Тоталитарне идеологије уводе један психолошки механизам који врши неку врсту лоботомије над припадницима те идеологије.
7. VII 1974. Основни услов нормалног психолошког функционисања је јединство когнитивних, афективних и конативних димензија психичког. Појам о нечему није ствар чистог сазнања, већ и емотивног односа, као и неке експлицитно или имплицитно дате интенције. Основни проблем скорашњег и садашњег психолошког функционисања био је и остао у распареним односима тих трију фундаменталних димензија психичког. Нарушено је јединство когниције, емоције и конације, које је и чинило психолошку основу идиличног европског и српског друштва прошлог века, негде до Првог светског рата.
Ако се добро сећам, неки Франк био је управник једног концентрационог логора, мислим да је био баш Аушвиц (Освијенћим). Водио је дневник, и једног дана написао како је племенито поступио са једном женом, Јеврејком, која је имала невоља са своје троје деце. Тог дана она је са својом децом требало да буде убијена у комори која је приказивана као купатило. На путу ка гасној комори, чекајући у реду, деца су осетила близину смрти, и свако од њих је тражило да га мајка узме у руке, али жена није имала толико руку, и једно од деце је морало остати само, без мајчиног загрљаја, и оно је плакало. Једног немачког стражара изнервирао је тај плач, и био је груб према тој немоћној жени и њеној деци. Управник логора Франк, који је надзирао како тече поворка смрти, није могао да се сагласи са тим нецивилизованим поступком немачког војника, изгрдио га је и пришао жени, помогао јој да прикупи децу и умири их, а онда их све заједно упутио у душегупку. Затим је у дневнику додао како је задовољан својим понашањем, јер је исправио мрљу коју је онај нервозни војник могао да нанесе народу, а био је и хуман, јер је помогао оној жени. Какав је то акт сазнања тог човека? Којим је афективним тоном пратио одлазак у смрт невиних људи? Која је била његова намера – је ли он хтео да убије или помогне?
У пролеће 1942. Дунав је на обалу код Електричне централе, тамо где је излаз подвожњака у продужетку Дубровачке улице, избацио неколико десетина лешева, само тог поподнева, раније и касније још много више (на том истом месту, баш на том месту партизани су у јесен 1944. вршили масовна стрељања Београђана). Био је већ сумрак, још је било времена до полицијског часа и отишао сам да видим тај призор, о коме су се одмах пронеле изненађујуће вести у комшилуку. За разлику од других лешева који су пловили Савом и Дунавом, који су пре убиства по правилу били опљачкани, ови су сви били одевени, и то луксузно, видело се да су сви припадали имућним слојевима. Заиста, било је тако. Чак је и једна попадија била одевена необично отмено за стандарде православних свештеничких породица, који не допуштају луксуз ни разметање. Памтим њену ногу у црној чарапи са луксузном ципелом и полувисоком штиклом. У смрти је била близу супруга, свештеника, заједно су допловили (иако река често раздваја блиске самртнике). И тај свештеник, са забаченом главом и подигнутом брадом, лежао је близу ње. Његова мантија била је, такође, сашивена од неког луксузног штофа, који се у сумраку и влажан пресијавао. Био је то догађај који је разрешавао једну загонетку, чије смо решење већ слутили. Сачекујући и посматрајући лешеве који су пловили Савом и Дунавом, почели смо да уочавамо и многе правилности. Готово сви лешеви који су пловили Савом и који су били побијени углавном од Хрвата, били су опљачкани, а међу лешевима који су пловили Дунавом било је и оних који претходно нису били опљачкани – неки од њих су чак долазили са још увек луксузним предметима на себи. Слутили смо да ти „дунавски“ лешеви потичу од руку различитих убица – они опљачкани убијени су од стране Хрвата (Срем, Славонија), често бивајући и измрцварени, а они нетакнути углавном су убијани од стране Немаца (са обе реке) или Мађара (Бачка, Барања). Сада смо имали јасно идентификовану групу која је убијена од стране мађарске војске заједно са неколико хиљада Срба, у покољу извршеном око православног Божића 1942. у Новом Саду. Знали смо за тај злочин, знали смо и како је извршен. Мађарски официри и војници улазили су у куће Срба, по унапред направљеном списку, и пошто је напољу била цича зима, са снегом и залеђеним Дунавом, стрпљиво су чекали да се жртве топло и богато обуку – био је недавно највећи хришћански празник, рођење Христово, и биле су српске славе, и било је природно да сви буду одевени у најлепше што имају. Мађарски војници су радо примали и послужење, нешто касније пошто су се на исти празник и у својим кућама гостили, а понеки од мађарских официра су давали и комплименте дамама, како заиста лепо изгледају, заиста. Један од њих, заваљен у фотељу куће у коју је дошао да је опустоши, са задовољством је посматрао како се домаћица, коју води на погубљење, дрхтавим рукама облачи у скупоцену бунду, дајући јој комплименте како јој бунда прелепо стоји, како изгледа раскошно у том сјају. Неки од тих учтивих и љубазних џелата водили су на губилиште и госте који су се ту затекли, неки нису. Неки су водили и малу децу, неки нису, неки су водили само оне старије од преко 12-14 година, али и та граница је била променљива, ко зна чиме одређивана. Из 2-3 куће жртве су скупљане у једно од дворишта или на улици, ту су још једном прозиване и пребројаване, неко је и ту бивао пуштен, ваљда ако није био на списку или ако је био прекобројан, а онда су сви одведени на обалу Дунава, ту одмах близу центра града, да самртна поворка не би морала дуго да хода. Тамо је већ била пробијена велика рупа у леду, жртве су стрељане поред ивица и саме су падале под лед, а неки нису ни стрељани, једноставно су гурнути, и Дунав их је однео, избацујући их на обале Београда, или још даље.
Рација 1942. године (Фото: Историјски архив града Новог Сада)
Какав је то љубазни убица? То није личност из филмова – тамо се понекад срећу такве убице – које имају своју мотивацију и које су принуђене да се тако понашају. Овде нема те принуде, напросто је такав убица дат. Овај убица убија из разлога који су веома удаљени од његове личности, па би то убиство морало имати двоструку психолошку тежину, али он приступа том чину као нечем што је у основи забавно, и то сазнање није праћено у њему тешком депресијом, већ живахном љубазношћу. У нормалним психолошким условима никада се таква веза између сазнатог и афективног тона не би могла одиграти, нити би се тако морбидна интенција могла јавити.
О Хрватима и Шиптарима не треба трошити речи, они су овде занимљиви као екстремни градијент. Они уопште нису били љубазни, напротив, били су веома брутални, али при том весели, бескрајно весели после сваког убиства, појединачног или масовног. И веселили су се, било индивидуално, било групно. По броју извршених убистава Срба, Хрвати су далеко надмашили Шиптаре, али у самом ритуалу убијања и слављења убиства нису се много разликовали. Смрт Срба чинила је убице срећним, пискаво раздраганим. Какав је то весели убица?
Ни о припадницима комунистичке идеологије не треба трошити много речи. Није лако утврдити број оних који су припадали комунистичкој идеологији као скупу исказа. Њих није било много (сасвим је ограничени круг људи уопште и познавао комунистичку идеологију, њу није познавао ни сам врх власти), и они су овде ирелевантни. Лако је идентификовати оне који су приступили тој идеологији као скупу акција. Њихово понашање је било објективизовано, и ту идентификацију нико не може избећи, свеједно да ли је био извршилац идеологије или њена жртва. Ни комунистичка делатност није се могла одвијати а да претходно не буде условљена распадом јединства когнитивних, афективних и конативних психичких садржаја. Као и у претходно наведеним случајевима, и овде бих могао навести бескрајни низ доказа и илустрација за претходну тврдњу. Свуда где су до власти дошли комунисти, начинили су свакојаку и велику штету, и то је било видљиво као на длану не само када је штета била већ учињена него и у самом њеном зачетку. У случају Срба то је довело до опште девастације, према посебним директивама Коминтерне (и оне су се односиле само на Србе и ни на кога другог, уопште, у историји комунистичког покрета), као и према посебном непријатељству хрватско-словеначког вођства Комунистичке партије Југославије према Србима и Србији уопште, као државном концепту. То је, такође, било видљиво као на длану свим грађанима Југославије. Иако те чињенице често спомињем, јер мислим да су битне за разумевање историјских и психолошких процеса који су се у нас одигравали, вреди то још једном и овде споменути зато што показује двостепено убрзање прекида нормалних веза између спознатог садржаја, афективног тона и хтења. „Обични“ (југословенски) комуниста био је суочен са уобичајеним моралним дилемама, док је комуниста-Србин морао још накнадно да се суочи и са јасно програмираним прогоном сопственог народа као таквог, независно од „класне борбе“. И у једном и у другом случају, комунисти у Југославији (слично као и у другим земљама) доста лако су прелазили преко свих моралних дилема, раздвајали садржај сазнатог од афективног тона, и од свега тога раздвајали још и интенционалну димензију свог понашања. Све је то на тај начин дато диспаратно, а можда би се могло говорити и о (схизоидној) расцепљености и испресецаности свих потенцијално постојећих релација у европској и српској менталној грађи и традицији.
Када један припадник партијске полиције у београдском затвору, у ћелији у којој су прикупљени стари београдски домаћини, увече, пред ноћ, проспе кофу воде на под ћелије, како би ти већ стари људи, оскудно одевени, у зиму, што пре добили запаљење простате или бубрега стојећи на том хладном и сада влажном бетонском поду – какав је то онда однос између когнитивне, афективне и конативне димензије понашања у том човеку успостављен? Шта је он схватио као садржај у том чину свог понашања? Са каквим емоцијама је пратио тај свој деструктивни акт? Шта је доживљавао као своју намеру?
Да бих избегао велико емоционално обремењење исказа и тврдњи, узео сам „мали“ пример – оних „великих“ има превише (могао сам опет говорити о монструозним, масовним погубљењима људи). За ово што хоћу да кажем то је, у ствари, свеједно. Увек се поставља један те исти механизам и увек би одговори морали бити исти. Са становишта психолошких механизама потпуно је свеједно да ли је неки члан Партије стављао метак у цев да би га испалио у тело жртве, да ли је смишљао и циљајући тукао жртву по бубрезима (обично старије људе), или по зглобовима (обично сељаке), или је пажљиво пунио кофу са водом на некој чесми и затим је са пажњом просипао на бетонски под ћелије, водећи рачуна да сви делови пода буду заливени, док су га ћутљиви сужњи пажљиво посматрали. Том пожртвованом партијском полицајцу та пажња ништа није сметала, као што ни батинашу није сметао јаук премлаћене жртве, као ни убици занемели страх оних који су чекали да буду убијени од истих сапатника и страдалника као што су биле и саме жртве.
Драган Крстић: Психолошке белешке, I-IV
Тоталитарне идеологије, наиме, уводе један психолошки механизам који врши неку врсту лоботомије над припадницима те идеологије. Као што се у лоботомији пресецају путеви у фронталном режњу, између доњих делова мозга (лимбички систем, ретикуларна формација) и чеоних делова мождане коре, после чега болесник постаје „миран“, јер његове реакције више нису покретане снажним емоцијама (он готово остаје без емоција), на сличан начин у идеолошкој лоботомији субјекти остају без емоција, тачније речено без одговарајућих емоција. Овде нема скалпела и органских промена у мозгу, па ни последице нису тако радикалне, али извесна сличност постоји. Пацијенти постају „мирни“ у односу на захтеве клиничког третмана, а идеологизовани субјекти у односу на партијску дисциплину – и једни и други губе емоције на захтевани начин. Хируршко пресецање веза води општем, свеобухватном и неповратном губљењу емоција, а идеолошка лоботомија је селективна, води диспаратном или инверзном губљењу или повезивању емоција и „нациљана“ је, за разлику од недиференцијалне хируршке интервенције.
***
Издајство пријатеља, рођака, кроз потказивање полицији, требало је сазнајно схватити као акт љубави према човеку, и тај прљави чин морао је бити праћен осећањем племенитости, као и намером да се истраје на том путу понижења човечности. Материјално богатство схваћено је као духовно, а опште, заједничко понижење као изградња достојанства, уз прожимајућу намеру да се са самопонижењем наставља до у бескрај. Многи, нарочито старији, застали су пред том монтираном реалношћу и апстинирали од ње, онолико колико су могли до границе преживљавања. По самој динамици живота и њеној природи, млади су морали заћи у ту реалност, али онда су морали пристати на једну врсту психолошке лоботомије. Већина тих људи који су се снагом живота морали укључити у свеједно како монтирану и понуђену реалност није се одрекла самог сазнања – природа сазнатог углавном је остала очувана. Међутим, она је морала изменити свој афективни и конативни однос према сазнатом, јер би иначе сама реалност, онако како је сазната, остала неподношљива.
***
Пресецање психолошких веза између сазнања, осећања и хтења представља услов доласка тоталитарне (не и „обичне“) диктатуре на власт и услов њеног опстанка на власти. То је најважније достигнуће комунизма (интернационалсоцијализма), фашизма и националсоцијализма, и то је најважније искуство за нас, који смо живели под тим режимима – чини се да сам животом прошао кроз сва та друштва, у чистом или измешаном облику, и то овде, у Југославији и Србији. Само под тим условима могло је да се одигра оно што се десило нама и другима.
Онако, међутим, као што савремене идеолошке диктатуре конацију појединца чине беспредметном, а афективитет независним од когниције, тако или на сличан начин и савремене технолошке цивилизације, и онда када се заснивају на слободној политичкој динамици, заобилазе хтења људи, мењају њихов претходни и природни афективитет, и иду сопственим путем, независно од слободне воље људи, или насупрот кохерентности њихове когниције, конације или афективитета. Текућа прича о „алијенацији“, отуђењу човека од сопствене природе, раширена и у западним друштвима са слободним политичким изборима, своди се такође на неку врсту психолошке лоботомије, која је у технолошки високо развијеним друштвима такође пресекла природне везе између основних димензија психичког. У слободним друштвима пресецање и преиначење фундаменталних психолошких веза одиграва се у другачијим модалитетима но у тоталитарним затвореним друштвима и има другачију феноменологију, али основни механизам је исти, а сличне су и психолошке последице.
Тако широко распрострањен процес, који се јавља не само у тоталитарним идеологијама и друштвима, већ и у класичним демократијама, указује на ширу природу психолошког „квара“ у (европском) човеку, но што би се то могло постићи технологијом власти у диктатурама, или развојем технологије у демократијама. Ако се погледа макар и мало, и најосновније, у историју, онда се може видети да оно што нас је у овом добу снашло и није тако ново, да су се слични психолошки механизми јављали и раније, што психолошке основе феномена чини још ширим и обухватнијим. Само на први поглед изгледа необично тврдња да скорашњи и савремени идеолошки сукоби и ратови личе на некадашње верске сукобе и ратове. Апсолутни злочини који су вршени у оквиру верских ратова, на пример у средњем веку, који су европско становништво десетковали горе него и најстрашније епидемичне болести, та масовна убиства свих који су припадали другим веровањима (па тек онда мишљењима), укључујући и новорођену децу у колевкама, подразумевала су апсолутну послушност одговарајућим идејама, и операционализацију те послушности под одређеним људима који су репрезентовали те идеје у неком хијерархијском редоследу. Искуство из верских и грађанских ратова, револуција кроз које је прошла већина европских земаља, и које су се углавном одигравале на критеријуму апсолутног, религијског добра и зла, уграђено је у европску историју.
Драган Крстић, Психолошке белешке 1974-75, Балканија, Нови Сад, 2016.
Напомена:
Психолошке белешке Драгана Крстића (I – V) могу се поручити на телефон 063 759 76 41 или на мејл [email protected]
О аутору:
Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер.
Извор: Стање ствари
