Исланђани су рекли: не! На референдуму одржаном последњег августовског викенда већина гласача одлучила је да се преговори о пуноправном чланству са ЕУ неће наставити. Резултат од (у процентима изражено) оквирно 53-47 одсто против даљих евроинтеграција није пријатан за Брисел, али се истовремено не може тврдити како је овакав исход „историјско не“.
Односи Исланда и ЕУ су комплексни (као што су и бројне друге ствари везане за ЕУ поприлично комлексне), изграђене релације дубоке, степен високе међузависности у разним сферама очигледан, па услед свега тога ни неких већих (гео)политичких заокрета не може бити.
Уосталом, Исланд је саставни део Европског економског простора, због тога примењује бројне регулативе које суштински произилазе из законодавства ЕУ. Такође, Исланд је саставни део Шенгенског простора, па се на њега примењују иста правила слободног кретања и визни систем као и за остале земље чланице.
Рибари против евроинтеграција
Заговорници евроинтеграција на референдуму су наступали са аргументом да је због свега овога боље бити унутар систем и утицати на доношење одлука, него остати изван њега и примењивати одлуке које доносе други.
Наравно, противници приступања ЕУ инсистирали су на теми рибарства, тачније риболова, јер је то економска грана која генерише 12 одсто бруто друштвеног производа Исланда. Што је још важније, од риболова зависи огроман број предузетника и малих предузећа, који нису способни да издрже конкуренцију великих корпорација. А те велике корпорације сасвим сигурно би похрлиле на Исланд у случају „отврања мора“.
Искључива економска зона Исланда, која се надовезује на територијалне воде и након тога протеже на 200 наутичких миља, обухвата површину од 760 хиљада квадратних километара. Рејкјавик управља овом економском зоном врло рестриктивно, страним плоивилима строго је забрањен комерцијални риболов, осим у случајевима доделе квота дефинисаних кроз билатералне споразуме на реципрочној основи (што у пракси значи да се квоте додељују риболовцима из Норвешке и са Фарских острва).
Такође, исландске власти строго ограничавају стране инвестиције у рибарском сектору, па инострани капитал може чинити највише 25 одсто удела у домаћим риболовним компанијама. Са уласком у ЕУ то би се све променило, а још би се количина излова морала прилагођавати годишњим квотама које прописује Брисел државама чланицама.
Из овог угла посматрано, уопште није чудно што је у регионима традиционално ослоњеним на рибарство против настављања преговора са ЕУ било близу две трећине гласача. Заправо, већина гласова „за“ остварена је само у престоном Рејкјавику. Међутим, пошто се ради о релативно малобројном електорату, разлика у броју гласова је испод 13 хиљада, па да је ових неколико хиљада бирача претегло на другу страну – опет би остао утисак како је друштво подељено.
Без трешње на врху
У Бриселу, Исланд је представљан као „трешња на врху торте“, доказ да и богатим и уређеним државама чланство у ЕУ значи много.
Два пута до сада покушавано је да се овај процес отвори, најпре 2009. године (због финансијске кризе и својеврсног „слома“ банкарског система на Исланду), а онда и током пандемије када се говорило о нужности заједничког деловања.
Ипак, први пут је насавак разговора блокиран 2013. године одлуком исландских власти, а сада је 2026. године то и потврђено гласањем на референдуму. Богатима и уређенима ЕУ не треба, пошто се о њеном даљем деловању и опстанку отвара превише питања. Толико питања, да одговора једноставно нема. Даља судбина ЕУ није извесна, што утиче на однос појединаца и друштвених група према интеграцијама и (отуђеној) евробирократији. ЕУ више није тема око које се друштва и народи хомогенизују, него питање које поларизује, дели.
Но, из свега овога може се извести још један закључак. Свакако и због својих егзистенцијалних интереса, али и због конфузије око даљег деловања и опстанка ЕУ Исланђани су одбили наставак преговора (или су се поделили око тога), али нису одбили наставак досадашњих облика сарадње у континенталним оквирима. Дакле, Исланд остаје и део Европског економског простора и део Шенгенског простора, а то је такође и у интересу ЕУ.
Због чега ово не би представљао образац за све остале кандидате или потенцијалне чланице ЕУ? Зашто се даље евроинтеграције балканских држава не би заснивале управо на оваквој поставци?
Тврдо инсистирање на непрекидном испуњавању нових захтева, а који се тичу и (гео)политике и идеологије, не само да континуално удаљава балканска друштва од ЕУ (и тамо где постоји шира већина за приступање та подршка је плитка и може се лако изгубити услед неких значајних ненаданих догађаја), већ је и почело да производи „експлозивну атмосферу“.
Тема ЕУ поларизује, дели, око тога просто нема консензуса па је онда и креирање таквог политичког амбијента логична последица. Случај Исланда може послужити као пример за остале, ако се правилно сагледа и адекватно анализира. Што директно значи и ако се евроинтеграције схвате као процес који се мора одвијати методом „одоздо – нагоре“.
Уколико се продужи са досадашњим приступом и применом метода „одозго – надоле“ наставиће се утабаном стазом која је евроинтеграције компромитовала, а ЕУ доста коштала. Показало се то на случају Исланда, а уочава се и унутар балканских друштава.
Из тог разлога, исландско „не“ може послужити за осмишљавање нових облика сарадње и начина повезивања ЕУ и кандидата – стварних, хипотетичких и оних који су то формално, али се суштински никада неће домоћи пуноправног чланства. Наравно, уколико за тако нешто буде политичке воље у Бриселу, које тренутно недостаје; и уколико буде времена, пошто се значајни ненадани догађаји који детерминишу континенталну политичку динамику одигравају без утицаја ЕУ, па чак и без утицаја европских држава.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: Спутњик
