Историчар Станислав Сретеновић каже да су односи српског и албанског народа кроз историју били обележени успонима и падовима, али да су Срби у Првом светском рату у једном од албанских вођа Есаду Паши Топтанију имали пријатеља који их је штитио и помагао им приликом повлачења преко Албаније.
Сретеновић је поводом Дана примирја говорио о српско-албанским односима кроз историју.
“Српско-албански односи су током векова обележени успонима и падовима. Преовладавали су непријатељски односи, али и тај став треба нијансирати зато што је било и периода када су ти односи били добри. Можемо да прелетимо неколико векова и укратко да кажемо да су били веома добри током средњег века, током Скендербегове владавине, па су онда ушли у период кризе када су албански великаши подржавали османску окупацију и систем притиска на хришћанско и српско становништво, да би у каснијем периоду, током Балканских ратова и Првог светског рата, ти односи били још заоштренији, с обзиром на то да су се Срби и Албанци налазили на различитим странама”, објашњава Сретеновић за Косово онлајн.
Наш саговорник напомиње да нису, како каже, сви Срби и сви Албанци били стално непријатељи.
“Било је ту, наравно, и политичких игара и савезништава. За Први светски рат треба поменути једно пријатељство које је створено са једном мањинском групом Албанаца окупљених око Есад-паше Топтанија, који је чак од многих Срба запамћен као “српска мајка” и неко кога је подржавала српска Влада током Првог светског рата. Он је током повлачења српске војске преко Албаније позвао становништво да им помогне. Наравно, неки Албанци су се одазвали том позиву, али они су били мањина. Многи су се одметали, нападали Србе у том тешком тренутку, а многи Албанци су индиферентно гледали на српску патњу током Првог светског рата. Есад паша Топтани је убијен од стране једног албанског екстремисте у Паризу после Првог светског рата и сахрањен је на српском војничком гробљу у Тијеу код Париза”, каже Сретеновић.
Како наводи, у тренутку потписивања примирја у Првом светском рату српске и француске трупе које су ослобађале Србију налазиле су се већ на територији бивше Аустроугарске, у Панонској низији, у јужној Угарској, односно Војводини.
“Српско-албански односи су везани за нешто ранији период, нарочито за октобар 1918. године када су француске трупе са генералом Транијеом заједно са српским устаницима, на челу са војводом Костом Пећанцем, ушле у Приштину 10. октобра. У том тренутку долазак Француза и Срба доживљен је од српске популације као ослобађање. То је била српска територија која се ослобађала, док је албанска популација тај чин више доживљавала као врсту противничког доласка у деловима где су они били већинско становништво. Током Првог светског рата Албанци су већински подржавали аустроугарску окупацију северног дела Косова и бугарску окупацију јужног дела, а то су иначе биле две врло тешке окупације за српско становништво на Косову и Метохији”, објашњава Сретеновић.
Говорећи о симболу Дана примирја у Првом светском – цвету наталијина рамонда, Сретеновић каже да је он добро одабран и да заправо враћа наду српском народу.
“Наталијина рамонда значи пуно за све Србе ма где се налазе. Не само за Србе на Косову и Метохији већ и за српски народ било где у свету. Наталијина рамонда је симбол који је веома добро изабран, релативно скоро, 2012. године као симбол поновног ускрснућа и рађања српског идентитета и српског просперитета где год да се Срби налазе. То је један умирујући симбол, хришћански, који говори о страдању наших предака и о жељи да ми у данашње време и наши потомци живимо у миру и просперитету”, каже Сретеновић.
Подсетио је да слични симболи постоје и у француској и англосаксонској култури, те да такви цветови имају улогу да пробуде наду да ће се односи заснивати на међусобном поштовању народа.
“Наталијина рамонда је значајна за нашу културу и треба да буде присутна у нашој свакодневици, а посебно сваког 11. новембра чији је симбол”, поручује Сретеновић.
