Ових дана коментаришемо еуфорију Албанаца и већ замишљамо то славље и дочек након пресуде у Хагу, онако сатерани у своја села и куће. Исто ће нам бити, можда и горе, ако их, којим чудом осуде. Овде Албанци Тачија већ виде као новог председника тзв. Косова
Отац Трајко Влајковић је урошевачки парох. Са 23 године дошао је са нешто млађом супругом и најстаријом ћерком да служи Господу и живи у граду без Срба – Урошевцу. Прву литургију у Саборном храму Светог цара Уроша, која као своју славу слави празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, памтиће док је жив јер је, како и сам каже, у тој лепоти служио сам.
Годинама су живели готово у потпуној изолацији – у међувремену им се родило још троје деце – и порта је била њихов цео свет. Ни у њу нису могли када су хтели, већ када је најмања гужва – пошто се црква налази у строгом центру града избегавали су излажење из куће због евентуалног добацивања или нечег још горег. Када је дошло време да најстарије дете крене у школу, његова супруга је са малишанима отишла у 22 километра удаљен Клокот, родно место оца Трајка, и од тада живе на релацији Урошевац-Клокот.
Вратићу се оцу Трајку, само да направим осврт на све оно што се на Косову и Метохији дешава. У ствари, данима размишљам шта да напишем, а да буде новост. Мислим, туку нас више од једног века различитим интензитетом и снимци Ненада Рашковића, његових леђа, реалност су генерација Срба са ових простора – његове и ране оних пре њега сви заједно носимо, и памтимо.
Притисак је константан и нико од нас не зна како је то бити опуштен, односно слободно причати својим језиком, слободно се кретати. Нико од нас не зна шта доноси ноћ, а шта дан, ко следећи може бити везан за дрво. Ако може полиција, што не може коме падне на памет, питамо се? Кад туку, хапсе и руше по северу Косова и Метохије шаљу поруку свим Србима – све је то смишљен притисак. Он траје и има хиљаде лица. Али, тако изгледа наш живот у апсолутној неслободи, и то, из мог угла, није новост.
Стално трпљење
Није нека сензација и што се на сав зулум који трпимо ћути и ништа не предузима. Да не набрајам ко се све, жаргонски речено, прави мртав, већ само да још једном поновим да смо потпуно остављени. Генерације Срба су се овде родиле, живеле, умрле, и свима је, мање-више, било слично. Ми само делимо исту судбину.
Давно смо у сопственој борби за опстанак прешли ниво у коме неко може да нас убеди да се проблеми ове тежине решавају писањем писама или саопштења. Ни пажњу на то више не обраћамо. „Опет хапсе по Северу“ кажемо једни другима или „Руше куће људима и нико ништа не предузима“. Нема ту неке посебне дискусије, одавно је све јасно. Јер, како год да окренете, Срби су и даље саставни део институција које на терену раде шта раде. О чему даље да причамо? Запушена нам уста, а руке везане.
Знате, толико је овде све ненормално, толико за нас понижавајуће, деградирајуће, толико смо разочарани односом према нама, и притом не мислим само на понашање Албанаца, да ћу завршити овај део текста речима моје пријатељице, чији осећај за правду поштујем, а која је још пре неколико година рекла: „Ако се Косово и Метохија икада врате под окриље државе Србије, ми, Срби одавде, треба да тражимо да се отцепимо од остатка Србије“. Толико нас боли!
Готово свакодневно свој ниво трпљења подижемо лествицу више и посматрамо званичну Приштину, званични Београд, њихове стране менторе из неког нашег угла. Он, отприлике, изгледа овако.
На северу Косова и Метохије се овог лета, поред рушења кућа и ресторана, хапшења и пребијања, одвијало ископавање и ексхумација посмртних остатака на три локације: у Малој Калудри и Јабуци код Зубиног Потока. Није непознаница онима који се баве овим тешким и болним питањем да је могуће да на тој локацији постоји масовна гробница. Као што се зна да широм Косова и Метохије постоје таква места, и то није никаква тајна. Питање је зашто је баш та локација одабрана и зашто сада?
Можда зато што је била на северу Косова, па нису могли раније да приђу? Тешко да је то одговор. Ако нису могли они, јесу припадници мировних мисија. Једино логично је да су творци пројекта „државе Косово“ то, да тако кажем, чували баш за овакве дане. Зелено светло за ископавање дали су они, јер ко би без њиховог знања и дозволе смео крампом да удари. Тако се скреће пажња са свега што је Приштина урадила и ради по северу Косова, јер ето масовне гробнице. Тако правдају своје штићенике, али и себе, јер су слепи и глуви на страдање Срба.
Чекање правде
Све се то дешава у тренутку када су те исте институције у Приштини у тоталном хаосу коме се не назире крај, али сведочимо какво јединство показују када је прогон Срба у питању. На све то, званични Београд, под заклетвом да пут у ЕУ нема алтернативу, констатовао је да је све „део синхронизованог притиска на преостало српско становништво“, означивши Куртија као главног кривца – и то је то.
Да су барем набројали локације за које се сумња да су у њима Срби и питали када ће почети ископавање и ексхумација њихових посмртних остатака, или питали када ће се открити идентитет преко 300 тела која се у специјалним условима чувају у мртвачници у Приштини? Ништа од тога. (Не желим да делим жртве на наше и њихове. Добро би било да се све открије и свака породица сазна истину без обзира које је вере или нације. Да једном престане њихова агонија.)
Готово свакодневно свој ниво трпљења подижемо лествицу више
Већ неколико година нема никаквог напретка, никаквих састанака, разговора по питању несталих и киднапованих. (Осим када затреба као у поменутом случају.) То је скоро па забрањена тема када су киднаповани Срби у питању, и ми то повезујемо са суђењем Хашиму Тачију и осталима. Сведоци смо ових дана да су у Приштини већ почели са одбројавањем до изрицања пресуде, са припремама за дочек, али и најављеним протестима уочи 16. септембра. (Уф, треба и то преживети.)
Лично не очекујем да ће бити проглашени кривим, нико од њих. То јесте амерички суд и све је могуће, али чак и да буду криви по оптужници која им се ставља на терет биће кажњени – питање је и каквом казном – за убиства Албанаца и незнатан број Срба. Срби са Косова и Метохије од тренутка њиховог одвођења у Хаг незадовољни су оптужницом, јер сматрамо да не обухвата све што би требало. (Зато нема откопавања и истраживања гробница за које се сумња да су у њима закопани убијени Срби. Да не помињем и питам шта је са трговином органима и Жутом кућом? Да верујемо да „праведни“ и „демократски“ Запад о томе ништа не зна?)
Ових дана коментаришемо еуфорију Албанаца и већ замишљамо то славље и дочек, онако сатерани у своја села и куће. Исто ће нам бити, можда и горе, ако их, којим чудом осуде. Овде Албанци Тачија већ виде као новог председника тзв. Косова, а ми, Срби, као некога ко ће да закуца последњи ексер у ковчег који нам је у Бриселу припремљен, јер он је један од потписника Бриселског споразума.
Додуше, нема шта много да уради. Можда да све ово до сада заокружи интеграцијом здравства и просвете у тзв. косовски систем, али сада баш онако како је договорено – кроз Заједницу српских општина. Ето „победе“ Београду и можда, али само можда, неки нови кластер.
Њихови ментори, који након његовог пуштања очекују да све то и уради, такође ће бити задовољни, јер је договорено спроведено. Парама које ће стићи тзв. држави Косово, можда и добијањем статуса кандидата за приступање Европској унији, лако ће убедити Албанце да је то био мудар потез. Има Запад у својим рукама увек неку, фигуративно речено, масовну гробницу коју извуче када затреба.
Окупљање у Урошевцу
Нас у овој причи нема. Нема ни наших права, правде, ничега. Ми под сваку цену одавде морамо нестати. Ко ће да нам помогне? Већ чујемо како из остатка Србије поручују: „Ви гласате за те што вас издају“ јер тако се најлакше опере савест, и није то проблем. Мука је што се то представља тако да увек испадне да гласовима Срба са КиМ, оних који овде још увек живе, победи ова или она партија, овај или онај председник. А нема нас ни колико гласача једне београдске општине, али ако је тако лакше… Очигледно ти који нас прозивају немају у свом окружењу ништа што им указује како све то око гласања изгледа, код њих је, изгледа, све слободна воља – апсолутна демократија.
Већ неколико година нема никаквог напретка, никаквих састанака, разговора по питању несталих и киднапованих Срба
Тако се одвија живот у овом нашем вилајету, све је везано директно за нас и наш опстанак овде а немамо право ни глас да пустимо, ни руку да подигнемо да нас неко види. Испред нас је планина.
Прошлог септембра сведочила сам ситуацији где се пристигли верници из Урошевца и околине на празник Усековање главе Светог Јована Крститеља захваљују оцу Трајку што обилази гробља, конкретно се радило о гробљу у Штимљу, и служи помене. „Оде он тако на неко од запуштених српских гробаља у општини Урошевца и служи помен упокојенима, чита им имена на споменицима. Невероватан човек, а то нама толико значи“, објашњава ми један од пристиглих верника. Нека жена нуди му 20 евра у знак захвалности, јер је сазнала да је помен служио и њеним родитељима, он одбија готово увређен.
У Саборну цркву Светог цара Уроша у Урошевцу расељени Срби из ове општине долазе организовано 11. септембра на славу цркве и 15. децембра када се обележава ктиторска слава. Окупљају се расељени Срби из ове општине и о другим празницима у црквама у околним местима, режу се славски колачи и преносе на нове домаћине. На пример, за Свету Тројицу је лепо отићи у село Бабљак. На литургије долазе верници и из осталих крајева Србије. То су организоване групе које обилазе светиње по Косову и Метохији и Урошевац је све чешће на листи многих од њих.
„Супруга и ја, са ћеркицом од осам месеци живели смо у мраку 23 дана. Онда сам себи рекао: служиш Богу живоме, а плашиш се! Чега? Тада смо подигли ролетне, у дом нам је ушло светло Господње. И, не само у наш дом, већ и у наша срца. И кренуо је живот“, рекао је отац Трајко пре неколико година медијима, а присећајући се првих дана по доласку у Урошевац.
Он је са верним народом, и уз благослов Епархије рашко-призренске, очистио гробље у селу Неродимљу у урошевачкој општини. У то село, где су некада Немањићи имали своје летњиковце и где је вековима растао бор који је посадио цар Душан, а одакле су Срби протерани 1999. године, српска нога није крочила 25 година. Први корак повратка начинио је отац Трајко и његовом заслугом очишћена је и порта цркве посвећене Светом Архангелу Михаилу. У селу Талиновац обновио је богослужење у цркви Светих апостола Петра и Павла. За Светог Илију служи се литургија и у селу Некодим код Урошевца.
Пример за углед
Како се подвиг оца Трајка уклапа у ово моје писмо? Када бисмо се сви барем 50 одсто угледали на њега, верујем да би нам било другачије. Да и ми будемо спремни на ризик, да свему приступамо са вером у Бога, да од, на први поглед, немогућег учинимо да буде могуће. Да када кренемо да бранимо правду и истину будемо спремни на жртву, и до краја одлучни. Када постоји таква воља, храброст и одлучност, онда резултат мора доћи – онда је све могуће и тада и они неверни почињу да верују. Отац Трајко и сви који су укључени у реализацију његових иницијатива ризикују и своје животе, али шта је живот ако браниш своје достојанствено, свој кућни праг и веру.
Захваљујући оцу Трајку и црква Светог Илије у Качанику сија новим сјајем, јер је све око ње очишћено, сређено и њој се поје литургија. Ове године је на празник Светог Илије на куполи постављен нов крст. У свему што овај скромни човек ради има помоћ верника из различитих крајева Косова и Метохије.
Не тако давно, пре пет-шест година, председник Србије је говорећи о „борби“ за Косово и Метохију рекао да ће се држава борити чврсто и снажно да заштити интересе и права српског народа, али да за Србију нема срећног краја и да какво год решење буде Београд не може да буде нарочито задовољан.
„Шта да радим? Да их лажем да ћемо да добијемо излаз код Валоне, а да ћемо у Елбасану не знам шта да радимо… Да ће у Качанику да дочекују српску репрезентацију када нешто постигне“, говорио је, између осталог, тада председник Србије.
Е, због таквог односа према Косову и Метохији ево где смо данас, а Европска унија никад даље, и пре ће се распасти него што ће доћи до проширења. „Да смо барем ишли правим путем, држали до себе, барем бисмо сачували достојанство, овако само гутамо понижење за понижењем“, рече скоро моја другарица.
Елем, Богу хвала, крст је на цркви Светог Илије у Качанику постављен, у њој се поје литургија, а на нама је да верујемо и радимо свако онолико колико може – да следимо пример људи какав је отац Трајко – па ко зна, можда и једном дочекамо наше спортисте баш у Качанику. Не заборавите: Шта је човеку немогуће, Богу је могуће!
(Стандард/Искра, 01.09.2026)
