Беким Сејдију (Беким Сејдиу), заједнички кандидат Самоопредељења и ЛДК-а за председника Косова, у актуелну политичку трку улази без класичне страначке биографије, али са више од две деценије рада у академији, дипломатији, Уставном суду и, последњих година, у окружењу Вјосе Османи. За српску јавност посебно је важан његов траг у једном од кључних питања бриселског дијалога – Заједници општина са српеском већином. Као судија Уставног суда 2015. није сматрао да је тадашња пресуда била довољно јасна: у издвојеном мишљењу оценио је да принципи договорени за ЗСО крше темељна уставна начела, да предвиђају структуру са елементима посебне јединице самоуправе и да је сама Заједница, како је тада замишљена, „етноцентрична“. Истовремено је изричито навео да општине са српском већином имају право да се удружују – али у границама постојећег уставног и законског поретка.
Сејдију је рођен 1974. године. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Приштини 1999, потом завршио мастер студије демократије и људских права на универзитетима у Сарајеву и Болоњи, као и међународних односа на Билкент универзитету у Анкари. Докторирао је међународне и дипломатске студије на Новом универзитету у Словенији. Са Правним факултетом у Приштини повезан је од 2002, а данас предаје у области међународног права и међународних односа.
Од цивилног друштва до прве генерације косовских дипломата
Пре уласка у институцуције у Приштини, Сејдију је радио у цивилном сектору. Од 2000. до 2002. био је програмски директор Косовске фондације за цивилно друштво, а потом је био међу оснивачима и истраживачима КИПРЕД-а. У званичној биографији Уставног суда његов тадашњи рад описан је као ангажман на промоцији друштвене толеранције, владавине права, људских права и родне равноправности.
После једностраног проглашења косовске независности припао је првој генерацији дипломата која је градила нову спољну службу. Био је део прве групе ангажоване на успостављању Министарства спољних послова и радио као виши саветник у кабинету првог министра спољних послова.
Већ у септембру 2008. именован је за отправника послова у Анкари, а годину дана касније за првог косовског амбасадора у Турској. Ту функцију обављао је до 2012. године.
Од 2012. до 2014. био је генерални конзул у Њујорку. У том својству пратио је и највише косовске делегације – између осталог председницу Атифете Јахјагу и тадашњег премијера Хашима Тачија на састанку са генералним секретаром УН Бан Ки Муном 2012. године. Потом је 2014. именован за амбасадора-десигната у Канади.
Уставни суд и одлука која је посебно важна за Србе
Атифете Јахјага именовала га је за судију Уставног суда у априлу 2015. године. На тој функцији остао је до 2021.
Свега неколико месеци након његовог доласка у Суд пред њим се нашло питање које је до данас једно од најосетљивијих у односима Приштине и Срба – споразум о принципима за Заједницу/Асоцијацију општина са српском већином из августа 2015, али и неуспена обавеза.
Уставни суд је већином гласова тада закључио да ЗСО мора да буде успостављена у складу са Првим бриселским споразумом из 2013, али и да принципи из 2015. „нису у потпуности усклађени“ са духом Устава и низом његових одредаба.
Сејдију се са начином на који је већина формулисала пресуду није сложио.
Његово издвојено мишљење није ишло у правцу тврдње да никаква заједница српских општина не сме да постоји. Напротив, изричито је написао да Устав и закони општинама дају право на удруживање и да то право припада и општинама које би требало да чине ЗСО.
Али је додао кључни услов – такво удруживање мора остати унутар важећих уставних и законских ограничења.
Сејдију тражио много тврђи суд о моделу ЗСО
Његова главна замерка већинској пресуди била је управо то што је, према његовом мишљењу, говорила сувише неодређено.
Док је Суд користио формулације да поједини елементи ЗСО „изазивају забринутост“ или „нису у потпуности“ у складу са Уставом, Сејдију је сматрао да је требало недвосмислено рећи које су одредбе противуставне.
По њему, каснији статут или уредба Владе не би могли једноставно да „поправе“ одредбе које су већ уграђене у договорене принципе.
Посебно је оспорио могућност да ЗСО добије карактер нове јавне структуре између централне власти и општина.
Указивао је на формулације о обављању „јавних функција“, посебном буџету, администрацији, могућности да буде сувласник предузећа која пружају локалне услуге, као и на друга права предвиђена принципима. Његова оцена била је да таква конструкција ЗСО даје елементе посебне јединице самоуправе са извршним типом надлежности, за шта, према његовом тумачењу, Устав не даје основ.
Проблематизовао је и однос ЗСО према централним институцијама, упозоравајући да би хоризонтални однос такве структуре са Владом могао да замагли хијерархију јавне власти и произведе уставну конфузију.
„Заједница је етноцентрична“
За српску заједницу можда је најзанимљивији део његовог издвојеног мишљења образложење засновано на мултиетничности и забрани дискриминације.
Сејдију је тврдио да би предложени модел произвео две врсте разлике.
Прву – између Срба који живе у општинама са српском већином и Срба који живе у другим косовским општинама, јер би само прва група имала приступ политичким и институционалним механизмима ЗСО.
Другу – између Срба и припадника других заједница који живе у самим општинама чланицама.
Управо у том контексту написао је да је Асоцијација/Заједница „етноцентрична“, наводећи да се такав карактер види чак и из назива „општине са српском већином“, уместо, како је сматрао, коришћења терминологије која не раздваја локалне заједнице по друштвеном идентитету.
Његов аргумент, дакле, није био да косовски Срби немају посебна уставна права. У истом мишљењу позива се управо на уставне одредбе које гарантују посебна права заједницама. Проблем је видео у њиховом територијалном повезивању са јавним овлашћењима и у различитом статусу грађана који би из тога настао.
Није негирао права Срба као заједнице, већ, како је објашњено, веома рестриктивно тумачење начина на који та права могу бити институционализована кроз ЗСО.
Веза са Вјосом Османи
После одласка из Уставног суда 2021, Сејдију се вратио академском раду, али није потпуно изашао из институционалног живота.
Крајем исте године потврдио је да ради као спољни експерт/саветник уз кабинет Вјосе Османи, кроз пројекат који је финансирала норвешка амбасада. Нагласио је тада да формално није запослен у Председништву.
Данас је и сама Османи потврдила да је са Сејдијуом сарађивала око 25 година, укључујући и период њеног председничког мандата, описујући га као професионалца са интегритетом који добро познаје институције и изазове Косова.
Судија известилац у случају који је оборио Хотијеву владу
Сејдију је током мандата у Уставном суду учествовао и у неким од политички најкрупнијих одлука тог периода.
Био је судија известилац у предмету из 2020. којим је оспорен избор владе Авдулаха Хотија због гласа посланика Етема Арифија, који је био правоснажно осуђен. Суд је на крају поништио одлуку о избору Владе, што је отворило пут ванредним изборима.
Занимљиво је да је неколико месеци раније, према извештавању Кохе, био један од двојице судија који су гласали против већинског става Уставног суда којим је потврђен декрет Хашима Тачија да мандат за састав владе, после пада прве Куртијеве владе, повери управо Хотију. Сејдију тада није објавио издвојено мишљење, позивајући се на обавезу судије да не говори јавно о интерном одлучивању.
То је занимљив део биографије сада када га за председника заједнички предлаже и ЛДК – странка из које је Хоти.
Поглед на дијалог: Косово као држава, Србија ка Западу, Русија као фактор дестабилизације
Последњих година Сејдију се поново интензивније бави анализом међународних односа.
Са Луљзимом Пецијем је 2024. за КИПРЕД написао студију о руском утицају на дијалог Косова и Србије. Њихова теза је изразито прозападна: Русија, према њиховој анализи, нема интерес да ЕУ и САД успешно закључе процес нормализације, јер би такав исход учврстио косовску државност и истовремено приближио Србију Западу.
Сејдију је тада тврдио и да Москва користи Косово као аргумент за сопствену политику према Украјини и Грузији, као и да несагласност унутар ЕУ и НАТО-а око косовске независности Русији оставља простор да утиче на процес.
Консензуалан кандидат – али не и политички непознат
Управо због одсуства активног страначког стажа, ЛВВ и ЛДК сада га представљају као нестраначког и консензуалног кандидата. Иако је широј српској јавности, релативно непознат, Сејдију није политички неисписана страница.
Уколико буде изабран за председника, управо ће његова ранија уставноправна становишта бити једна од тачака према којима ће се мерити његов однос према Србима, дијалогу и будућем решавању питања Заједнице.
