Срби су мали народ са психологијом суперсиле, оцењује историчар Милош Ковић, који сматра да је управо вишак самосвести кроз историју водио Србију у сукобе са великим силама, док је у последњих 30 година заборављена дипломатска традиција Пашића, Миловановића, Ристића и Гарашанина.
У раду са студентима и младим генерацијама, професор Ковић примећује да су најпопуларнији периоди наше прошлости средњи век и 19. век.
“Имамо једно златно доба, а то је средњи век и Србија Немањића, који по свим критеријумима представља врхунац онога што смо дали у нашој писаној, знаној историји. Други најпривлачнији период је 19. век, од Карађорђа па надаље, то епско и херојско време успона и отимања из ланаца. Ипак, највећи број студената се опредељује за 20. век, јер у њему траже одговор на питање шта се данас догађа и шта је ово што преживљавамо”, каже Ковић у емисији Синтеза.
Ковић истиче да се трауматичне историјске лекције не могу трајно избећи нити сакрити.
“Ви можете да бежите од историје, како је то негде рекао Гидеон Грајф, који се бави Јасеновцем. Можете да је затворите у ормар или сакријете под тепих, али она ће изаћи и доћи ће по вас. Са прошлошћу се морамо суочити баш као што се суочавамо са сопственим траумама”, наводи историчар.
“Срби за стотинак година прошли пут који су други прелазили вековима”
Историјски пут који су Срби прешли током 19. века био је изузетно динамичан и убрзан у односу на друге европске народе.
“Срби су у стотинак година прешли пут који су други, ‘срећни’ народи прелазили вековима. Имали сте Карађорђеву Србију, потпуно неписмену, у којој је требало скупити храброст, престати бити раја и постати слободан човек. То су били ти Шумадијци, Мачвани и Тимочани”, истиче Ковић.
Како наводи, иако је земља још 1901. године држала неславан рекорд по броју неписмених, држава је слала младе “благодејанце” на најпрестижније светске универзитете уз обавезу да се врате и граде домаће институције – од Лицеја до Велике школе и Универзитета.
“Сви наши ратови били су ‘бити или не бити'”
Овај успон пратиле су непрестане егзистенцијалне борбе.
“Сви наши ратови били су ‘бити или не бити’. То нису били сукоби за неку реку или границу, већ борбе у којима смо довођени на саму ивицу постојања и у којима се одлучивало да ли ћемо нестати или опстати”, каже Ковић.
Према њгеовим речима, изузетак од овог правила био је рат са Бугарима 1885. године, који је краљ Милан Обреновић водио ради очувања равнотеже снага и спречавања Бугара да узму Македонију.
“Тај сукоб, кога се нерадо сећамо, завршен је поразом на Сливници, а српску војску је од даљег бугарског продора спасао аустроугарски посланик у Београду Кевин Хилер, који је бугарском кнезу Батемберу запретио интервенцијом ако уђе у Србију”, појаснио је саговорник Неwсмаx Балканс.
Споља Запад, изнутра Исток: Живот на “крвавој крајини”
Ковић истиче да је српски народ кроз тешка историјска искушења и дисконтинуитете одржало православље.
Канон, образац и завет успостављени су у средњем веку под Стефаном Немањом (Светим Симеоном), Светим Савом и Стефаном Првовенчаним.
“Тај завет подразумева свесно опредељење за небеско царство, што је показао Свети Сава одласком у манастир, али и кнез Лазар изласком на Косово Поље. Континуитет овог канона види се и у Првом српском устанку, када је Прота Матеја Ненадовић Карађорђу донео Законоправило Светог Саве уместо Француске декларације о правима човека, док су турске уходе јављале да устаници стално носе књиге о цару Лазару и прете новим Косовом”, наводи Ковић.
Када је у питању идентитет, Срби се не могу једноставно поделити на Исток и Запад.
“Ми смо везани и за једне и за друге. Још у средњем веку, Бранковићи су у повељама писали да смо ми ‘западни народ’, видећи нас као ‘нови Израел’ који пролази старозаветни пут. Са друге стране, од Светог Саве ми се чврсто усмеравамо ка православном Истоку. Немањићи су били мајстори балансирања. Доводили су западне мајсторе да им зидају Дечане и Студеницу, па тако имамо романику споља, а унутра православне фреске. Споља Запад, изнутра Исток – то смо заправо ми”, објашњава професор.
Овај положај створио је од Срба народ крајишника.
“Крајина је парадигма наше историје и нашег живота на раскршћу путева. Били смо крајишници између три, па и четири царства – аустријског, турског, млетачког и руског, често вековима ратујући на границама једни против других”, истиче Ковић.
Спољна политика и “игра слонова и миша”
Кроз историју, када држава није постојала, њену улогу је преузимала Пећка патријаршија, а патријарси и митрополити, од Арсенија Чарнојевића до Његоша, постајали су војсковође који су водили народ и покретали устанике у манастирима.
То се наставило све до 1941. године и устанака које су предводили свештеници попут попа Радојице Перишића или Владе Зечевића, објашњава саговорник.
Говорећи о модерној дипломатији, Ковић повлачи сликовиту паралелу са теоријом међународних односа као великом игром.
“То вам је као кошарка коју играју слонови, а ви сте неки миш који трчи около и гледа да га не згазе, па можда успут успе и да постигне неки кош. Чињеница да смо преживели је велика ствар. Међутим, у последњих 30 година у спољној политици смо се често понашали као да смо ‘јучер сишли с брда’, заборављајући врхунску дипломатску традицију Пашића, Миловановића, Ристића или Гарашанина. Морамо слати образоване људе у светске центре и учити како велике силе функционишу у кризама”, наводи саговорник Синтезе.
Мали народ са психологијом суперсиле
Србија је у оба светска рата поднела страшне жртве и увек била на страни победника, али је упркос томе у светској јавности често била означена као “лош момак”.
Узрок томе Ковић види у изузетно израженом вишку самосвести.
“Руски историчар Константин Никифоров је то сјајно дефинисао рекавши да су Срби мали народ са психологијом суперсиле. То је тај вишак самосвести који нас обавезује кроз косовски и светосавски завет и тера нас да се побијемо са сваком великом силом, од Сарајевског атентата и 27. марта, до сукоба са НАТО пактом деведесетих година”, оцењује Ковић.
Док су други суседни народи на историјским раскрсницама гледали ко је јачи и Хитлеру давали СС дивизије попут Скендербега, Ханџара или усташких пуковнија на Стаљинграду, код Срба таквих формација није било.
“Знамо да ничија није горела до зоре. Видели смо и Византију, и Турско царство, и Хабзбуршку монархију, и Варшавски пакт, а сада видимо и ово западно царство. Царства долазе и пролазе, а ми остајемо. Не може носорог постати комарац, нити ми можемо да се понашамо као суседни народи, од којих добар део заправо потиче од Срба који су променом вере кренули у правцу других нација. Наша улога у светској историји 20. века није била мала, иако бисмо волели да нас је та чаша страдања мимоишла”, закључује историчар Милош Ковић.
Целу емисију Синтеза погледајте у видеу:
