Када је почетком 1960-их година прошлог века Растко Ломпар добио сина Мила, могао је да му подари кроз васпитавање бар две велике предности. Прва, пошто је почивши Растко био дипломирани економиста, оставио је сину Милу широко празно поље светске литературе, на коме му сопственим ауторитетом неће сметати. Друга, отац је водио сина јединца на Аутокоманду, где је могао уживо да посматра утакмице (чак и тренинге!) легендарне Миљанове Звезде.
Тако се дечак Мило – који ће касније постати универзитетски професор, чувени писац и теоретичар књижевности – од малих ногу сусрео са мушком игром и боговима стадиона. Могао је кроз одрастање да гледа и слуша хук звездиног Севера – на копу који су већ тада оформили Миле Шнута, Мирко Талијан, Сироче, Бурек и браћа Роботи – који пева о сопственом богу Џаји, као урбаној противтежи школском образовању написаном на Титовом култу личности. Будући аутор култих књига Дух самопорицања и Његош и модерна, проф. др Мило Ломпар припадник је оних генерација које су имале безбрижно детињство.
Када је крајем прошлог века Мило Ломпар добио сина и назвао га по његовом оцу Растку, није могао да му подари предности које је добио од сопственог оца. Прво, већ је увелико својим радом заузео слободно поље светске литературе, остављајући за сина јединца несигуран, уски простор. Тешко је бреме носити на сопственим почетничким леђима славу великог оца, а ходати у професији његовим стазама! Друго, Мило Ломпар није водио сина Растка на Звездине тренинге, иако би Растков деда – да је био жив – то много волео: једноставно, нису имали кога да гледају. Јер, док је млади Мило могао да гледа Реал Мадрид или Бајер Минхен пред више од 100.000 људи на Маракани, његов син Растко би гледао Милиционар или Железник пред једва 2.000 гледалаца.
Избегнута замка
Честито ни коп више не би могао да чује, јер је његова прва екипа колективно отишла на ратиште. Али, уместо хука са Звездиног севера, Растко Ломпар је могао кроз одрастање да чује другачије звуке по београдским улицама: рафале оружја донетог са ратишта и прасак НАТО бомби. Те 1999. године – када је Растко имао непуних шест година – једна од тих касетних бомби је убила његову суграђанку, трогодишњу Милицу Ракић. У каснијим годинама одрастања, након Петооктобарске револуције, Растко је могао на Другом дневнику РТС-а да чује из уста Горана Свилановића и сличних како нас је НАТО бомбардовао „за наше добро”. Разумљиво, Растко Ломпар је припадник оних генерација које – иако можда индивидуално безбрижне – нису имале детињство.
Да би избегао замку потенцијалног таворења у сенци великог оца, Растко Ломпар је одабрао другачији пут. Кренуо је стазама историјских уместо литералних наука, где ће се борити да као научник упише сопствено име и презиме, уместо бојазни да га памте само по презимену. Приликом избора историјске науке као животног опредељења, Раско Ломпар је имао среће што је од оца наследио наочиту спољашност, али и мањим уделом горштачку природу старином из Црне Горе. Јер, на који начин би решио противречност са којом се сусреће сваки млади даровити човек виолентног наслеђа, који је одабрао да се бави историјском науком: како писати о јунацима и мудрацима, а нико од њих није већи од ја?! Зато је најбољи савезник младог историчара Растка Ломпара његова унутрашња природа, већински наслеђена са две женске, али различите, стране.
Моравски генотип наследио је од бабе са очеве стране, ту марљиву стрпљивост сељака из Багрдана, што генерацијама саде и негују шљивике и воћњаке, чувајући практични занат „у сопственим рукама”. Јер, шта је историја него мукотрпно подизање воћњака, стрпљиво биљку по биљку, забринутог лица увек окренутог према небу, да би можда једног далеког дана стигли плодови успеха?! Мачвански генотип добио је од мајке, такође универзитетског професора на Филолошком факултету у Београду, нежне и смерне даме одрасле у Шапцу. Зар није непрегледно копање по историјским архивима исто што и мучно копање мрке мачванске земље – земље на којој је живео и на којој живи онај наш благородни и добронамерни свет? И збиља, када човек упозна Растка Ломпара – у њему одмах препозна онај стидљиви и ведри дух васпитане шабачке господе.
Мањински виолентни удео у сопственој природи – утемељен на представи о храбрости – Растко Ломпар је сачувао за избор теме у књизи о којој пишемо – Димитрије Љотић – тај неистражени и мрачни бунар наше историје, у кога се мало истраживача спуштало, а скоро нико до дна. Све остало је млади научник Ломпар препустио својој моравско-мачванској природи: темељност, стрпљивост, марљивост и уравнотеженост. Када је храбро изабрао предметну тему коју је обрадио у делу које је насловио: Димитрије Љотић: учитељ или фарисеј у издању Катене мунди, млади Ломпар се суочио са окошталим уверењима и зацементираним утисцима у нашем друштву о овој историјској личности. Није му много требало да схвати да су све ове предрасуде настале на неисторијском наслеђу. Са чиме се у почетку суочио млади Растко Ломпар, односно какво је наслеђе затекао у српској јавности?
Ђавоља обмана
Још од краја Другог светског рата у нашем јавном простору влада веома негативан став о Димитрију Љотићу. Ипак, постоји разлика у јавном дискурсу између периода од краја рата до почетка 1999-их, и оног који траје од тада до данас. У првом периоду само помињање Димитрија Љотића у било ком контексту који није радикално оптужујући – могло се сматрати кривичним делом. Литература писана у емиграцији била је недоступна, а њено евентуално уношење у СФР Југославију је било строго кажњиво. Потпуно исти статус у јавном простору имају и Дража Михаиловић (Равногорски покрет, ЈВуО, четници…), као и генерал Недић. Тадашње југо-титоистичке власти – предвођене хрватским вођством и њиховом вазалном пратњом у виду српских комуниста – у целости фалсификују историју Другог светског рата.
Овим ђавољом обманом прикривају зверски геноцид у Независној држави Хрватској (НДХ) над српским живљем, јер изједначавају усташе са Равногорцима, Недићевцима и Љотићевцима – којима колективно приписују сарадњу са немачким окупаторима. Од самог почетка 1990-их и распада СФРЈ – историјска истина полако излази из бункера. На основу сувих историјских чињеница, у наредних пар деценија креће јавна рехабилитација Равногорског покрета, која се 2004. године, у време премијера Војислава Коштунице, потрђује и путем закона у Народној Скупштини. Следбеници Равногорског покрета, било да се ради о активним борцима или њиховим идеолошким наследницима, никада нису прихватали Димитрија Љотића и његове следбенике као сродне. Напротив, одувек су их сматрали непријатељима, због два доминантна разлога:
- они Равногорци који су учествовали у ратном вихору често су били учесници многих борби против љотићеваца.
- Равногорске присталице које нису окусиле барут у борби, као и оне које су се рађале деценијама после Другог светског рата, виделе су управо у Димитрију Љотићу велику препреку за историјску рехабилитацију Равногорског покрета.
Ухваћени у замку комунистичко-хрватске обмане, сматрали су, свесно или несвесно, да је комплетан југо-титоистички наратив који је групно примењен на српски тројац Дража-Љотић-Недић, фалсификован само у случају Равногорског покрета. Никада нису престајале оптужбе равногораца према љотићевцима, које су се базирале на историјским чињеницама о Љотићевој отвореној сарадњи са Немцима, као и супротно од овога, на повесној истини о Равногорској борби против Вермахта. Исто је било и у емиграцији све време, иако су увек имали заједничког непријатеља. Као да су постојале невидљиве моралне теразије преко којих се мерила историјска правда: што више би претегле на страну равногорског антифашизма – тако би срозавала и љотићевска борба.
У данашње време постоји подједнак презир равногораца према свим облицима Љотићевог наслеђа и његове историјске улоге. У једном од многих интерјуа на ову тему, равногорски следбеник Војислав Шешељ на питање – које у себи садржи и констатацију – како тумачи чињеницу „да су у целој нашој педесетогодишњој историји комунисти фиксирали, пре свега, четнике и четнички (Равногорски) покрет као највеће зло и највеће непријатеље, а да су Љотићевци остали апсолутно по страни свих тих комунистичких напада”, четнички војвода одговара: „Прво, љотићевце није уопште било тешко компромитовати. Они су били компромитовани по себи. Није уопште требало доказивати да су сарађивали са Немцима када су они водили ђаке у Крагујевац на стрељање. Онај Марисав Петровић, је ли се тако звао, који је директно у томе учествовао, на најдиректнији начин…”
Најбољи познавалац Равногорског покрета и најплодоноснији писац на ову тему, Крагујевчанин Милослав Самарџић, осуђује Љотићев покрет, како као аутор у књигама, тако и на порталу „Погледи” који уређује. Самарџић у познатом делу Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, између осталог, наводи: „Под Недићевом командом, додуше више формално, налазиле су се и оружане формације покрета Збор Димитрија Љотића, тзв. љотићевци („Српски добровољачки корпус”). Збор је био профашистички покрет и још пре рата је одржавао везе са Хитлеровом Националсоцијалистичком партијом. Идеолошки, програм Збора подсећа на идеје Бенита Мусолинија: тражи укидање свих политичких странака и образовање парламента од представника појединих сталежа: земљорадника, лекара, адвоката…”
На другом месту у истом делу Самарџић каже: „У својим последњим наређењима Дража Михаиловић је борбу против Српског добровољачког корпуса (љотићевци) ставио испред борбе против немачког Вермахта…. Сврха Српског добровољачког корпуса је у искоришћавању оних снага српског народа које у идеолошком смислу стоје најближе националсоцијализму и које исцељење Србије виде у заједничком путу са Немачком. Добровољци (љотићевци) су једине српске снаге које се истовремено могу ангажовати и против комуниста и против Драже Михаиловића.” У истом делу аутор пише: „Тако, са војне тачке гледишта, љотићевци нису били значајан фактор. Међутим, четницима су нанели много зла, што потказивањем Немцима, што чињењем свирепих злочина… Сарадња четника са љотићевцима као, на пример, са недићевцима, није била могућа због њихове фанатичне вере у Хитлера”.
У тексту „Љотићевци и стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941.” објављеном на порталу „Погледи”, Милослав Самарџић, Крагујевчанин, изводи закључак: „Само у Крагујевцу Немци су спровели одмазду 100 за једнога, док су у свим другим градовима умањили размеру. Само у Крагујевцу су израчунали да је према одмазди стотину за једнога потребно стрељати 2.300 и само у Крагујевцу су и стрељали према тој сразмери….У чему се Крагујевац разликовао? У томе што су се само у Крагујевцу налазили љотићевци!”
Један други историчар, даровити Равногорац млађе генерације Немања Девић, у свом раду Смедеревски крај у Другом светском рату каже следеће:
„Љотићев политички утицај у смедеревском крају значајно је опао већ 1941. године, када се укључио у рад квислиншког режима. Тада га је напустила већина присталица у Јасеничком и Великоорашком срезу. Додатно је нарушен и у јесен исте године, када се прочуло да су његови добровољци учествовали у хапшењу талаца стрељаних у Крагујевцу. По селима су се тада декламовале песме попут: ‘Стреља Шваба све брата до брата, све то Љотић ноћу хвата’, и слично. Епископ Браничевски Венијамин, у чију епархију је спадало и Смедерево и који је са Љотићем уско сарађивао пре рата, писао је о њиховом сукобу у априлу 1942. године, оптужујући га да Цркву жели да ‘угура у борбу и шљам, као што су је некада партијски трибуни увлачили’.
Владика му је сугерисао и да ‘он око себе има најгоре типове, који му само зло чине, а никако добро’. Љотић је, пак, епископима и свештеницима замерао што се оштрије не боре против комунизма, сматрајући да је у питању само њихово тактизирање, у ишчекивању расплета и ратног победника. Према овим документима види се да је Љотић изгубио ослонац у епархији. Сличне замерке на Љотићев рачун износио је и председавајући Синода СПЦ, митрополит скопски Јосиф. Све је то имало утицаја да опадне углед председника ЈНП Збор, који је у овом крају био несумњив пре 1941. године.
Зраци отопљења
Могли бисмо да наводимо томове и томове страница равногорских писаца усмерене против Димитрија Љотића и његовог покрета. Читаоцу ће и наведени примери бити довољни да га упуте у важећу матрицу мишљења. С друге стране, нема потребе да на овом месту посебно наводимо закључке комунистичких писаца према љотићевцима, јер када су равногорци овако писали – шта очекивати од традиционално необјективних, неуких и често недобронамерних партизанских аутора? Први зраци отопљења у југословенској (српској) јавности према дубоко замрзнутом помињању постојања Димитрија Љотића – а да нису у радикално негативном контексту – долазе из потпуно неочекиване сфере: из популарне културе.
У другој половини 1980-их година прошлог века, велики београдски шминкер и фронтмен „Идола”, Влада Дивљан, на питање новинара једног забавног магазина у стилу „кога би радо извео на вечеру”, набрајајући, поред неких личности из света популарне културе, додаје и име Димитрија Љотића! Без обзира што је упокојени Дивљан имао са мајчине стране врло блиске рођачке везе са једним од водећих љотићевских интелектуалаца у изгнанству (о чему јавност скоро да не зна ништа), тада постаје јасно да београдски авангардно-модернистички круг почиње полако и стидљиво да рехабилитује Димитрија Љотића. Овај процес, базиран на визуелно-перцептивном отклону од комунистчког сивила, рођен као елитистички контрапункт према титоистичком популизму, одвија се кроз авангардне уметничке представе, концептуалне журке и урбана дешавања. Београдски салон – у најширем смислу тумачења овог појма – постаје епицентар негације комунизма у држави.
Понекад је тај антикомунизам обојен монденством и осећајем престижа „у граду” – као у случају београдске омладине која је у „златним осамдесетим” запосела кафиће и дискотеке престонице – иначе поколења рођеним 1960-их година прошлог века која су прва масовније одбацила југо-титоистичку идеологију, пркосећи тако заклетвама оних генерација „из педесет и неке” што су их пред логорском ватром дали другу Титу. Понекад је тај антикомунизам онтолошког карактера садржан у самом бићу – као у случају великог београдског господина Александра Лончара – иначе рођеног брата глумице Бебе Лончар. Он је за живота био један од главних стожера идеологије „београдског антикомунизма”, особа која је пресудно утицала на многе у авангардно-елитистичком друштву престонице.
Дружење са Александром Лончаром оставило је дубок траг и на светоназор Драгоша Калајића. Дакле, са развојем идеје антикомунизма у елитистичком Београду развија се и стидљива рехабилитација Димитрија Љотића. Изнад свих њих – који из било којих разлога и из било каквих уверења негирају југо-титоистички поглед на свет – левитира Љотићев магловити лик, као симбол учењачког и грађанског антикомунизма. Са супротне, антикомунистичке стране – оној која је ближа народњаштву и која се простире кроз предграђа и провинције, која стасава кроз шљивике и ливаде – рађа се преко фудбалских стадиона у престоници сунце равногорске слободе. Уз грубо културолошко поједностављење, можемо рећи да ако је равногорска рехабилитација кренула са београдских стадиона, онда је љотићевска рехабилитација рођена у београдским салонима.
Ако изузмено стручну и мемоарску литературу која се бави историјском улогом Димитрија Љотића – која ће бити помињана и у овом штиву у наредом поглављу – први промотивни писани исказ о Љотићу опет долази из сфере популарне културе. У култном недељнику Дуга крајем 1990. године стартује серијал аутора Драгослава Бокана, који се тада настанио у САД и који одатле води разговоре са Др Драгојлом Поповић (рођена Остојић), касније преудатом Пивац. Ова дама, која је током рата, на предлог Димитрија Љотића, водила у Смедеревској Паланци „Васпитни завод” за преваспитавање омладине, била је под утицајем комунистичке идеологије да није познавала скривене циљеве ове доктрине. У првом броју овог серијала, као увод у читаву причу, Бокан износи повесне истине о Димитрију Љотићу и његовом покрету.
На питак начин – и у складу са издавачким ограничењима недељника – својствен новинарском а не научном наративу, Драгослав Бокан пише о многим чињеницама које су биле потпуно непознате нашој јавности:
- да је Димитрије Љотић био један од 1.300 каплара;
- да је био министар правде у краљевој влади;
- да је био највећи борац против корумпираних службеника;
- да је аутор програма „Ни фашизам, ни хитлеризам”, у коме оштро критикује Мусолинија, Хитлера и Стаљина као антихристе;
- да је аутор познатог философског предавања „Драма савременог човечанства”;
- да су у његовом покрету „Збор” били неки од највиђенијих људи у култури и теологији;
- да Српски добровољачки корпус никада није подигао ни једну руку у знак нацистичког поздрава;
- да Љотић није послао ни једног војника на Источни фронт против Совјетског Савеза (Руса); и слично.
Од овога доба па надаље Драгослав Бокан се бавио делом и судбином Димитрија Љотића у неколико наврата – са којим га је, по сопственом признању, зближио љути антикомунизам – иако, како истиче, не би за себе могао да каже да је „љотићевац” у пуном капацитету. Тако је успео да обави разговор са Бошком Костићем, личним секретаром Димитрија Љотића, пред сам крај његовог живота. Том приликом је Бошко Костић – који није био члан „Збора”, што демантује представе о некаквој ортодоксности „збораша” – одговорио знатижељном Бокану на питање о омиљеној литетатури Димитрија Љотића. Добио је одговор да се Љотић – као темељу своје личности и сопственог образовања – увек држао шпанских католичких мистика, противника протестанске јереси: Тереза Авилска и Јован од Крста. Веома драгоцен податак који ће нам помоћи у даљем разумевању личности Димитрија Љотића.
Приступ Растка Ломпара
Од овог серијала Драгослава Бокана објављеног пре скоро 35 година у Дуги, временом је тихо регрутована мала, али чврста група Љотићевих следбеника, који, и поред могућности да промотивно говоре о историјској улози Димитрија Љотића, остају маргинализована мањима у јавности. И поред извесног отопљавања у нашем друштву – задржан је негативан наратив о Љотићу – као својеврстна табу тема о којој је боље ћутати.
Дакле, са овом атмосфером у нашој државној и националној заједници сусрео се млади историчар Растко Ломпар, када је донео одлуку којом ће се темом бавити. Оно што је много теже – и за науку много драгоценије – било је да темељно прочита све што је до тада написано о Љотићу, као и да ишчита његова сабрана и обимна дела.
И Растко Ломпар је управо овај задатак педантно и предано обавио. Сусрео се са две стране исте медаље – белом и црном. На белој страни – која је промотивно писала о Димитрију Љотићу и величала његову историјску улогу – налазе се, између осталих, Ђоко Слијепчевић, Ратко Парежанин, Димитрије Најдановић, Веселин Кесић, Матеја Матејић, Боривоје Карапанџић, Велибор Јонић и Станислав Краков, а у новије време Милутин Пропадовић, Драган Суботић и Исидора Бјелица. На црној страни медаље (или је можда боље рећи црвеној, јер је реч о лево-комунистичким мислиоцима?) нашли би се, поред осталих, Младен Стефановић, Мирко Ђорђевић, Тодор Куљић и Небојша Попов (Попов, рецимо, чини очигледну злоупотребу историје тако што подређује историјске чињенице сопственој политичкој интерпретацији, „према којој је Димитрије Љотић острашћени великосрпски шовиниста, и претеча Слободана Милошевића”).
Јасно је да ови последњи гледају на лик и дело Димитрија Љотића у изразито неповољном контексту. За неколико деценија владавине југо-титоистичког наратива не постоји много темељних научних радова на ову тему, махом је реч о декларисаним анти-љотићевцима и њиховој литератури устројеној на чистим идеолошким предрасудама. Са друге стране, (про)љотићевци су показали неупоредиво значајнији квалитет, дубљу и темељнију мисао, као и вољу за свеобухватим погледом из ширег угла. Предност у квалитету литературе ових других у односу на ове прве је очигледна. Иако млади Ломпар ову чињеницу не подвлачи у експлицитној форми – она лебди кроз његово дело. Он, ипак, по сваку цену жели да до краја остане неутралан, па за узор бира дело Мирка Бојића, које би било најближе овом идеалу. Да ли је Растко Ломпар, након темељног читања свега што је написао Димитрије Љотић или што је написано о њему, успео да остане до краја неутралан, тешко је рећи. Можда ће читалац сам закључити кроз редове који следе.
Књига Димитрије Љотић – учитељ или фарисеј (издање Катена мунди, 2021. година) подељена је у три основне целине. У првом, уводном делу књиге аутор се бави фашизмом као светско-историјским феноменом и позицијом покрета „Збор” у односу на исти. У средишњем делу књиге, названом „Идеологија”, аутор изучава теолошко-идеолошки аспект учења Димитрија Љотића, посебно његову везу са хришћанством. У последњем, трећем делу, које је аутор насловио „Пракса”, можемо прочитати о историјату покрета „Збор”, све до смрти његовог оснивача.
Наставиће се…
______________________________________________________________________________
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 29.03.2024)
