Мој закључак о пожару у Пећкој патријаршији јесте да је постојала отворена намера да пострада монаштво. Ако је запаљен конак, а црква није дирана, намера је сасвим јасна. Истовремено, циљ је био и спаљивање рукописа, а када се униште материјални остаци, било да је реч о Пећкој патријаршији 1981. или мартовском погрому 2004. године, немогуће је доказати наше постојање на простору Косова и Метохије, рекла је историчарка уметности Јасмина С. Ћирић гостујући у подкасту КОнтекст.
Наводи да сем неколико научних радова и новинских текстова нема поузданих података о пожару који је захватио конак Пећке патријаршије у ноћи између 15. и 16. марта 1981. године.
„Оно што је мени и данас интересантно је оновремено нереаговање медија, колико год да су у то време информације спорије долазиле до београдских редакција. Чињеница је, а то знамо из неколико изјава епископа Атанасија Јевтића, да је прошло пет или шест дана док се није појавила вест о оштећењу конака, иако је он у потпуности изгорео“, каже Ћирић.
снимак екрана е-публикације
Сведочанства о могућој саботажи
У пожару је страдао конак дуг 63 метра и летописи, односно личне белешке монаштва које су представљале хронику једног времена. Делове ризнице Пећке патријаршије успели су да сачувају они који су се те ноћи затекли у манастиру, пре свега тадашња игуманија мати Февронија.
„Патријаршија је у имала и неколико гостију у том тренутку, међу њима је био и епископ Дамаскин Давидовић, тада епископ западно-европски, а био је и предавач на Призренској богословији. Он је, такође, оставио неколико веома корисних записа на ову тему говорећи да је лично видео остатке посутог бензина на гредама новог конака који је тада био у изградњи“, објашњава Ћирић.
Сведоци пожара тврдили су да ватрогасни камиони нису стизали на време, као и да је један камион стигао без воде.
„То су све чињенице које указују на свесно и плански оријентисан чин, да се све избрише са лица места“, истакла је историчарка уметности.
снимак екрана е-публикације
Упозорења струке и ћутање политике
Саговорница КОнтекста наводи да су још седамдесетих година представници струке указивали на угроженост рукописа у Пећкој патријаршији и чињеницу да нису доступни у фотокопији. Након пожара захтевали су хитне мере заштите онога што је преостало.
„Представник програмског савета Републичког завода за заштиту споменика културе је био професор Дејан Медаковић. Тражио је од представника политичких структура да се реагује због спаљивања конака. Историјско-уметничка дисциплина је дала свој максимум, али су даље одлуке у вези са Пећком патријаршијом биле стопиране“, објашњава Ћирић.
Друштвени контекст
Пожар се догодио у време кризе на Косову изазване студентским демонстрацијама у Приштини свега неколико дана раније. До почетка априла 1981. масовни протести Албанаца захватили су све веће градове на Косову и резултирали сукобима демонстраната и полиције.
“Демонстрације су искоришћене као лакмус папир, позадина свега је била Пећка патријаршија и то је био камен темељац свега што ће се дешавати наредних 20 година када постепено опада наше присуство и ситуација се отима контроли“, сматра гошћа КОнтекста.
Притисци из Београда
Околности у вези са пожаром до данас нису разјашњене, мада поједини извори наводе да га је подметнуо Албанац Мазлум Кељменди.
„А треба рећи и да су под политичким притиском мати игуманија Февронија и остале сестре биле уцењиване да потпишу званичан акт који је долазио из Савезног извршног већа из Београда да су оне подметнуле пожар“, објашњава Ћирић.
снимак екрана е-публикације
Погром и страдање српског Јерусалима
Српско културно наслеђе страдало је и у деценијама после великог пожара у Пећкој патријаршији. Током погрома 2004. године оштећено је, срушено или спаљено 35 цркава и манастира. Драстичан пример је Призрен – у граду са 33 српске светиње страдала је трећина.
„Опште је позната чињеница да је Дечане чувао италијански Кфор и да су многи војници прихватили православље. У Призрену су дејствовали припадници немачког Кфора и директно омогућили вандализацију и паљење задужбина из средњег века. Можемо да кажемо да је средњовековни Призрен, са толико малих задужбина које су концентрисане на различитим странама града, заправо креација небеског Јерусалима у средњем веку. Ако се у тој сакралној целини паралелно подмећу пожари, реч је о потреби да се брише култура сећања“, истиче Ћирић.
Током погрома је запаљена и црква Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина с почетка 14. века.
„Неко је то урадио зналачки јер је пожар подметнут повише западног портала где је фреска Симеона Немање, преко пута њега је краљ Милутин. Ту су приказани и Немањићи. Јасно је да је неко добио инструкције да запали тај део. Уколико дође до скрнављења задужбина са спољне стране, опеку је могуће надокнадити колико год да се структура материјала разликује. Са фрескама је озбиљнији проблем, када дође до спаљивања онда их је јако тешко спасити“, наводи саговорница.
снимак екрана е-публикације
Друштвене мреже – ново поље бробе за наслеђе
Српско културно наслеђе на Косову није угрожено само физичким уништавањем. Јасмина Ћирић упозорава да га Албанци присвајају како би на њему градили нови, хришћански идентитет.
„Ослањање на хришћанско наслеђе је префидија од стране албанских историографа који раде на новооснованим албанским универзитетима у Приштини. Они у томе нису усамљени пошто имају помоћ из западне Европе, пре свега од британских историчара. Није без основа ако се они користе податком да је на месту неке српске светиње била нека старија црква јер је то био модел грађења средњовековних владара. То је могла бити античка некропола или црква из 6. века и то није спорно. Међутим, то је припадало ромејском културном контексту, не албанском, не дарданском, не илирском како они користе“, закључује Ћирић.
Кампања отимања српског наслеђа води се на друштвеним мрежама, каже наша саговорница. На фалсификовање чињеница, верује, треба одговорити научним радовима. У ту борбу би, сматра, требало да се укључе тимови ИТ стручњака и историчара уметности чији би задатак био дневни мониторинг дигиталне измене наратива и демантовање лажних објава. Цело гостовање Јасмине С. Ћирић у подкасту КОнтекст можете погледати у видео прилогу.
(Косово онлајн/Живот Цркве, 08.10.2026)
