Упокојио се владика Атанасије! Некако навикнути на смрт последњих месеци, примили смо и ову вест која се као муња брзо пронела црквеним сајтовима и друштвеним мрежама, са тугом и неверицом. Још један владика је изгубио битку са новом пошасти, која је свакоме од нас однела неког пријатеља, рођака, комшију…
Упокојио се и владика који се није плашио ове болести, или се бар није од ње крио, већ је сво време од њене појаве, па до кончине своје, готово пркосећи обилазио крајеве своје Херцеговине и походио свој други завичај Косово и Метохију, служио литургије по храмовима и манастирима, помене по гробљима и успут прикупљао камење и каменчиће који ће бити део земље која ће га покрити кад за то дође време.
Владика умировљени захумско –херцеговачки Атанасије, чије име значи бесмртан, гледао је смрти у очи, али то му није било први пут. Много је смрти видео за свога живота, ратове, страдања, костурнице, јаме… и није се уплашио. Свака нова смрт му је била нова снага да иде даље и учини више на пољу културе сећања свога народа, да остави што више писаних трагова, да опоје више гробаља, да сахрани из јама извађене кости….
Вест о упокојењу владике Атанасија вратила ме је у јун 1999.године. Тих врелих јунских дана, по потписивању Кумановског споразума, за Србе на Косову и Метохији почели су дани страдања. Док су једни у колонама одлазили из својих села и градова, у којима су под налетом шиптарских екстремиста, остављали своје домове, штале пуне стоке, торове оваца и коза, баште, њиве и ливаде, други су остајући на свом огњишту стрепели од упада злобника који су свакодневно палили, киднаповали убијали…Страх и неизвесност су као облак прекривали пространства у којима су живели Срби, и у њихове душе уносили немир, бол, тугу…
Не сећам се с које стране су дошли, али се сећам да су се оклопна возила зауставила пред црквом у Ораховцу и из њих изашли неки људи. Први од њих се упутио ка цркви, док је маса окупљених Срба, тискајући се око возила, кренула за њим. ,,То је владика Атанасије!“- чула сам из масе како говоре. После поклоњења икони Пресвете Богородице у храму у Ораховцу, владика је застао у маси. Стотине питања су му постављали окупљени око њега, питали шта да раде, и молили да их извуче из Ораховца који гори.
Говорио им је, тешио, одговарао на питања, ал видело се да није моћан да реши све њихове проблеме.
Већ у следећем тренутку стајао је на балкону Парохијског дома, одакле је могао да види све те људе, а било их је сигурно више од хиљаду, и подупирући се рукама о металну ограду готово вичући, почео казивати стихове Шантићеве песме ,, Остајте овдје…“:
,, Остајте овдје!… Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; грки су тамо залогаји хљеба, Гдје свога нема и гдје брата није…!“
Место аплауза, из масе су се по окончању ове неочекиване песме, чули јецаји. Никоме се није одлазило, али страх их је нагонио на то, нагониле су их куће које су гореле, сазнања да су им рођаци, очеви, стричеви… киднаповани, а да су се градови у околини већ испразнили од њихових сународника.
,, Владико, поведи своје стадо!“- раширених руку препречио му је пут један средовечан човек, чију су кућу у доњем делу града само дан пре запалили.
Владика је застао, сузе су му клизиле низ лице, неко из пратње је замолио ојађеног човека да се помери с пута, и уз обећање да ће помоћи колико и како могу, владика и свештеници који су били с њим су отишли.
И то није био једини пут да је овај владика са гипсаном крагном око врата и отеклим ногама походио Ораховац. Долазио је опет и опет, некад кроз недељу, некад кроз месец дана… Некад у пратњи неког свештеника, некад са владиком рашко-призренским Артемијем, а једном је с њима био и митрополит Амфилохије. Разговарали су са људима, са представницима Срба, али и са представницима међународних организација, препричавали нам шта су се договорили на неким састанцима где су били и представници косовских Албанаца.
Теме тешке, атмосвера напета, неивесност из дана у дан све већа.
У Ораховцу је нас, Срба, тада било око 3000, сабијених у куће око цркве. Други делови града су били обесрбљени.
Испред цркве су се, упркос честом патролирању оклопних транспортера КФОРа, играла деца. На стотине их је било. Владика Атанасије је пришао чесми у порти, прикључио пластично црево, одврнуо славину, из које је, за право чудо ( често су нам данима искључивали воду и струју) потекла вода и почео да прска децу вукући црево с краја на крај дворишта. А деца изненађена, прво су почела да вриште, а потом да се смеју јер је напокон дошао неко ко им је посветио пажњу, ко је нашао начин да их развесели. Није прошло много, а тај чудни и намрштени старац је задобио поверење све те деце, која су га опколила и чекала да још нешто учини за њих. Он је оставио црево, сео на клупу и већ се чуо громки смех деце као одговор на разне анегдоте, шале и досетке владикине. Брзо су деца запамтила да владика има само три и по године, да његов другар зец има осам ногу а мачка 14, а одушевило их је како владика свира на новом инструменту, обичној влати траве, коју је у секунди пронашао у цвећу крај цркве…Владика је једноставно постао њихов друг и деца су нестрпљиво чекала да им опет дође са новим песмицама и причама о њиховим вршњацима у другим деловима Косова и Метохије.
Владика, који је на одрасле често викао називајући их мутавим, прво је постао пријатељ деце, а потом и њихових родитеља. И не само у Ораховцу већ и по другим местима широм Косова и Метохије. Дању је обилазио народ и светиње, порушене и читаве, а ноћу слао извештаје у свет преко радио аматера. На његовом лицу су се при сваком новом доласку виделе нове боре стечене на погребу убијеним жетеоцима у Старом Грацком, пострадалим у аутобусу у Ливадицама, на рушевинама манастира Зочиште, Бинач, Свете Тројице у Мушутишту, крај спаљених кућа у Призрену, Урошевцу, при разговорима са Кфоровим официрима у Неродимљу, Приштини, Вучитрну…
Много је тога видео од Косова до Јадовна, много записао у својим књигама о новој косовској Голготи које су настајале тих дана, а и у годинама после.
И ни једног тренутка није рекао ,, доста више!“ већ се опет и опет враћао Косову и Метохији, Газиместану, Грачаници, Видовданима, Призрену, Ропотову… говорећи ,,Ако те заборавим, Косово-Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик мој гркљану моме, ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Богу, Спасу моме.”
Косовом је живео и када на њему није физички боравио. Беседио је о Косову и Косовском завету, бранио права свога народа по светским метрополама, галамио на политичаре стране и домаће који нису за Косово радили довољно.
У разговору, на Видовдан у Грачаници, 2019. ми је рекао : ,,Српски народ је привилегован у страдању. Страдање за Христа је привилегија!” .
Да ли је тада знао да нас чека још једно страдање , другачије од осталих? Да ли је знао да ће му нова болест, вирус ковид 19, однети брата Амфилохија, Митрополита црногорско –приморског, да ће му однети и другог брата- Артемија( са којим се пре десетак година разишао у неким ставовима и тумачењима али се при сазнању да је у болници за њега молио), да ће однети и Патријарха српског Иринеја, и владику Милутина, и многе друге људе из његове ближе и даље околине?
Да ли је то знао, не знамо, али знамо да се није предао, да није посустао од своје борбе за Косово и Метохију. У јеку короне, на Видовдан 2020. долази у Грачаницу, служи литургију са свештенством и монаштвом, полива вином споменик на Газиместану после парастоса који служи са владиком Теодосијем, по ко зна који пут понавља стихове деспота Стефана Лазаревића записане на Новом Косовском стубу, пева ,, Јечам жела Косовка девојка“ народну песму са придодатим стиховима у којима се српска војска враћа на Косово да напоји коње на Ситници…
Више од месец дана остаје на Косову и Метохији и у пратњи игумана Михајла из манастира Свети Архангели код Призрена, обилази преостале Србе, разговара са њима, дружи се са децом, пева са њима и игра коло; обилази манастире и цркве, служи литургије и помене, обилази гробља и црквишта… Сада, у доста мањем броју него 1999.године дочекују га Срби, и саопштавају му колико их је у међувремену отишло, како живе они који су остали, шта им треба…
У новембру, после упокојења митрополита Амфилохија, долази опет да се види са ученицима Призренске богословије, да их поучи, да по ко зна који пут пред њима чупа уши њиховим професорима, да би му они заузврат певали о Славном граду на Бистрици, о Јагоди која се удала за Ђорђа Ђаковца, о Тути Јоргушовој под зеленом јабуком у Призрену, и опет о војсци која ће се вратити на Косово…
Началствује литургијом на слави манастира Свети Архангели, уз учешће малог броја верника, јер су окупљања због короне забрањена, опет постројава свештенике који му саслужују, опомиње и појце, а и призренске баке што у цркву долазе у панталонама и са огромним торбама, али му нико не замера. Сви иду за њим у опход око архангелске цркве упркос хладном времену, и после освећења и резања славског колача, добијају по залогај, као нафору, из његових руку. Придржавајући се за игумана Михајла служи помен на гробу цара Душана.
За трпезом мало једе али пуно прича као и увек, али је свака та, наизглед неповезана прича, важна и присутни се труде да је упамте. Прича о својој мајци, о новомученицима из Медне, о снимању новог филма о Јасеновцу по сведочењу жене која је као девојчица успела да се извуче из тог логора смрти, о значају опстанка на Косову и Метохији, о свом служењу војног рока у Вучитрну, о логоровању крај Лаба и Ситнице, о Достојевском и књизи о њему, о свом учитељу Ави Јустину и писмима која је сабрао у првој књизи, а већ се и друга спрема…
Поновљао је да је Црква жива заједница, да су ,,попови антене испружене у народ и примају и шаљу сигнале,,, говорио о старцу Емилијану, о Слову љубве Деспота Стефана Лазаревића, о Кошарама и Паштрику, о јунацима нашега рода, о Надежди Петровић… О корони није причао, иако смо знали његов став да ту крпу (маску) никад преко уста неће да стави, а да је Свето причешће најбољи лек против свих болести и зараза.
Иако је сем српског знао и руски, француски, грчки и енглески, а јеврејски донекле, говорио је да зна само пилећи, телећи, ћурећи, зечји и пачји језик.
Ти језици су му били потребни да се споразумева са својим три и по годишњим вршњацима широм света, са којим ће га једино Господ примити у Рај.
Са децом из Ораховца, Новака, Призрена и Велике Хоче се опростио, журећи да стигне на сахрану Патријарха Иринеја.
У новембру се опростио и са Светим Краљем у Дечанима, Светим Врачима у Зочишту, Светим Јоаникијем у Девичу… Опростио се са Косовом и Метохијом…Само физички, док је својим писањем до краја остао уз њих. А писао је до последњег даха у болесничкој соби, желећи да што више остави роду своме.
Иако су сви чули да се упокојио, он је победио смрт својим делањем и молитвом и под маском за кисеоник бележио последње своје сате у овом привременом станишту.
Своју вечну кућу је већ припремио, и тамо су га испратили из Тврдоша, 06. марта 2021.лета Господњег , у подне. Међу бројним владикама и народом са свих страна, била су и деца. Рука неког детета је на његов гроб спустила плишаног зеца.
Вечан ти спомен дечји владико, рекоше бројна дечица из погребне поворке. Вечан ти спомен косовско-метохијски и захумско-херцеговачки владико, кажемо и ми који ћемо његова дела сведочити.
* * *
Последњи сусрет у Светим Архангелима
,,Дођи ти мутава!- гледајући у групу жена и деце где сам и ја виче владика Атанасије.
,, Ти, ти!” Понови сад већ одређеније гледајући у мене. А ја показујући руком на себе зачуђено питам: ,,Ја?”
,, Ти, мутава, ти си месила овај колач!” Сад сам била сигурна да се мени обраћа и пођох ка њему. Он је већ откинуо залогај колача и пружио ка мени. Нисам ни стигла да пружим руку, залогај ми је био у устима.
Да сам била на другом месту бојала бих се короне и заразе, ал овде сам знала да ми је тај залогај принет у славу и част Светих Архангела као причешће… Беше ми мило..
3/10/2021
Извор: Православие.ру
