Ко год сматра да постојимо ,,ми“ у Фочи и ,,ви“ у Никшићу – није нам доброжелатељ. Ми смо један свијет и у свакој невољи ,,нашој“ и ,,вашој“ – ми смо били и остали само Једно. Цјелина. Браћа, најрођенија. Ко год да вам каже другачије – било зато што му смета сам помен српског имена, било зато што сматра да је “са оне стране” неко ,,посебно Српство“ – није нам доброжелатељ.
Драги пријатељи,
моји Никшићани,
Као свештеник – ја не желим ни да у овом часу упирем у политичка рјешења, да учествујем у кампањама и да сугеришем за кога на некој листи гласати. Па, ипак, управо као свештеник – ја имам обавезу да се бринем за Никшић са којим сам се сродио и у коме сам, када год дођем, домаћи и свој. Зато вам нећу рећи за кога гласати. Сваки пунољетни човјек то мора сам да одлучи. Али постоје важне ствари за које се морамо заложити, управо да бисмо имали образа.
Најприје: шта су све опасности које пред нама стоје.
Прва опасност – да се због наше љености или непажње и даље као господари Никшића појављују представници старог режима. Зато: немамо право на став „нека се неко други бави политиком, није то мој живот.“ Није, али када су нам гласали онај лажни закон, видјели смо – хоће политичари да се баве нама, нашим животима, нашим црквама.
Друга опасност јесте она да се у вама – мојим Никшићанима – појави једно осјећање које су наши недоброжелатељи гајили чак и нашим добрим људима, понекад чак и у људима којима се њихово српско име није загубило. То је онај осјећај – „шта има овај свештеник из Српске да се петља по нашим изборима у Никшићу.“
Ко год сматра да постојимо „ми“ у Фочи и „ви“ у Никшићу – није нам доброжелатељ. Ми смо један свијет и у свакој невољи „нашој“ и „вашој“ – ми смо били и остали само Једно. Цјелина. Браћа, најрођенија. Ко год да вам каже другачије – било зато што му смета сам помен српског имена, било зато што сматра да је „са оне стране“ неко „посебно Српство“ – није нам доброжелатељ.
Ко год уопште мисли да је врхунско „понижење“ града под Трбјесом помињање дивног града уз Мораву – није нам доброжелатељ. Ко год нас обмањује да је наша прва дужност она ка једном крају наше Отаџбине или чак да ништа осим наше јуначке Црне Горе није наша Отаџбина – није нам доброжелатељ. Ко год нам окреће ствар и мисли да су наш род најприје они који (мада и то све рјеђе) носе заврату – па ма шта на њој било извезено – док су нам „странци“, можда и „блиски странци“ – браћа наша са шајкачама, шеширима банатским и шубарама крајишким – није нам доброжелатељ. Моји су сви стари носили заврату. Носим је, о свечаним приликама, и ја.
Није заврата света јер је заврата већ јер је на њој залог Косовског завјета и српске слоге. Ми смо један народ. Па ако и данас налазимо снаге да не мрзимо, по јеванђељској и апостолској заповјести, одрођени и расбрљени наш народ – не дозволимо да нам оно прво и најважније, припадност Народу и Отаџбини представе као мало и опционо, а оно завичајно – као једино важно и прече од свесрпске слоге.
Нити не смијемо помислити да из ма ког разлога гласамо за светињокрадице и људе спржене савијести који су тендером и без тендера као огњем и мачем уништили Никшић, Црну Гору, па су се на крају окренули и против самог Св. Василија Острошког. Не смијемо гласати за оне који и данас сију мржу и измишљају лажну и небивалу историју како би Хумског епископа који под Острогом спава отргнули од свога народа. Нема те уцјене ради које смијемо дати легитимитет светињокрадицама против којих смо се борили.
Никшић је велики град. Мој град. Његова Црква – моја Црква.
Гласајте за онога ко ће се потрудити да ниједан Никшићанин у Фочи не буде никакав странац“ и оне који ће се побринути да нико од нас не буде „странац“ у Никшићу.
Знате ви који су то, знате своје суграђане, чији су, који су, шта ће и шта могу.
Бог нам добро дао!
Извор: ИН4С
