Слободан Самарџић: Сахрана генерала Младића важна за достојанство државе и народа

ВОДИТЕЉ: А смрт Ратка Младића поново је узбуркала регион и Брисел, али и дубоко поделила јавност у Србији. Док је за једне ово тренутак одбране националног поноса и историјске истине, за друге представља неприхватљиво величање осуђеног ратног злочинца и гурање Србије у изолацију и повратак у деведесете. Која је стварна политичка и друштвена цена ових догађаја и ко ће на крају платити, то и вас питамо овог јутра. Дакле: ’’Треба ли држава на било који начин да учествује у сахрани Ратка Младића?’’: ’’Да, то је одбрана националног поноса’’, ’’Не, то нас води у изолацију’’ и ’’Све је само предизборни маркетинг’’. Ово су, дакле, понуђени одговори. Нешто касније ћемо видети како сте ви гласали везано за ову тему, а управо о овој теми у наставку емисије разговарамо са нашим гостима. Са нама су Радомир Диклић из Европског покрета и политиколог и професор Факултета политичких наука Слободан Самарџић, који нам се укључују овог јутра. Мала информација на почетку: они су били на путу до нашег студија, али због гужве и због ситуације у саобраћају нису могли да се пробију. Добро јутро и хвала вам што сте овога јутра са нама барем овако, дакле путем ваших мобилних телефона. Ево на почетку одмах да вас питам, професоре Самарџићу, могу да кренем од вас: дакле, је ли за вас ово изненађење како изгледа тренутно слика у Београду – велике гужве, велики број грађана који је стигао из Републике Српске? Дакле, практично од седам сати све је све подређено једном циљу. Како то делује из ваше перспективе?

СЛОБОДАН САМАРЏИЋ (Професор Факултета политичких наука): Па мислим да је та сахрана важна ствар за, тако да кажем, достојанство и државе и народа. Генерал Младић је био командант оружаних снага Републике Српске и он је као командант свој посао обавио на најбољи могући начин. То што је био осуђен у Хагу, то је већ ствар хашке политике или политике Запада чији је Хаг био, Хашки трибунал био инструмент. Цела ствар се заправо свела на једну чињеницу: да је пресуда значила, дакле, осуду за геноцид и ратни злочин. Геноцида није било, разуме се, и ма колико Запад на томе инсистирао, па чак и претио… Знате, чињенице говоре о томе и ми се морамо поводити чињеницама, а не једном пресудом једног кадијског суда, тако да кажем, и кадијске правде. Хашки трибунал је, дакле, направио неколико катастрофалних грешака, у најмању руку грешака, кажем, али то је све с намером рађено. Најпре зато што је направљена једна, тако да кажем, мешавина погинулих и стрељаних у околини Сребренице. Говоримо, дакле, о броју људи који су сахрањени, о једној миту који је створен, мит као мит о геноциду, који сад постаје један наратив, један који се мора поштовати. А они који мисле другачије, и рецимо ја то говорим из сазнања, дакле довољно сам се упознао са проблемом да могу то да кажем, да је заправо направљена намерно једна удруга како би се, овај, стигматизовао… стигматизовала Република Српска и српски народ тамо. Знате, и све је то последица једне, дакле, заиста лоше судске и тужилачке критике у Хашком трибуналу. Његов циљ је био да, дакле, стигматизује све, па је нашао Младића који је, наравно, учествовао у тој у тој целој ситуацији око Сребренице, али нема апсолутно довољно чињеница да би се говорило о геноциду и цео проблем је у томе. Знате, то је једна чиста измишљотина која нема покриће фактичко. Кажем, једноставно ту су, дакле, у Поточарима сахрањени и они који су погинули у борби, јер се 28. корпус повлачио и поспео је оружана борба између њега и између њих и српских, дакле, војника Републике Српске. А неки су, наравно, стрељани. За оне који су стрељани, разуме се, постоји, дакле, јак елемент ратног злочина и то нико не спори. Али, знате, све стрпати у једну, да кажем, линију и све сахранити на једном месту под причом да је реч о геноциду геноциду, то је оно што је створило тензију и у Србији, и у свету, и свугде. Значи, ту је једна један наратив потпуно погрешан који је довео до овакве једне ситуације. Тако да ми данас присуствујемо једној нормалној ствари – да се један генерал сахрањује, а тензије и и и конфликти, вербални, разуме се, су на све стране. Ето, то је, дакле, мој мали коментар за почетак.

ВОДИТЕЉ: Да, вратићемо се свакако, будући да сте отворили много дилема, професоре Самарџићу, након тога ћу вас још нешто питати. Али ево идемо брзо до господина Диклића. Господине Диклићу, ево професор Самарџић каже ово је једна нормална сахрана, дакле све је то у складу са оним што се и очекивало. Како то делује из ваше перспективе?

РАДОМИР ДИКЛИЋ (Председник Европског покрета у Србији): Ја вас такорећи уопште не чујем. Заправо, не чујем вас јер је овде и бука и не знам шта је, слаб сигнал. Колико сам разумео, питате да ли је ово нормална сахрана?

ВОДИТЕЉ: Да, оно што је рекао професор Самарџић, да.

РАДОМИР ДИКЛИЋ (Председник Европског покрета у Србији): Па знате шта, ја мислим пре свега да треба имати на уму да човек кога данас сахрањујемо, ако се ја разумем са својим скромним знањима, није држављанин Србије. Он је командовао војском у једној другој држави, у Босни и Херцеговини, и отуда мислим да није баш нормално да има све почасти и све привилегије које припадају високим официрима ове земље. А то он није, барем колико ја знам. Јер не заборавимо да се својевремено и никад то није порекнуто, говорило да Србија није у рату. Тако да, ето, то би био неки мој коментар да ли је то обична, нормална сахрана. Једноставно, има ту и неке, нажалост, на на смрт једног човека има ту грађење и неке политике овде у Србији, бар.

ВОДИТЕЉ: А професоре Самарџићу, ви сте малопре рекли у свом уводном излагању да је генерал Ратко Младић учествовао у дешавањима око Сребренице, не знам да л’ намерно нисте поменули да је он био командант, и с друге стране кажете то је партијски суд у Хагу био, дакле само да апострофирамо, дакле то је суд који је признала и држава Србија. Је л’ ово нека врста, да кажемо, и промењеног наратива и релативизације онога што смо могли да видимо у прошлости?

СЛОБОДАН САМАРЏИЋ (Професор Факултета политичких наука): Па не, наиме, ако људи располажу чињеницама онда ту нема никаквог погрешног наратива, ту се ту је реч о аргументима и чињеницама. Знате, ја сам рекао да је генерал Младић био командант Војске Републике Српске и да је био присутан ту, али мој акценат је Хашки трибунал који је од једног судског процеса направио фарсу. И погледајте које су последице. Ја сам рекао да је ово требало да буде нормална сахрана. Наиме, Ратко Младић да ли је он држављанин или није Србије, то не знам, овај, али овде није реч о неким, тако кажем, правним зачкољицама, овде је реч о томе да је рат у Босни и Херцеговини био рат између три народа. Један од тих народа су били Срби и Србија у том рату није учествовала формално, али јесте пропагандно и дајући помоћ и у оружју и у свему, дакле својој страни, као што је и хрватска и муслиманска страна добијала помоћ из целог света. Значи, ту нема никакве разлике, разлика је само у тим у том у тој пресуди. Та пресуда је заиста веома, како бих рекао, жестока и она је изазвала те велике тензије које се вуку до данас. И оне ће трајати све време, зато што ту неће бити никаквог, како бих рекао, помирења и мира око те теме да ли је направљен геноцид или није. Знате, то, дакле, није спорно да је било ту стрељања тих војника и то је, дакле, по ратном праву или по хуманитарном праву, како год се то данас каже, предмет, дакле, оптужбе и и пресуде. Али, пазите, о геноциду нема речи. Испада да да је један народ који живи у целој Босни и Херцеговини, мислим на муслимане, дакле, подвргнут геноциду у једној општини. Сама та чињеница говори о томе да да да је то заиста једна фарса која је изазвала веома лоше политичке последице, да кажем, у целом свету када се о томе о томе говори. Знате, ми данас готово да немамо право о томе да говоримо, зато што нам се прети вербалним деликтом из из из неких структура Европске уније и Сједињених Америчких Држава. Знате, ја то не могу да поднесем зато што сам се побринуо да прочитам довољно аргумената и једне и друге стране, знате, па да онда могу да судим и да и да говорим оно што мислим и што сматрам да је аргументовано. Ето, о томе се ради. Иначе, све ово данас што се догађа изгледа ненормално зато што је подигнута тензија управо из Брисела и Вашингтона. Знате, Марта Кос се јако занела. Она сада прети неким неким, овај, казнама и тако даље, она је просто заборавила да тај оружани сукоб у бившој Југославији изазвала Словенија, словеначка војска, то јест Територијална одбрана. Тада је кренуо оружани сукоб у Југославији, дакле сукоб који се завршава и и заправо почиње и завршава оружјем. Знате, ту има пуно проблема, овај, то нећемо моћи да расправимо на овако кратко време, али хоћу да кажем да је та тема сасвим отворена, она није затворена уопште за испитивање даље и за даљи покушај да се дође до некаквог, како кажем, мирног става о томе шта се заправо догађало, а и шта је радио Хашки трибунал, разуме се.

ВОДИТЕЉ: А шта видите, господине Самарџићу, као претњу Марте Кос? Дакле, ако сам вас добро разумео, будући да, ето, она је само рекла да неће доћи као реакција на све ово, али шта је то према вашем мишљењу, у чему је та претња?

СЛОБОДАН САМАРЏИЋ (Професор Факултета политичких наука): Па видите, претња у претња је у ономе како је она класификовала тај случај. Знате, код ње нема дилеме да је реч о геноциду и ко слави геноцид тај је, је л’, подложан наставку и тако даље. Њено образложење је претња, разумете? А ја кажем да то просто сваки чиновник и најмањи функционер Европске уније сада налази разлог да, овај, лошим речима се, како да кажем, обраћа Србији. Дакле, мене руководство, политика Србије уопште не занима у овом тренутку. Дакле, Србији, Србији са, дакле, једним наративом који је потпуно погрешан, лажан, неистинит.

ВОДИТЕЉ: Па је л’ она мали чиновник, господине Самарџићу? Будући да ви предајете на Факултету политичких наука, предавали сте, она је европска комесарка за проширење, њена позиција, признаћете, није баш тако тако мала у тој бирократији европској.

СЛОБОДАН САМАРЏИЋ (Професор Факултета политичких наука): Па добро, она је функционер, она није бирократа, то се разуме, али она, овај, не миче се ни лево ни десно од званичног става који подржа- подржавају те институције Европске уније. Тај званичан став је подложан, дакле, том лошем судском поступку који је направио дар-мар у међународним односима. Знате, стигматизује се један читав народ, знате, зато што је, овај, извршен један ратни злочин каквих је било у Босни и Херцеговини колико хоћете. На крају крајева, Сребреница је последица Братунца и Сребренице од пре ’95. године. То је једна освета која се у рату догађа. Питање је само ко је започео рат и зашто се ратује оружјем. Република Српска, њено руководство је неколико пута прихватила предлоге које би који би, овај, онемогућили рат. Кутиљеров план је био прихваћен са стране Републике Српске и са стране хрватске стране, а, разуме се, муслимани су били поучени интервенцијом америчког амбасадора Цимермана из Београда да не прихватају то јер мало добијају, а имају шансу да добију целу Босну, знате. Е сад ту се ратовало из тих разлога, то су јако озбиљни разлози. Не можемо сад посматрати рат, знате, само са једне тачке гледишта, оне која подржава, овај, муслиманску страну, а то је био Запад. Прошло је 30 година, време је, је л’ тако, да се мало то преиспита. И та пресуда, а и наратив, пропаганда језива која се врши када се када се дође до неког повода као што је ова сахрана. Ето, то је просто моје мишљење.

ВОДИТЕЉ: Господине Диклићу, је л’ ви делите мишљење колеге Самарџића да је ово заправо једна врста стигматизације једног народа и како то делује из вашег угла, имајући у виду да је ова пресуда о којој смо нешто малопре причали јасно дефинисала ко је заправо одговоран?

РАДОМИР ДИКЛИЋ (Председник Европског покрета у Србији): Ја мислим… Професор Самарџић има далеко већа правна знања и правничка од мене, али ја мислим и читам и написано је више пута да се све ово не односи на српски народ. Односи се на руководство које тренутно води Србију да ли оно хоће или неће у Европску унију. Друго, ми не морамо да идемо у Европску унију, али онда то мора да се каже јасно и гласно, или се прихватају правила игре у тој, а у њиховим документима се ратни злочини, геноцид једноставно не прихватају као цивилизацијски неприхватљиве ствари. Дакле, нема говора да Европска унија стигматизује српски народ. Она једноставно се држи својих правила, а госпођа Марта Кос мора да спроводи политику коју дефинише Савет Европске уније, значи и онај самит шефова држава и министара иностраних послова. Дакле, ми имамо… Србија или неће у Европску унију, то је цела прича, а не ми као хоћемо, а они нас неће. То једноставно није тачно.

ВОДИТЕЉ: Да, пошто је председник Вучић образложење европске комесарке назвао глупим и сугерисао на упозорења Брисела, како вама делује овај наратив? Дакле, да ли би он могао да се задржи у наредним данима, господине Диклићу, имајући у виду да је власт на неки мало жустрији начин него раније реаговала када је реч о овој ситуацији?

РАДОМИР ДИКЛИЋ (Председник Европског покрета у Србији): Знате шта, наравно да Вучић може да каже шта год хоће као приватна личност, али бих јако волео кад би мало бирао речи када се и обраћа, односно оцењује поступке високих функционера Европске уније, јер у исто време он каже: ’’Ми хоћемо, али они нас неће’’. Дакле, тај наратив једноставно прво је непристојан, друго, одражава по мени једну врсту беса што се Европска унија, да тако кажем, меша у ствари које он мисли да не би требало. И једноставно, он је он је ушао у кампању, хајде да уведемо и ту причу, и све ово, нажалост, и сахрана једног човека служи њему и његовој странци као део предизборне кампање.

ВОДИТЕЉ: Професоре Самарџићу, је л’ ви делите мишљење господина Диклића да је ово можда бити део једне врсте предизборне кампање и да би можда властима одговарало да на овом таласу наставе неке наредне дане, иако смо чули да председник државе неће бити данас на сахрани?

СЛОБОДАН САМАРЏИЋ (Професор Факултета политичких наука): Знате шта, то је тривијална ствар у односу на ово о чему смо разговарали. Да ли ће данас председник да буде или не, то је крајње небитно, премда ја мислим да и он лукаво покушава да избегне одговорност своју некадашњу, је л’, како се понашао према том случају. Дакле, то је крајње небитно. Када је реч о Европској унији, знате, и председнику нашем, он је највећи фаворит Европске уније од 2014. године најкасније. Он је њихов фаворит за европску интеграцију. Њихова политика је, додуше, промењена, знате, немате услове који су били раније писани у области политике, права, економије, него је услов да се призна Косово или да се ухапси Младић и Караџић или да се скину санкције Русији, да се уведу санкције Русији и тако даље. Дакле, Европска унија води једну врло чудну политику за нас изнутра. Овде је, дакле, једна диктатура на делу коју Европска унија покрива, је л’, својим или ћутањем или одобравањем онога што се догађа у Србији већ већ више од деценије. Тако да, мислим, то су нека њихова посла, разумете, није то тема за овакву врсту разговора. Овде имамо један случај који је, наравно, врло тежак, да се због погрешне пресуде или малициозне, тако да кажем, политичке пресуде, овај, непрекидно враћа прича о о геноциду. А знате шта, овај, та прича да није српски народ, овај, стигматизован због тога, то она није тачна фактички. Правно гледано, кажу он је, дакле, један човек је одговоран за то, па онда није народ ту у питању. Прво, тај човек одговара за нешто што није учинио, а то је геноцид. Разумете, то је прва ствар, а друга ствар, он је био командант војске која се борила за за очување некаквог политичког интегритета српске стране у Босни и Херцеговини. И на крају управо је та борба створила Републику Српску. Да се то није догодило, тих милион и 100-200 хиљада људи би прешло у Србију, па би смо имали другу врсту проблема и другачије размишљали о свему томе. Просто морамо да положимо рачун према тим тешким чињеницама ратног стања. А у рату се убија, у рату се чине ратни злочини, нема рата без ратних злочина и то јесте тема за једна другу врсту суђења, па и међународног суђења. Ово што је Хаг урадио је чиста кадијска правда, као што сам рекао, један политички процес који треба да заправо да тумачење једне једне једне тешке ратне ситуације на једном простору, овај, Србије и и и на тај начин направи вечиту вечити проблем у сам на самом Балкану, у самој Србији, у Босни и Херцеговини и тако даље. Ето, то је проблем, овај, који је сад на дневном реду што се мене тиче, поводом сахране генерала Младића.

ВОДИТЕЉ: Хвала вам што сте издвојили своје време, што сте били гости нашег јутарњег програма, што сте се барем укључили овако, дакле нисмо могли да разговарамо у студију, али хвала вам и и и на овим на овом извештају, дакле како изгледа то овога јутра из Улице кнеза Вишеслава. Хвала још једном.