зна се када сте дошли, али сте се добро ситуирали. Више не можемо дискутовати о томе хоћете ли или нећете бити наше комшије. Ви не можете више о нама да одлучујете. Ред је да отворимо комшијски процес јер свако одугловачење је губитак и за нас и за вас”, одрезао је Демаћи. “Не би било добро да се историја понавља, па да код Срба превлада уверење да Албанце не треба прихватити, да Косово не треба признати, да га на сваки начин треба ометати”, наглашавао је Демаћи.
Демаћи је остао противник решења из Ахтисаријевог плана и присталица реципроцитета. “Где сте видели да је језик мањине, која броји 7-8 посто од укупног становништва, равноправан језику већинске нације на читавој територији државе? Ми у нашем уставу имамо одредбу да, ако 10 српских посланика од 15, колико је Србима гарантовано места у парламенту, одбије неки закон, тај закон не може бити усвојен. Где то има? А погледајте шта се збива са нашим земљацима у Србији – у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи. Они су угњетени и обесправљени. Када за њих тражимо иста права која смо дали Србима на Косову, српска влада нам одговара: “То је наша ствар“, образлагао је Демаћи. Даље је захтевао да “наша влада не треба да прихвати никакав споразум о правима Срба на Косову, ако та иста права не добију и Албанаци који су под српском администрацијом”, прецизирајући да “то треба да буде алфа и омега свих преговора“.Јасно је да он не сматра такво законодавство неком великом вредношћу које би требало да буде поштовано. Он је сматрао да Србија не треба да има европску перспективу, уколико не призна Косово. У том смислу, Демаћијево наслеђе траје у европском приступу које се заснива управо на томе. “Ја Европи кажем: “Шта ће вам Србија која неће мир, неће разумевање, неће сарадњу са Косовом, која не признаје Косово“. Али они упорно инсистирају и терају нас на неке преговоре. И зато је могуће да се постигне неки споразум који неће бити праведан, а без праведног споразума нема могућности да живимо у добрим комшијским односима, да полако заборављамо зла времена и да почнемо да градимо Европу која ће бити наша домовина и у којој ће свако бити господар на својој земљи”, предочио је Адем Демаћи.
Он је 2014. поздравио и високо оценио посету премијера Албаније Едија Раме Београду, у време чувене утакмице Србија – Албанија. Оценио је да је “Рама озбиљан државник” који је то показао пристајањем да посети Србију. „Ово је једини начин да покажемо Европи да је Србија била четничка држава. Зато је добро отиц́и у Србију и говорити истину“, нагласио је Демаћи.
Следеће године, поводом обележавање 7. годишњице самопроглашене независности Косова, Демаћи је рекао да то није Косово какво је он замишљао и за које се борио, јер је остало превише унутрашњих проблема која су занемарена и заспостављена.
Демаћи је преминуо 26. јула 2018. Албански председник Иљир Мета саопштио је да “с дубоким болом доживљава губитак симбола националног отпора, борбе за слободу и једног од најцењеније личности на светској арени “који је одлучујуће допринео да велики циљ рата за слободно Косово добија размере међународног питања”. Мета је поручио да “патриота Адем Демаћи остаје инспирација за све генерације Албанаца, пример и национални узор уклесан у историји Албанаца и националној борби за независност Косова”.
Албански премијер Еди Рама је истакао да се његовом смрћу “завршава изузетна прича о побуњенику најређе врсте; Албанцу најбоље врсте, човеку најпосебније врсте, пријатељу највише врсте. После живота као бескрајне олује, он се полако растворио и нестао као Бог који је све рекао “ПОШТУЈ“, написао је Рама.
Обележавајући другу годишњицу његове смрти, Аљбин Курти, назвао је Адема Демаћија једним од најинспиративнијих људи који су утицали на његово фомирање као и цео покрет “Самоопредељње”.
„Адем Демаћи је доживео три Југославије и три пута је ишао у затвор. Као политички затвореник провео је укупно 28 година. Када је изашао у априлу 1990. рекао је да из малог затвора одлази у велики затвор непрекидних политичких активности. Курти је рекао да је Адем Демаћи и након рата наставио да буде важна референтна адреса и ум од којег су сви очекивали мишљење.
„Адем Демаћи је и после рата наставио да буде важна референтна адреса и ум од кога су сви очекивали мишљење. Кад год су наше друштво и држава били на раскрсници, окренули смо главу ка њему да га питамо шта мисли о овоме или оном. Али, од 26. јула 2018. више немамо овог лидера. Међутим, сваки пут када желимо да направимо корак напред у својим циљевима, ми, Албанци, увек треба да се запитамо и запитамо једни друге шта би Адем Демаћи мислио о овоме. Да бисмо добили одговор морамо се вратити његовим писаним радовима“, рекао је Курти.
Реџеп Ћосја је сумирао Демаћијев значај у албанској историјској перспективи. “Такав, одлучан, постојан у истраживањима изван и унутар затвора, постојан у својој животној и интелектуалној филозофији, постојан у свом књижевном и публицистичком раду, упоран у захтевима према себи и другима, хуманиста према свом народу и другима, захвалан, поштован и поштован у односу на своје противнике, Адем Демаћи је изградио свој политички, национални и књижевни портрет, без граница и без јаких заокрета”.
Ћосја је у Демаћију, још пре него што је изашао на слободу 1990. дао изузетно место. “Адем Демаћи је најзаслужнија, најважнија политичка, национална и етичка личност, да постане лидер нашег покрета за слободу и независност Косова, заправо за уједињење албанског народа. Затвори су његово име учинили историјски изузетно значајним, крајње заслуженим, али његове идеје, судови, менталне енергије, биц́е у складу са овом важношц́у, видец́е се након што изађе на слободу и почне да се појављује у јавности,” предочио је Ћосја.
Када је ове године одржана свечаност именовања улице Адем Демаћи уместо Друге македонске ударне бригаде у скопском насељу Чаир, а што се одмах претворило у велику контроверзу и поништавање тог чина, Аљбин Курти је поновио: “Кад год смо на раскрсници, запитајмо се – шта би рекао Адем Демаћи”. Према свему овоме, рекло би се, да тај одговор уопште није непредвидив.
(Крај)
