Ратни командант Војске Републике Српске, ђенерал Ратко Младић, јуче је предан српској земљи. Његова породица и најближи, након деценија његовог прогона, псеудосуданије и година „правоснажне“ зинданије, на неки начин могу почети да траже смирење. Но наша српска борба за властито памећње – за право да сами одредимо чега ћемо се и како ћемо се сјећати, за право на меморијску сувереност – само се наставља. Разумије се, борба за право на властито, национално сјећање водиће се – као што је, што се нас тиче, и досад била вођена – само у границама (опште)људскогā, наиме, онога што нам од почетка деведесетих са доминантног, квазииперијалног Запада бијаше системски порицано – најприје пропагандном дехуманизацијом српских вођа, односно српског народа у цјелости, а касније хашко-бриселско-вашингтонским диктатом тога шта „смије“ бити објект српског јавног сјећања на деведесете.
У том смислу, може се рећи да су јучерашњом сахраном, Срби као народ упечатљиво пројавили од квазиимперијалних окупатора порицано право на колективно, чак симболички демонстративно жаљење палог српског команданта, ђенерала Младића, као српског јунака. Тиме је испостављена и даља амбиција на колективноемотивну самобитност – ма какви налози стизали од, узгред, лагано залазеће Квазиимперије. Наравно, ово се не односи на, и даље, окупациону власт у Србији, која је успјела да придода извјесни под-тон овом важном догађају на суштинском нивоу националне историје – својом двосмисленом, допуштајуће-ометајућом тактиком, којом је, ко зна који пут, рјешавана квадратура квислиншког круга: искокетирати с патриотизмом, а не озлоједити налогодавце, који у континуитету показују разумијевање за Косовоизручитеља, Прајдодопуститеља, Зеленско(г)-утоститеља… Наиме, упадљиво бијаше присутна одлична логистика за државну сахрану, али уз одсуство високих државних чиновника, укључујући и самог Првог лица режима, који је себи „измислио“ државничку заузетост, овога пута у лику предсједника Узбекистана, као што је на посљедње Сретење, у недјељу, у Београд „прибавио“ предсједника, такође „традиционално пријатељског“ Азербејџана; богослужио је патријарх (архијереје и беспријекорно појање свештеникā, ђаконā и хора), али у приградској цркви, а не, како би било доликовало, у неком од већих храмова у средишту Београда; а изнад свега, сахрана је помјерена за понедјељак, очигледно да би се умањио број присутних. Тиме је постигнут двојаки циљ: још једном је, код обмањивањима радих гласача, подгријан привид о „патриотизму“ бриселослужитељског режима, али тако да Запад не буде превише озлојеђен – мимо онога што је ритуално морало бити показано, но без довођења у питање квислиншке „легитимности“ пословичног „Плесача на петопарцу“ с Андрићевог венца.
Но од текућих издајничких тривијалности за питање будућности сјећања на Ђенерала и на српску националну борбу за опстанак и еманципацију из деведестих кудикамо је важнији став српске јавности према свему томе. Оним који јуче бијаху на сахрани – што плотно-душевно, што „само“ душевно, а то је, без сумње, већински дио српског народа – ствар је јасна. Шта је, међутим, с другим дијелом јавности који има став о овом питању? Код оних који су се протеклих дана надметали по мрежним распамећивањима поводом Ђенералове смрти, кључна ријеч је била да је он био „правоснажно осуђен“, те стога и „ратни злочинац“? То би, под одређеним условима, и могло бити макар приближно истинито – да је оно што је у Хагу било приређено заиста и иоле било суд.
Међутим, није, и то је свима могло/морало било јасно од првог тренутка када су почели стизати снимци с тамошњих „суђења“, као аматерских инсенација „правде“ побједникā. Притом, побједници нијесу били у Загребу, Сарајеву, Приштини – већ у Вашингтону, Лондону, Берлину и Бриселу, док dužnosnici с предњепоменутих локација бијаху само статисти, којима, за вољу, „увјерљивости“ хашког мимоправног игроказа, бијаше додијељена улога „позитиваца“. Што се тиче другог „аргумента“ локалних (ex-)српских апологета хашког квазиправног позитивизма – да иза тога стоји (квази)империјална моћ, и да се напросто морамо приклонити налогу јачега – то је могло бити функционално увјерљиво прије двадесет-двадесет пет година, прије петнаест нешто мање, а сада – јако тешко. То је судбина „правде“ силникā – она „важи“ само док су неоспорива сила. Но више нијесу…
А баш то отвара (поново) додатни простор за суштинску дијагнозу онога што се дешавало у Хагу, као и „правним“ посљедицама тога – мада препрека за јавно давање таквих пресијека никада, па ни на врхунцу „хагогених“ принудних „суочавања са (српском) прошлошћу“, није било. То што је рађено од Ђенерала у Хагу, а нарочито од Доктора (Радована Караџића) и Слободана Милошевића – да поменемо само најважније хашке жртве – представља осветничко-показну, не тек квазиправну већ антиправну изведбу/егзекуцију од стране српских квазиипмеријалних непријатеља, који то не престају бити већ више од трећине једнога стољећа.
Гдје се тачно разилазе, како се јуче поново освједочисмо, доминантно српско виђење Ђенерала, и алтернативна, прозападњачка перспектива на њега и његову/нашу борбу? Посматрано с нашег, националног становишта, Војска Републике Срспке спријечила је понављање геноцида над Србима у бившој БиХ. То је кључни момент у дјелу свих оних који су у томе учествовали, изнад свих ђенерала Младића – и то би требало бити доминанта макар у унутарнационалној рецепцији тог дијела наше недавне историје. Ако се у животу – и појединачно и групно, како се то каже, увијек „полази од себе“, тада је то природно, чак нарочито очекивано у оваквом случају. Тек након тога евентуално треба доћи до другога, до његовог становишта, до покушаја да се он разумије…
Међутим, код оних заражених рездуалноjugoslavenskim, односно окцидентоцентричним становиштем – властитō је потпуно ирелевантно, односно оно је трајно одсутно. Наиме, то што је урадио и шта је представљао ђенерал Младић, као симбол ВРС, која је, опет, била симбол Одбрамбено-ослободилачке борбе српског народа у БиХ – за носиоце хетеронационалног, односно интериоризованог псеудимперијалног становишта међу Србима – потпуно је неважно, превасходно зато што други имају приговор на све то. Притом се, наравно, „занемарује“ да си ту други, у том капацитету, били и остали непријатељи. Заправо, они уопште не могу освијестити спорност непријатељског становишта према српском народу – зато што сами стоје на њему, и то тако да неувиђање властите моралне-когнитивне неодрживости њих као такве и конституише.
Друга, „помоћна“ претпоставка ове квазиморалистичке етичке инсуфицијенције, јесте оно с чиме се ушло у ратове деведесетих, што, нажалост, продужава дејство и међу потоњим нараштајима, а то је недоживљавање босанскохерцеговачких, односно крајишких (бивша РСК) Срба као својих. А то је тековина Кроатославије, која наставља да живи међу (генерацијски) постјугословеснким Србима, чак и међу некима од оних који не стоје на експлицитно антинационалном становишту. Стога, се с њихове стране процјена заслуга Ђенерала, других (високих) официра, цијеле ВРС за српски народ у некадашњој БиХ не доводи у везу с нама. Ми смо им неважни – јер они субјективно нијесу дио нас. Када се априорно интериоризује став (квазимперијално) другога, као да је свој, тада своји постају други. А ако према тим „другима“ квазиимперија има непријатељски став – то ће се аутоматски репликовати код оних структурно обитавају у „без-ставству“, као необуздано непријатељство према својим и према својем (бившем) идентитету.
Показује се да је тим (бившим) Србима, који одавно не говоре Да на „свакодневном плебисциту“ припадања српској нацији, који су према самоодбрамбеној борби српског народа у бившој БиХ заузели не критички, већ априорно-некритички негаторски став – друго ближе од „првога“, туђē схватљивије и убједљивије од својегā, и то и у епистемичком и у етичком смислу. Позадина овога је двојака, мада се она, суштински, сустиче у једној тачки: превласти туђег, у овом случају и непријатаљског становишта, над властитом – личном и „колективном“ – самосвијешћу. Први је момент условљен окцидентоцентричном малограђанштином, која је безмало цвјетала у другој Југославији, чија је срж у томе да је мјерило свеколике исправности оно што доминантно каже „св(иј)ет“. А пошто је од деведесетих до данас „св(иј)ет“ – што је тешки еуфемизам за агресивни квазиимперијализам амероцентричног Запада – досљедно и без и најмање изузетка – дјеловао против српске самоодбрамбене и националноеманципаторске борбе широм бивше Југославије, то се ни тим малигно политизованим малограђанима није постављало питање која је страна „њихова“. Не тако ријетко се на анимозитет према онима који нам „кваре односе са светом“ надовезивала и пристрасност у корист у непријатељских страна у грађанским ратовима у бившој СФРЈ, што спада у домен другосрбијанског, издајничког екстремизма.
Други, овдје релевантни момент је спој ендемске малосрбијанштвине – тј. национално ускогрудог става да српскō тобоже обитава само у Србији – на који је надовезана кроатословенска „дресура“ која је „забрањивала“ да се било шта, чак и само номинално српскō, препознаје игдје изван Србије. Поступити тако, из перспективе оваквог, унутрашњеокупационог режима титоизма, значило је починити „великосрпски прагријех“. А ова антинационална „обука“ резидуално је пак хабзбуршка, која је, међутим, вјешто била прерађена у (друго)југословенство, као облик антинационалног (антисрпског) квазипатриотизма. Дакле поново је, као код првог момента, на дјелу западњачка, антисрпска епистемичка хегемонија, с том разликом што је у овом случају то било перципирано као „домаћа“ саморазумљивост, с утолико далекосежнијим и опаснијим посљедицама. Тако је било могуће да се појави фигура „српског родољуба“, за којега границе националне емоције престају на Дрини и на Лиму.
Но све скупа узевши, исход суперпозиције ових двају момената био је тај да код једног дијела Срба у Србији „западни“ Срби нијесу били доживљавани као своји, већ је према њима, у најбољем случају, био заузиман став „критичке еквидистанције“ при процјењивању њиховог понашања и њихове реторике – а у поређењу с њиховим непријатељима унутар некадашње Југославије, који су пак са своје стране – не тек ексцесно – прибјегавали реторици NDH, односно џихада. Посљедица ове „националне непристрасности“ према својима било је појављивање код фанатичних родоодступника разумијевања и за једно и за друго.
На тај начин дошло је до кобне оптоетичке инверзије. Када се неко посматра као свој, тада се према њему показује априорна пристрасност, која укључује и некритичку наклоност – баш зато што је свој. У процјенама друштвеноисторијских промјена, нарочито тако бурних кроз које смо пролазили деведесетих, то може затомити критичку оштрицу – али то је цијена која се, по правилу, најприје и увијек плаћа за осјећај саприпадништва. То, међутим, не значи да тај механизам дјелује детерминистички, и да онај ко у неком сукобу једну страну доживљава као своју, не може бити кадар за загледавање њених недостатке, те да за осматарње ствари из шире перспективе. То нарочито важи – или би требало важити – за интелектуалце. Дакле, неодржива је алтернатива или домаће (парохијално) или туђе (космоолитског), већ се до исправног доживљаја и увида у туђе стиже само надградњом сопственогā, нипошто његовим заобилажењем, а камоли порицањем. Утолико је другосрбијанац непорављиво необразовани провинцијалац.
Међутим, у овом случају, за другосрбијанце, малосрбијанце, резидуалне кроатојугославоиде међу Србима (односно „Југословенима“ српског поријекла), ствари бијаху постављене управо супротно: према онима који је требало да буду унапријед доживљвани као своји успостављен је хиперкрити(ци)стички став, гледање свега што раде, или наводно раде, кроз увећавајућу „етичку“ лупу, уз интнеционално пропуштање примјене аналогне „процедуре“ када је ријеч о другим сукобљеним/зараћеним странама – уколико већ није био заузет став другосрбијанског екстремизма априорно наклоњеног српским непријатељима.
Позадина овога је опет кроатословенска, тј. хабзбуршка, а сажета је у перфидном геслу (наводног) Загорског бравара, према којем свако – тј. свака народност – „најприје треба почисти своје двориште“, па тек онда да гледа туђе. Предњепланско значење овога је да критици других, унутар Југославије, треба да претходи темељна самокритика, али – и то је додатна, одлучујућа зачкољица овог колективноидентитетског, квазиетичког императива – не с идејом да то уопште „квалификује“ за евентуалну легитимну критику других, већ тако да свака другојугословенска (квази)народност (перманентни) задатак самокритике треба да обавља искључиво самостално, без „мијешања са стране“. У пракси су, међутим, само Срби усвојили овај „етичкодискурзивни феудализам“ – управо стога што је главни легитимациони основ друге Југосавије била теза о српској кривици за настанак прве Југославије, а сљедствено томе – и за побједе у Балканским ратовима, те у Првом свјетском рату. У пракси су, дакле, само Срби „чистили своје двориште“, док су други то остављали за касније, а у пракси, одавно је јасно – за никад.
У том погледу, два примјера су посебно упутна: хрватски и шиптарски. Иако је хрватски народ у Другом свјетском рату већински подржавао NDH, најјезивији историјски феномен те врсте посљедњих стољећа, масовно учествујући у колективном злочину над православним Србима, у другој Југославији је системски, од стране кроатокомунистичких власти, било субвертирано пријеко потребно хрватско суочавање са својом најновијом прошлошћу. Исход тога био је покушај њеног понављања 1991. Што се тиче Шиптара, тамо, због дубоке укоријењености трибалног менталитета, напросто није било ни образованих, али ни етичких капацитета да се и покуша било какво суочавање са својом прошлошћу. За трибалистички етички солипсизам такво питање уопште не може да се постави.
Дакле, телос интериоризовања брозовске „етичке теореме“ о етничком „суверенизму“ у „чишћењу својег дворишта“ код многих Срба била је хиперкритичност према својима – који, поред осталога и стога, не бијаху доживљвани као своји – те попустљивост, све до тоталне некритичности, према другима (што из бивше Југославије, што из „св[иј]ета“). Поред свега овога, на ове околности надовезивала се нешто што би се могло означити первертираним нарцисизмом у емотивно позитивној рецепцији сопствене прошлости, нарочито оној из ХХ сољећа. Наиме, код неких Срба се, нарочито у Србији, увријежила се склоност узимању к срцу и дивинизовање без икаквих ограда превасходно оних дијелова националне историје када смо били превасходно колективна жртва, тако да је – прећутна је теза овог идеолошког, а национално субверзивног становишта – ми,, да парафразирамо популарни амерички идеолошки наратив, били „на правој страни историје“ само када смо масовно страдали.
У производњи и укорјењивању овог латентно непријатељског наратива, нарочито у почетној фази његове „апликације“, најистакнутију улогу је почетком деведесетих преузео западњачки агент Вук Драшковић, који је за то имао неке сасвим погодне „претквалификације“: писао је о геноциду над Србима у NDH, поријеклом је с подручје (потоње) Српске, створио је око себе фаму неоепског, књижевника из народа и за народ. Његови подмукли, посматрано с непријатељског (и муслиманског и западњачког) становишта, пажљиво и вјешто осмишљени напади на руководство Српске, на ВРС оставили су, нажалост, трајан траг на многе Србе, од којих се неки – неким чудом – и даље сматрају национално „опредијељенима.
У даљој симплификацији, којој се нагиње у спонтаној, унапријед уграђеној екстраполацији овог претежно емотивистичког, и посве ирационалног становишта, „доказ“ српске историјске исправности у двама свјетским ратовима било је то што смо страдала у стотинама хиљада. А у одбрамбено-отаџбинском рату на подручје бивше БиХ (1992–1995), страдалао нас је „само“ двадесет пет хиљада. То што је међу њима било и хиљаде по свим критеријима потпуно недужних цивила, укључујући и нејач, није „помогло“ да се код другосрбијанаца и „драшковићевских патриота“ превазиђе оно што је Запад желио да утисне као коначну и неопозиву оцјену српске историјске улоге у догађајима деведсесетих, а то је њен „сребренички предзнак“, који се не односи на период од 1992. до 1995, нити само на подручју бивше републике – „ковачнице братства-јединства“. Непријатељи Срба – који, притом, нијесу били доживљавани као непријатељи оних (бивших) Срба који су на тај начин „закључивали“, а заправо били квазиемотивно изманипулисани и издресирани – сигурно су знали боље од нас. Уосталом, и етичко и разумско тежиште бивших Срба није код себе, није њихово, већ је измјештено, код псеудоимперијалних непријатеља Срба – из деведесетих, све до данас.
Формално говорећи, другосрбијанци махом стоје на лијеволибералној идеолошкој позицији, при чему је, у односу на деведесете, у међувремену, а у складу с идеолошком конјуктуром на Западу, упадљив пораст радикално лијевих схватања међу том скупином грађанства. Занимљиво је како многи овдашњи, јавно активни љевичари, иначе, неријетко страсни оплакивачи Палестине – који, узгред, не успјеше да уоче нацистичко-геноцидне карактеристике актулног украјинског режима – нијесу били способни да у фигурама Доктора, Ђенерала, Слободана Милошевића, препознају оно што би у њиховом идеолошком идиому било очекивано – претече борбе против западњачког квазиимперијализма, који, након окончања Хладнога рата, на врхунцу бијаше управо деведесетих година прошлога стољећа. Тако нешто им, међутим, напросто не бијаше могуће зато што ниједна од ових њихових конкретних, испозираних „ставова“ није настао овдје, већ је инстиктивно преузиман са Запада, независно од тога да ли је конкретни извор био службени, налогодавни, или пак јавно-активистички. Српски конфекцијски љевичар, оплакивач Палестине, подржавалац, „руској агресији“ изложене Украјине, и исповиједач хашких антиправно-квазиисторијских послања, није самостално одлучио да заузма иједан од ових ставова, већ се безразумски, спонттано конформирао квазиимперијалној позицији. Не мислити, чак не осјећати самостално, већ индуковано, али зато своју индуктивну квазисубјективност „компензовати“ идеолошком одлучношћу – што од другосрбијанских активиста чини фанатично (непријатељско) оруђе које говори – то је modus operandi овако профилилисаних лица. Њихов идентитет се напросто сервисира путем радости имитирања.
Овај идеолошки робот, посматрано с условног метанивоа – који није „његов“, будући да ја за његово досезања неопходна ауторефлексија, које је он структурно, дјелимично добровољно самолишен – несвјесно избјегава образовање самосталног става. Утолико, сматрања која он емитује, по дефиницији, никада нијесу заправо његова; он се, још деведесетих, образовао као онај ко живи у пословичној, кантовски формулисаној, самоскривљеној (претпросвијећеној) незрелости, ко, дакле, дјелом и „мишљу“ пориче налог Sapere aude [усуди се да мислиш]. Српски антинационални активиста одлучно не (жели да) мисли својом главом и не осјећа својом душом; он је пристао да буде подешаван тако да за то постане априорно онтички неспособан. Он је ни-ко, чије „достојанство“ почива на томе што је нечије нешто – тј. оруђе уперено према (некад) његовој заједници. А у његовом индукованом когнитивно-емотивном режиму, једино што можда више мрзи од тога чега се и како се сјећају квазиимперијално неуподобљени Срби, јесте замисао о њиховом праву и способности да самостално одређују предмете, значај и режиме (националног) памћења.
