Администрација Доналда Трампа је била превише попустљива према интересима Београда, Бањалуке, „просрпских и проруских снага” у Црној Гори, али и Софије
Уводна напомена: Едвард Џозеф се у САД сматра стручњаком за Балкан који је близак демократској линији америчке политике
На Балкану, глас суперсиле вреди много. Безобзирне речи америчког државног секретара Џејмса Бејкера из јуна 1991. године – „Не постоји наша страна у тој борби“ – помогле су у покретању насилног распада Југославије. Слична динамика је у току и данас.
Економска агенда Трампове администрације која не види зло допринела је најоштријем погоршању односа још од завршетка ратова у региону пре две деценије. Администрација се хвали да је председник Доналд Трамп успео да „преокрене сценарио“ на Балкану својим усредсређивањем на економију и одбацивањем политичког ангажовања – и јесте. Ни мање ни више него шест углавном мирних земаља – Србија, Косово, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Бугарска и Северна Македонија – сада пролазе кроз опасне нивое међуетничке токсичности, а све то под надзором Трампове администрације.
Оћутане бугарске претње
У последњем илустративном примеру, високи амерички званичници су овог месеца несвесно подстакли једну НАТО савезницу, Бугарску, да запрети војном интервенцијом другој, Северној Македонији. Амерички министар одбране Марк Еспер се 6. октобра сусрео са својим бугарским колегом, Красимиром Каракачановим, жестоким националистом с дугом листом бомбастичних изјава уперених против суседне Северне Македоније. Протеклог месеца, усред ескалирајућег притиска његове владе, Каракачанов је поновио претњу Софије да ће блокирати дуго одлагане преговоре Скопља за чланство у Европској унији – што је стуб у трансатлантској стратегији за стабилизацију Балкана.
Уместо да притисне Каракачанова због његових провокација и затражи уздржаност, према званичном саопштењу америчког Министарства одбране, бугарски министар је почашћен вискијем и похваљен у Вашингтону, док су званичници преговарали о десетогодишњој „мапи пута за одбрамбену сарадању“ и продаји осам ловачких авиона Ф-16. Без трунке забринутости због бугарских ултиматума, Еспер је поздравио Каракачанова, који му је узвратио властитим поздравом за Трампа. Након срдачности у Вашингтону, 20. октобра уследила је посета Бугарској високог званичника Стејт департмента, Р. Кларка Купера, који је недвосмислено изразио „захвалност Сједињених Држава према Бугарској због њене посвећености Алијанси“.
Два дана касније, Каракачанов је шокирао регион отвореном претњом да ће послати бугарске трупе у Северну Македонију. Саставни део ултиматума била је тврдња Каракачанова да Северна Македонија угрожава „територијални интегритет Бугарске“, наговештавајући да Софија има повод за рат. Не само да Трампова администрација није послала никакав значајан сигнал пре овог испада, већ су Сједињене Државе након свега имале мало тога да кажу. На леђа министарке одбране Северне Македоније, Радмиле Шекеринске, пало је да изда одговарајућу, достојанствену опомену: „Бугарска је чланица НАТО-а, а и ми смо чланица НАТО-а, и ово није начин на који би чланице Алијансе требало да комуницирају“.
Ћутање Сједињених Држава је неопростиво. Многи угледни Бугари су напали своју владу због малтретирања Македонаца око идентитетских питања, напомињући да ће то наштетити самој Бугарској. Наиме, Софија је прошле недеље блокирала улазак Северне Македоније у Фронтекс, европску агенцију за управаљање границама, слабећи способност Скопља да заустави илегалне миграције и сузбија транснационални криминал на граници коју дели са Бугарском. Софија је изолована у оквиру ЕУ, која државама чланицама забрањује – али не успева да их спречи – да уносе сопствене билатералне спорове у преговарачки оквир ЕУ. Каракачановљева дрска порука да ће бугарске снаге бити „дочекане“ од стране Македонаца је само закомпликовала ствар.
Америчка продаја ловаца Ф-16 Бугарској није изговор за Есперово ћутање или ћутање његових колега из Стејт департмента; компетентна администрација може продати ловце једном НАТО савезнику (Бугарска), без да забије нож у леђа другом савезнику (Северна Македонија). Амерички званичници могли су лако подсетити Каракачанова на његове сопствене речи, изговорене протеклог месеца у параламенту поводом тензија између Грчке и Турске: „Познајући историју односа на Балкану… спорна питања између суседа треба решавати преговорима и дијалогом, а не употребом претњи и војне силе“.
Случај Србије
Као у Бугарској, Трампова кратковида дипломатија надвила је још један опасан конус тишине, овога пута над Србијом. На толико хваљеном самиту између Србије и Косова у Овалном кабинету 4. септембра, председник је двострану збирку обавеза двају страна поздравио као „историјску“ и као „велику прекретницу“. На својим предизборним скуповима, Трамп је инсистирао на томе да заслужује Нобелову награду за мир, с обзиром да његова иницијатива „зауставља масовна убиства између Србије и Косова“.
Заправо, Трампово преувеличавање и усамљени фокус његове администрације на економска питања имали су три штетне последице. Прво, споразум о „економској нормализацији“ ублажио је притисак на непопустљиву страну, Београд. Учествујући у иницијативи Беле куће, аутократски председник Србије, Александар Вучић, још један чврсти националиста, изглачао је свој имиџ без притиска да учини значајне уступке свом противнику.
Трампов специјални изасланик за Србију и Косово, Ричард Гренел, више пута је нагласио да је Вашингтон фокусиран на економске аранжмане и да ће се окренути суштинском питању узајамног признања (које Вучић жели да избегне) након што економске одредбе заживе. Као што је било очекивано, дијалог између Србије и Косова под вођством ЕУ – у којем се фокус ставља на тешка политичка питања – посустао је. Ово је посебан проблем за изоловано, непризнато Косово, јер је оно под америчким притиском одустало од права да подноси захтеве за чланство у међународним организацијама, јер се тиме подстичу међусобне оптужбе Београда и Приштине.
Друго, будући да Трампова администрација толико жели да створи слику успешног ангажмана, Београд, попут Софије, зна да може да промовише свој штетни бренд национализма без страха од америчког прекора. У прорачунатим провокацијама српски министар одбране Александар Вулин више пута је у званичним саопштењима применио изузетно увредљив епитет за албански народ. Тадашњи министар спољних послова Ивица Дачић упутио је злокобну претњу Србима који помажу у процесу идентификовања несталих особа који води ЕУ – што је недовршени посао из периода деведесетих година када су вршена масовна убијања на која се Трамп позива. Попут мафијашког дона, Дачић је телевизијске гледаоце претећим тоном упитао: „Шта ћемо са Србима који показују Албанцима где су тела сахрањена?“ (Дачић је сада именован за председника парламента).
И док су амерички званичници остали неми, увредљиви тонови изазвали су жестоку реакцију у Приштини, и од стране владе и од стране опозиције. Председница косовског парламента, Вјоса Османи, рекла је да су те изјаве биле доказ да „Србију и даље воде… геноцидни умови“, што се тешко може назвати релаксацијом односа о којој је Трампова администрација говорила.
Коначно, с обзиром да је администрација прогласила тренутни успех, она је зажмурила на избегавање испуњавања обавеза од стране Србије. Неколико дана након потписивања споразума у Овалном кабинету, српски званичници отишли су корак уназад у вези забране употребе 5Г опреме од стране „непоузданих добављача“ – што се користи као еуфемизам за Хуавеј. У року од две недеље, премијерка Ана Брнабић отворила је Хуавејев Центар за иновације и дигитални развој у Београду, похваливши компанију као „једног од наших највећих и најбољих партнера“ у „дигиталној трансформацији наше економије“ , у 5Г технологији и шире. У међувремену, Кина наставља да продубљује своје односе са Србијом, европским „сидром“ Пекинга. Министар одбране Александар Вулин недавно је присуствовао вежби са бојевим гађањем из недавно набављених кинеских дронова, напомињући да је Пекинг у Србију пребацио одговарајућу технологију.
Вучић је овог месеца руском амабасадору у Србији обећао да ће гасовод, поред других пројеката у области енергетике, бити завршен ове године, што је у супротности са обавезама из Беле куће да се диверзификују испоруке енергије из Русије. Након што је добио понижавајућу замерку због своје сервилности у Белој кући, Вучић је био приморан да изрекне сервилну листу обећања Кремљу, укључујући и обећање да Србија никада неће приступити НАТО-у, да никада неће променити своје виђење о НАТО бомбардовању Србије 1999, да никада неће увести санкције Русији и да ће наставити своју пријатељску, братску и независну политику према Русији упркос критикама ЕУ. Вучић је недавно покренуо правну процедуру за отварање мисије руског Министарства одбране у Београду, продубљујући војне односе са Москвом.
Велико изненађење администрације која је направила споразум – укључивање Израела – могло би приближити Израелце Албанцима и Србима, али неће учинити да Срби и Албанци буду ближи једни другима. Преокупиран сопственим проблемима, Израел нема ни амбицију ни способност да подстиче помирења на Балкану.
Мешање у Црној Гори
Укратко, Трампово хвалисање о „великој прекретници“ заправо представља урушавање односа између Србије и Косова. Нема знакова да је дипломатија администрације учинила било шта да спречи растући, вишестрани однос Србије са Кином, или њену дугогодишњу зависност од Русије. Заправо, Москва и Београд су одушевљени изборним резултатима у Црној Гори с краја августа, на којима су проруске, просрспке и анти-НАТО снаге забележиле запањујућу изборну победу.
Администрација је још једном ухваћена на кривој нози својим стављањем нагласка на „трговинску дипломатију“, уместо да обрати пажњу на диверзије из Москве и Београда. Званичници су углавном игнорисали извештај Стејт департмента из јуна, у којем се наводе страхови аналитичара и црногорске владе од „координисане кампање дезинформација, пропаганде и провокација, од којих неке долазе из трећих земаља, у настојању да подстакну етнонационалистичке поделе и изазову сукобе путем протеста“.
Грађани Подгорице током Светосимеоновске литије, 29. фебруар 2020. (Фото: Борис Мусић/митрополија.цом)
Хибридном кампањом дезинформација, коју су неки аналитичари упоређивали са руским мешањем у америчке изборе 2016. године, српски и руски актери снажно су утицали на предизборне наративе и заоштрили поларизацију црногорског бирачког тела. Док су српски ботови затрпавали друштвене мреже лажним вестима, руски медији промовисали су крсташки рат Српске православне цркве против новог закона црногорске владе о верској имовини. Када су српски православни свештеници одбили да се придржавају ограничења због вируса ЦОВИД-19 у Црној Гори, Москва је енергично стала уз свештенике, тврдећи да је реч о антихришћанској дискриминацији. Самозадовољна Трампова администрација је током вишемесечне кампање пропустила да укаже на мешање из Србије и Русије.
Након избора, Бошњаци (босански муслимани) постали су мета тријумфалних српских националиста у Црној Гори, пишући графите који славе геноцид у Сребреници. Унутар суседне Босне, међуетнички односи настављају да се крећу силазном путањом. Свестан америчке незаинтересованости, лидер босанских Срба Милорад Додик, клијент Москве и Београда, појачао је претње о отцепљењу српског ентитета. Додик није добио упозорење због провокативне изјаве да би признање независности Косова значило признање независности Републике Српске.
Будући да су балканске земље суочене са демогафском кризом јер њихови грађани настављају да одлазе у потрази за бољим животним приликама, сада није време за кратковиде приче о економији и игнорисање политичких тензија које прете да поново распламсају сукобе. Међуетнички сукоби су смрт за економске реформе, стране инвестиције и отварање нових радних места. Као што је немачки институт Бертелсманн Стифтунг закључио у својој недавној студији: „У крајњој линији, економија може пружити само део одговора на питање како унапредити регионалну интеграцију, нормализацију односа и приступање земаља Западног Балкана ЕУ“. Чак и одредба о „мини-Шенгену“ у Трамповом економском споразуму – који има за циљ смањење баријера за убрзање кретања људи, роба, услуга и капитала – доноси компликације. Мање земље са великим трговинским дефицитима, попут Косова, брину да ће то запечатити доминацију знатно веће српске привреде.
ЕУ је управо потрошила девет милијарди евра (10,6 милијарди америчких долара) за развој, модернизацију и повезивање економија југоисточне Европе. Посао Вашингтона није да надмаши ЕУ или потроши више од ње на скупе и лоше координисане пројекте који би се на крају могли испоставити као траћење новца америчких пореских обвезника. Кључна улога САД је да представљају глас ауторитета, доследности, припципа и конзистентности, осигуравајући да ни Брисел ни балканске престонице попут Софије и Београда не одступе од тешког задатка решавања политичких спорова у региону.
Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард
Едвард П. Џозеф предаје управљање конфликтима на Школи напредних међународних студија при Универзитету Џонс Хопкинс. Више од десет година је радио на Балкану, између осталог и у склопу америчке војске, али и као заменик шефа мисије ОЕБС-а на Косову.
Извор: Стандард
Насловна фотографија: Мандел Нган/АФП/Геттy Имагес
