Не тако давно колеге на Православном богословском факултету у Београду суочиле су се са извјесним низом проблема од којих је један био и правне природе и тицао се статуса факултета у систему државе.
Како је наш Православни богословски факултет у Фочи раније регулисао свој правни статус уговором између државе (Републике Српске) и Цркве, у разговору с колегама сам понудио наш уговор као бар основу за њихово регулисање правних односа. Према мојим сазнањима, наш уговор је писао академик Коста Чавошки, те би требало да представља добру основу за регулисање односа Србије и Цркве. У свим таквим разговорима, међутим, београдски професори би ћутањем прешли преко предлога, а они увиђавнији би промрмљали како „није исти друштвени статус Цркве у Српској и Србији“. Идентична ситуација би се редовно понављала на савјетовањима о православној вјеронауци сваки пут када би се било коме у Србији понудило да се угледа на рјешења у Српској. „Ех, није овдје исто као код вас.“ Међутим, суштина проблема није била у томе да „није исто“ у Србији и Српској (зашто не би могло бити исто ако у обје српске државе живи исти народ?) већ у томе да за некога у Србији чак ни позитивно искуство Српске не може бити аргумент. На крају је управо такво стање ствари изрекао један познаник: „Зар стварно мислиш да нешто из Фоче или Бањалуке може бити релевантно некоме у Београду?“
Српско искуство и руска политика
Исту појаву редовно сусреће свако ко је имао више посла с Русима и нарочито с руском државном администрацијом, али на релацији „српско искуство“ и „руска политика“. Данас је општеприхваћено схватање да је Примаковљево окретање авиона на почетку НАТО агресије 1999. године на симболичан и стваран начин означило заокрет у руској спољњој политици. Руси су, чини се, видјели право лице Запада тек угледавши Београд у пламену. У то доба „Олуја“ је била већ четири године стара вијест, као и постдејтонски егзодус сарајевских Срба (140.000 људи отишло је из свог града тог фебруара 1996. не оставивши никаквог трага ни у српском, а камоли руском колективном сјећању). Да ли је било неопходно да Примаков и Јељцин виде НАТО авионе како по Београду сију смрт да би схватили суштину Запада? Шта је НАТО авијација „ново“ рекла тада што није говорила подржавајући хрватске и муслиманске копнене снаге у Српској и Крајини раније?
Срби су руском политичару и обичном човјеку били невидљиви док се НАТО није појавио изнад тачке препознатљиве совјетском човјеку. Међутим, остаје питање: да ли су заиста тада научили лекцију или су их илузије само благо уштинуле? Како је могуће да су, рецимо, Руси вјеровали у Минске споразуме и тако изгубили десет година политичке мобилизације и хомогенизације Украјине и Запада када су ваљда видјели „честитост“ Запада према Србима током свих ових деценија?
Руски проблем није само заљубљеност у Запад, својеврсна наркотична зависност од Запада, од његове културе и његових „вриједности“ (још нисам упознао руску „патриотску“ аналитичарку или државног чиновника без „ајфона“ и маркиране одјеће). Руска империјална свијест, којом се већ неколико вијекова мјери чак и руска национална свијест, најнеосјетљивија је идеологија на свијету на сопствене грешке и историјска искуства. У њој је доминантно осјећање континуитета и величине, она претплаћеност на побједу и уништење непријатеља с којом Руси живе ма како да живе. Увјерење да се рат мора завршити руском коњицом у Паризу или тенковима у Берлину. Величанствено је то и нама Србима драго осјећање величине. Али исто то осјећање – нарочито у погубној комбинацији с културном зависношћу од Запада – представља ужасавајуће деструктивну црту руског карактера. Осјећање да си велики на корак је од гордости, нарочито ако ти недостаје способност сагледавања сопствених грешака – а свака српска грешка могла је бити свесрпска поука и свако болно српско искуство могло је бити отрежњујуће за Русију. Но велики од малих не уче, па понављају историју у великим размјерама.
Куповина времена
Постало је готово пословично рећи да смо отпором деведесетих година „купили вријеме за Русију“. Куповина времена, баш као и наш допринос отрежњењу руске политичке елите има смисла као опис стварности само под условом да су Руси заиста нешто научили. Но да ли су научили? Искуство идеолошки збрљане армије која има само осјећање величине и озбиљне војне ефективе, али не и искуство ратовања, идејни профил и јасне циљеве, већ је показало зашто ЈНА није била у стању да ратује све док није постала Војска Републике Српске и Војска Југославије (која је баштинила ратничке традицију обједињених Србије и Црне Горе).
Да ли Руси уче на плану црквене дјелатности? Након само неколико посјета Кијеву аутора ових редова (од којих су прве биле још за вријеме Јануковичеве „проруске“ владе), свакоме са минималним националним сензибилитетом било је јасно да је процес украјинизације био изражен у оквиру канонске Украјинске православне цркве, чиме се настојало парирати још екстремнијој украјинизацији у неканонским заједницама. Но врх Московске патријаршије је у то доба предлагао „украјински модел“ као „врло успјешан“ чак и другим помјесним Црквама унутар којих постоје нови шовинизми и црквене неканонске сецесије. Да ли је данас политичко руководство Русије научило оно што су Срби у Босни и Крајини сазнали давно, Срби у Србији након 1999 – да се Западу не може ни вјеровати ни припадати, тј. да НАТО никада није интересовало да Русија и Србија уђу у НАТО већ само то да НАТО уђе у руске и српске земље? Да ли је лекција ненаучена у руској историји још од Александра Невског икада заправо постала руско искуство или ће, као и њихови прадједови, млади руски војници гинути на равницама до коначне побједе да би се на пољу културне поробљености Западом изгубило све оно што се чизмом постигло? Како је било могуће да се након Кримског рата живот императорске Россије настави у културном вазалству као да Колективни запад није показао своје право лице још тада? Има ли лијека осјећању величине које може да нас надахне на велике жртве, али може и да нас завара мишљу да нас искуство малог дјела нашег народа нема чему подучити?
Донбас страда од 2014, иако се о томе мало говорило и у Москви све доскора – ваљда, да се не нарушава спокој престоничких јапија када су у „Старбаксу“ гадљиво пљуцкали свој фрапе с притужбом да „није као у Њујорку, али ипак је ово Русија“. Данас често чујемо поносни узвик руског патриоте како „живимо у великој земљи, толико великој да оно што војска ради на фронту уопште не утиче на живот обичног човјека у Москви“. Збиља? То је нешто добро? Ако је то величанственост Русије, онда би ваљда Рус требало да зна да је Русија добијала ратове тек када би сама спалила Москву или ископала ровове на тридесет километара од ње. Зато је данашњој Русији потребно паралелно отрежњење од илузија о Западу колико и од илузија о једној величанствености која презире искуство сопственог народа.
У хришћанској теологији постоји логички парадокс који је срж наше вјере. Он се састоји у вјеровању да је Бог који је створио свијет и који га по свему надилази постао човјек. Његова истинска величина није му сметала да не постане заметак у утроби дјевојке Марије а затим и уплакана беба у Витлејемској пећини. Иако свезнајући Бог, Христос као дијете „напредоваше у расту и у премудрости“ (Лк 2,52). Читавог Божића смо пјевали о томе како нам се „роди као малено дијете превјечни Бог“. Као човјек, Син Божији је из људске перспективе видио наш свијет. Ако је Бог и прије оваплоћења знао за страдање и жртву, плач и губитак, онда је, када је постао човјек Бог, осјетио како је ридати када ти умре пријатељ (уп. Јн 11,35), макар тог истог пријатеља нетом васкрсао. Велики Бог је толико велики да је добровољно постао мали и свезнање о догађајима у свијету који је створио употпунио искуством бивања човјеком. Бог је велики јер је могао постати и мали – демон је увијек мали јер једино што жели јесте да буде велики.
Докле год велики и горди не почну да уче од малих, у њиховој и нашој величанствености бориће се два надљудска искуства, двије тежње духовног свијета. Докле год велики не почну да уче, узалуд ће страдати. Много страдати, како велики само могу.
(Печат/ин4с, 11. 02. 2023)
