Слушајући и читајући комшијске медије, човјек понекад стиче утисак да је улога српског народа у рату у Босни и Херцеговини требало да буде једноставна — да стоји скрштених руку и дозволи да на његовом кућном прагу, на земљи на којој је вијековима живио, буде убијан, прогоњен, мучен и протјериван. Као да је требало да прихватимо да будемо нијеми посматрачи сопствене судбине и, како би се данас рекло, „инвалиди пред својом судбином“, умјесто да бранимо своје породице, своја огњишта и своју земљу. Не, то није била наша обавеза. Народ има право да брани свој живот, своје домове и своје постојање. И то право не може бити предмет дневнополитичких тумачења. А управо ту долазимо до једне ствари коју данас многи намјерно или ненамјерно заборављају: историја се не тумачи док догађаји још трају у политичком сјећању. Историјски суд захтијева временску дистанцу, проучавање докумената, свједочанстава и контекста, али и спремност да се чињенице сагледају изван дневне политике. Зато ће и о генералу Ратку Младићу свој коначни суд дати вријеме. Не тренутна политика. Не медији. Не тренутне политичке потребе. Које су дефинитивно усмјерене против њега и српског народа.
вДакле, политика и историја нису исто. Политика тражи тренутни интерес, историја тражи чињенице. Политика ствара наративе, а историја их временом провјерава. Зато их не треба мијешати — како народ каже, не треба мијешати жабе и бабе.
И док се данас често говори о српској страни, српским грешкама и српској одговорности, далеко мање простора оставља се за питање шта је претходило рату, какви су били страхови и интереси различитих народа и какве су политичке идеје обликовале сукоб који је захватио Босну и Херцеговину. У том контексту, немогуће је занемарити улогу Алије Изетбеговића и политичког концепта који је представљао. Његова „Исламска декларација“ и политичко дјеловање морају бити предмет озбиљног историјског преиспитивања, као и све друге политичке идеје које су утицале на распад Југославије и почетак рата.
Ниједан народ не може градити своју историју тако што ће из ње избацити оно што му не одговара. Зато, комшије, ако већ желимо да разговарамо о прошлости, разговарајмо о њој цјеловито. Без селективног памћења. Без двоструких аршина. Без покушаја да се једном народу припише колективна кривица, а да се истовремено прећуткују страдања која је тај исти народ претрпио.
Српски народ на простору Босне и Херцеговине има своју историју, своја гробља, своја стратишта, своја сјећања и своје жртве. Та страдања нису почела деведесетих година. Српско страдање на овим просторима има дубоке коријене и оставило је трага кроз Први и Други свјетски рат, као и кроз рат деведесетих година.
О тим жртвама се мора говорити! Не зато да бисмо мрзили друге, већ зато да бисмо сачували истину о својима. Наше памћење не треба да буде позив на освету. Напротив. Народ који памти своје жртве мора бити довољно мудар да не дозволи да нове генерације постану жртве нових сукоба. А када већ говоримо о историји, поставимо и једно питање које се ријетко поставља: Шта бисмо данас били да Османлије никада нису покориле Балкан (Да ли би било, заиста, Бошњака? Ислама?)? На то питање историја има много могућих одговора, али једно је сигурно — прошлост се не може мијењати тако што ћемо је прилагођавати данашњим политичким потребама.
Ми Срби имамо право на своју вјеру, своје име, своју културу, своје памћење и своју земљу. Имамо право да поштујемо своје претке и да чувамо оно што су нам оставили. Али исто тако имамо обавезу према својој дјеци да им не оставимо нове ровове. Зато ово није позив на сукоб. Није позив на мржњу. Није позив на освету. Ми само памтимо и поштујемо оне који су часно стали у одбрану свог народа.
Рат није никоме добро донио. Народи који живе једни поред других морају научити да разговарају и онда када се не слажу. Морамо бити способни да чувамо своје, а да при томе не угрожавамо туђе. Дакле, комшије, ми се своје историје нећемо одрећи. Своје жртве нећемо заборавити. Своје право на постојање нећемо доводити у питање! Али будућност не треба да буде наставак рата другим средствима. Нека о прошлости говоре документи. Нека је проучавају историчари. Нека вријеме раздвоји чињенице од пропаганде. А нама остаје да учинимо оно што је најважније — да својој дјеци оставимо мир, а не нови рат.
С тим вези, Сваки Србин има право да помене генерала, има право да оде на гроб генералу и има право јавно да му се захвали. Јуче смо били тамо гдје треба да будемо, одали смо почаст ономе коме треба да одамо, и дали смо још једном заклетву онемо коме треба да дамо: ДА ЋЕМО ЧУВАТИ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!
Драга браћо Срби, Генерал нам је у аманет оставио ове ријечи:
“Никакве судове сем суда мога народа. Нити ми треба одбрана. За мене није битно колико ћу живети, већ ми је битно шта ћу за свога живота урадити за мој народ. Ја сам човек који свим својим бићем, као и моји преци, припадам своме народу. Опстаћемо!”, па нека тако и остане у опису ових протеклих дана, јер га најбоље и описује.
