„Са великим болом се сец́амо њиховог варварског утапања од стране српских криминалних банди, које је дирнуло срца свих Албанаца“, ово је данас поручио Фатон Пеци, градоначелник Јужне Митровице из редова Самоопредељења.
Са челником косовског МУП-а, Џељаљом Свечљом, он је јутрос обишао гробове три албанска дечака, утопљена у Чабри на данашњи дан 2004. године, што ће послужити као повод за оно што за Србе представља погром.
Подсетимо, данас је тачно 22 године од тог највећег етничког насиља које се догодило на Косову после уласка међународних војних и цивилних снага.
Према подацима Фонда за хуманитарно право, у таласу насиља који је након утапања ових дечака уследио – око 286 српских кућа, преко 35 цркава, манастира и гробаља уништено је и запаљено и више од 4.000 Срба са југа Косова је протерано.
Око 51.000 учесника демонстрација у најмање 33 појединачна немира која су се догодила у 48 сати нападали су Србе широм Косова, и у Метохији.
Према првобитним информацијама, убијено је осморо Срба и 11 Албанаца – потоњи су страдали у обрачуну са америчким и француским КФОР-ом који је покушавао да заустави насиље (подаци су углавном Хуман Ригхтс Wатцх-а), али касније је Фонд за хуманитарно право потврдио 23 жртве, међу којима једног Албанца из Приштине до данас није идентификовао.
Према подацима које је ФХП прикупио у месецима након мартовског насиља, озбиљније је повређено око 170 Срба, од тога 150 батинањем у њиховим кућама, док је њих 20 нападнуто напољу. Око 800 српских, 90 ашкалијских и две албанске куће су потпуно уништене или озбиљно оштећене, а 36 православних верских објеката је демолирано и спаљено.
У нередима су уништена 72 возила УН. У извештају Генералног секретара УН из априла 2004. године наводи се да су у мартовском насиљу повређене 954 особе, међу којима 65 међународних полицајаца, 61 припадник КФОР-а и 58 припадника тадашње Косовске полицијске службе (КПС).
А свом овом насиљу је претходила, како је потом утврђено, лажна и неутврђена вест на Јавном сервису Косова – да су Срби одговорни за утапање албанских дечака у Ибру, код села Чабра.
Пеци: „Организоване групе Срба прекинуле детињство дечака“
Међутим, упркос извештајима бројних међународних органа и организација, укључујући и оне о томе како је управо сензационалистичко и нетачно извештавање медија било непосредно одговорно за ширење насиља, за Фатона Пеција и 22 године касније – несумњиво је да су за све наведено – криви Срби, јер су након што су „организоване групе Срба прекинуле детињство тројице албанских дечака, дирнута срца Албанаца који су се потом дали у протесте“.
„Косово је било шокирано, страшне вести су се прошириле попут муње, а бол тог дана навео је грађане из целе земље да се једногласно подигну на протесте како би осудили овај злочиначки чин и захтевали правду“, навео је Пеци.
Међутим, он ни у једном слову свог обраћања није споменуо насилни биланс и природу ових протеста, као ни то да је у међународним извештајима релевантних организација, као и међународним представницима и делу правосудних органа управо истакнута улога тенденциозног извештавања и изјаве званичника.
Целу његову објаву преносимо у целости:
На годишњицу утапања Егзона Делијуа (13 година), Авнија Веселија (12 година) и Флорента Веселија (9 година), са великим болом се сец́амо њиховог варварског утапања од стране српских криминалних банди, које је дирнуло срца свих Албанаца.
Четворо деце из овог села, док су уживали у детињству, заустављено је на пола игре од стране организоване групе Срба и њихова срец́а је прекинута. Протерани су до реке Ибар, где су од страха скочили и само један од њих, Фитим Весељи, изашао је жив. Косово је било шокирано, страшне вести су се прошириле попут муње, а бол тог дана навео је грађане из целе земље да се једногласно подигну на протесте како би осудили овај злочиначки чин и захтевали правду.
Прст и даље упрт у Србе
Иначе, владајуће Самоопредељење претпрошле године је, такође током обиласка гробова удављене деце поручило да су деца убијена, да су на мирне албанске демонстранте пуцали „српски криминалци“ који су били организовани, док се протест одвијао спонтано широм Косова и да су већина биле албанске жртве, а да правда и даље није задовољена, те да се њихов исказ поклапа са налазима међународног судије.
У нешто је блажем тону исте године је потом говорио и косовски премијер, иначе вођа ове странке. Иако је побројао српске жртве, као и губитке на албанској страни, он је релативизовао цео овај догађај рекавши да „није разјашњено ко је учеснике протеста усмерио према насељима са Србима и православним црквама и манастирима“, спомињући да „деца скочила у Ибар да би избегла пратњу српских младића“.
„Нереди су избили након извештаја да су се албанска деца удавила у реци Ибар као последица српског насиља, док узрок ове трагедије никада није до краја разјашњен. Деца која су преживела у касним сатима, исте ноц́и, испричала су пред камерама да су их Срби јурили и да су бежали, када су се неки од њихових вршњака удавили у реци“, пише и данас приштинска Коха додајући:
„Следец́ег дана, 17. марта, почели су протести у многим градовима Косова, који су брзо прерасли у насиље. Током нереда спаљено је неколико српских куц́а и цркава. Слични догађаји су се десили и са албанским куц́ама у деловима са српском вец́ином. Срби су узвратили паљењем неких џамија у Србији“.
Утапање албанске деце
Шеснаестог марта поподне 2004, три албанска дечака из Чабре, села у општини Зубин Поток, удавила су се у реци Ибар.
Одмах након несреће, косовски медији су о овом трагичном догађају известили као о етнички мотивисаном злочину, наводећи да су дечаци скочили у реку јер су их јурили Срби са псом.
Медији су се позивали на изјаве четвртог, преживелог дечака и јединог очевица несреће, али испоставило се да је дечак говорио о томе како су их Срби псовали из оближње куће – што је уплашило њега и његове другове – а не да су их Срби јурили. Касније, након истраге о овом догађају, међународни тужилац је закључио да понуђени докази не подржавају постојање основане сумње да је почињено кривично дело.
Ове чињенице је потврдило више релевантних адреса – домаћих и међународних, али се до данас код дела већинске заједнице де факто задржало тумачење о Србима као одговорним за смрт деце у Чабри, али и за саме саме немире.
Улога медија у Мартовском погрому
Марта 2004. као посебно питање отворила се улога косовских медија, о чему је ОЕБС у Бечу издао посебан извештај у којем је критиковао „очигледан спин“, „неодговорно и сензационално“ извештавање електронских медија на албанском.
„Такође, треба напоменути да су медији, посебно електронски, показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности, небриге и погрешно применили ‘патриотски’ жар. Посебно извештавање у вече 16. марта од стране три главна косовска телевизијска канала заслужује најјачу могуц́у критику“, наводи се у ОЕБС-овом извештају.
„Како је касније показао детаљан извештај представника ОЕБС-а за слободу медија, албански медији су одиграли неодговорну, запаљиву улогу, емитујуц́и информације које су још увек тада биле непотврђене: преживели албански дечак никада није јавно изјавио да је група отерана у реку од стране Срба, једино да су албанске дечаке Срби из једне удаљене куц́е псовали“, навео је Хуман Ригхтс Wатцх у извештају непосредно након насиља, под називом „Неуспех да се заштите“.
Ево како су писали експерти ове организације о начину извештавања медија:
„Тумачење да су дечаке јурили Срби у реку долази из других извора, као што је Халит Берани, албански активиста за људска права из Митровице. Овакве суптилности нису биле важне приватним и јавним државним медијима, који су почели да емитују и штампају недвосмислене извештаје да су дечаке албанске националности Срби отерали у реку.
Умерени гласови, попут портпаролке УНМИК-а Трејси Бекер, која је упозорила да етничка мотивација за инцидент није утврђена, готово да нису добили термин за емитовање, док је ‘стручњацима’ који су осуђивали српске ‘бандите’ омогуц́ен неометан и неоспоран приступ.
На пример, Халиту Беранију, председнику Савета за одбрану људских права и слобода у Митровици – групе за људска права етничких Албанаца са изразито националистичким програмом – дато је више од 4 минута емитовања у вестима РТК, у поређењу са 12 секунди колико је дато умереној портпаролки УНМИК-а (Трејси Бекер). Берани, који није био сведок инцидента, рекао је присутнима:
‘Данас око 16 часова у селу Çабëр (Чабра), општина Зубин Поток, док се шесторо деце из споменутог села играло, група српских разбојника је напала ову децу, српски разбојници су имали и пса, псовали су им мајке албанске, терали су албанску децу да побегну. Двојица су успела да се сакрију у корење врба поред реке Лумебардх (река Ибар), док су остала четири упала у реку. Познато је да река Лумебардх, осим што је веома дубока, има веома хладну воду и брзо протиче. Највероватније, деца нису умела да пливају. Нема података о судбини њих троје, док је један преживео након што је прешао на другу страну реке. Навикли смо на Србе разбојнике. Мислимо да је то освета за оно што се догодило у Чаглавици [тј. рањавање Србина], случај који је показао шта су Срби спремни да ураде када се ситуација на Косову смирује.’
Сензационалистичко извештавање о српским ‘бандитима’ који даве малу албанску децу изазвало је буру протеста и насиља широм Косова. Међутим, док је утапање троје деце представљало трагедију, темељна истрага Уједињених Нација и угледног албанског судије са Косова, баца озбиљну сумњу на наводе о српском саучесништву у дављењу, наводец́и недоследности у извештајима преживелих дечака, и недостатак поткрепљења дечаковог исказа од стране двоје друге преживеле деце и једног старијег Србина који је радио у том крају. Истражитељски тим УН је детаљно претражио подручје утапања и није пронашао ниједног Србина који би одговарао опису преживелог дечака“.
