Покрет за одбрану Косова и Метохије

Владика Атанасије Јевтић: Великомученичко Косово (1987)

Владика Атанасије Јевтић (© Фото : Спутњику уступила Призренска богословија)

– седмогодишње патње не престају –

О непрестајућем страдању и прогонима Српског народа на Косову и Метохији, о гажењу његових светиња и затирању историјских трагова и самог памћења читавог једног народа, за последњих педесет и нарочито задњих седам година – постоји велики број доказа и података, и нарочито сведочанстава живих сведока. Немогуће је сва та страдања пратити и регистровати, као што је и самим Косовцима већ преко главе дошло жалити се и безуспешно протестовати.

Наиме, житељима многих косовско-метохијских насеља и парохија, цркава и манастира, већ је досадило да се усмено и писмено жале, да пишу притужбе, односно документоване жалбе надлежним органима власти на Косову, у Србији и Југославији, јер им се „текућа политика“, разноразне смућујуће „изјаве и саопштења“, многе „комисије и делегације“ и остали арсенал „стратегије“ бирократске функционерије, једноставно чини као замајавање и „завођење за Голеш планину“.

Само неки део тих жалби и протеста чули смо од браће Срба који су долазили у Београд, у Савезну Скупштину и другде, а нарочито смо потресне жалбе Срба Косоваца чули и прочитали после оне чувене Косовопољске ноћи (између 24. и 25. априла 1987), када је говорило око 80 Срба са Косова пред руководством СР Србије (стенографске белешке, иако непотпуне, објавила је „Борба“ у 3 наставка, од 8. до 11. маја 87. и затим у специјалном издању „Ноћ опорих речи“, мај 1987).

Напади на наш српски живаљ, на њихове домове, имања, част и животе, напади на српске православне светиње, манастире, цркве, гробља и остале споменике и тапије Српства и Православља на Косову и Метохији не само да не престају, него су још пакоснији, злонамернији, подмуклији.

Посебно је страдање усамљених манастира Свете Тројице код Мушутишта и Девича код Србице. Да почнемо мало од раније.

„Немамо мира од сталних зулума“, жали се већ по који пут игуманија Манастира Св. Тројице мати Иларија (Сретеновић). Негде после оне шиптарске побуне, марта-априла 1981, пошто је запаљен конак и библиотека Пећке патријаршије, насилници су поново насрнули и на Манастир Свете Тројице на обронцима Жарпланине, огранцима Шаре. На пример: један Албанац из села Мушутишта дотерао је своју стоку намерно у манастирско имање и то на сено које су сестре монахиње баш тада купиле. Када га је сестра Вера опоменула да истера стоку, он јој је пришао и штапом је тукао по глави и леђима, тако да је била сва модра. Када је потом сишла у Мушутиште у амбуланту да је превију, рекли су јој: „Није то ништа, то је лака повреда“. Други Албанци напали су манастирску стоку. Једног су вола тукли мотком по оку док га нису ослепили. Стеоној крави завукли су дрво у стомак и убили теле у њој; крава је теле побацила и једва остала жива. Тукли су и малу телад и осталу манастирску стоку. Игуманија се жалила милицији у Сувој Реци, али је стање остало какво је и било („Дуга“ од децембра 1981).

Не мање штете Манастиру Свете Тројице чинили су и чине суседи Албанци из села Гревоваца, Граждеља и Мушутишта – честим сечењем манастирске шуме и затирањем усева и воћа.

На све жалбе Манастира, одговор је углавном бивао исти – никакав. Током 1982. и 1983. године више пута су деца и одрасли Албанци нападали манастирске сестре монахиње, посебно сестру Катарину и Десанку, гађали их каменицама, вукли за мантије, уз саркастичне повике: „Косово је наше, а ти ајде у Србију“, и: „Шта ми можеш, ако ме тужиш – судија је мој“. Нешто касније, нападана је и сестра Херувима, о чему сам већ писао. Нападани су и посетиоци овог Манастира – са Косова и ван Косова. Али, посетиоци дођу и оду, а сестре остају и даље трпе. То трпљење им саветује и Епископ Рашко-Призренски Павле, који повремено долази да им служи, јер у оној пустињи немају свештенослужитеља.

А ево шта се десило са једним Србином из Мушутишта, пријатељем манастира Свете Тројице, чика Недељком Станисављевићем. О њему сам нешто већ био раније записао, али само укратко, и то са иницијалима (и његовим и његових злостављача Албанаца, да не би, веле ми, дошло до освете, што ипак није помогло, јер се зло увишестручило, независно од нашег писања).

Године 1980. његова су деца на сопственој њиви била бијена од синова Ризе Мустафе. Две године касније, чика Недељко, звани Дека, изгонећи Ризине биволице из своје детелине, потукао се са тим комшијама, али се затим на суду измирио са Ризом и платио му пола милиона старих динара „одштете“. Они су тада дали своју „бесу“ (реч) да ће надаље живети у миру. Две године касније, 2. септембра 1985, рано у јутро, Недељка Станисављевића претукли су Ризини синови Енвер и Сељајдин Мустафа. Тукли су чак и коња којег је јахао а човека оставили полумртвог на путу. Таквог су га нашли други људи и Златоје, продавац из Мушутишта, који га је одвезао у болницу у Призрен. У призренској болници посетио га је Епископ Павле и ректор Богословије отац Милутин Тимотијевић (у недељу 8. септембра 1985). На рендгенским снимцима јасно се видело да су Недељку обе руке поломљене, лева потпуно, десна делимично. Повреде су биле видне и на глави, једном оку и по телу. Како медицинска помоћ у Призрену није била задовољавајућа, и претила је опасност да човек остане сакат, Недељко је заузимањем једног српског академика пребачен у Београд, где је лечен још 2 месеца. Оперисан је поново и по излечењу вратио се у своје село, остајући веран својој очевини и великомученичком Косову.

Ништа лакши, ако не и тежи био је, и остао, положај Манастира Девича у Дреници. Ова српска светиња у рату и од рата до данас непрекидно је под ударима зулума и насиља дреничких Албанаца. У рату је Девич био порушен до темеља, осим мале капелице где су биле мошти Светог Јанићија. Манастир је почео да обнавља игуман Макарије (Поповић, касније Дечански игуман), а затим је наставила игуманија Параскева (Симеуновић) са сестрама, која је ево већ пуних 40 година на жеравици од разноразних шиптарских насртаја и терора. Манастирска добра, штала, сено, ограда, шума, усеви паљени су и затирани по безброј пута, нарочито 1968. и од 1981. године на овамо. Стока је крађена и убијана, сестре нападане и малтретиране, а самој Игуманији пар пута су разбијали главу и тукли је више пута, иако је инвалид у једну руку. О томе има доста докумената у архиви манастирској, епархијској и синодској, а и код власти Косова и Србије. Познате су такође и Игуманијине храбре изјаве у штампи и на телевизији. (Недавно је „Политикин свет“, Од јуна 1986, објавио њене речи: „Рекла сам господину Николи Љубичићу да нам пале сено, убијају стоку, уништавају летину, да сам до сада имала десет пута разбијену главу. Не знам да ли ме је разумео“).

Мати Параскева се нашла у Пећкој Патријаршији оне ноћи кад је запаљен велики манастирски конак са ризницом и библиотеком (тачно у Недељу Православља, ноћу 16. марта 1981). После нам је казивала своја сведочења о томе као очевидац, као уосталом и игуманија Пећке Патријаршије, мати Февронија (Божић). Њихова сведочења су од самог почетка указивала недвосмислено на чињеницу да за паљевину конака Патријаршије није била крива ни „електрична инсталација“, нити „димњак“, како су званичне изјаве надлежних дуго покушавале да замајавају јавност. После тих јасних изјава, игуманијама и монахињама су властодршци отворено замерали, и чак директно вршили притисак, да изјаве повуку. Мати Февронија, као и мати Параскева, остале су при својим сведочењима. „Лакнуло нам је на души, вели игуманија Февронија, кад су најзад званично саопштили да димњак и фуруна (од пиљевине) нису криви за пожар у конаку. Окривљавање за пожар димњака, а тиме и нас и извођача (мајстора) Буће и Андрије, падало нам је теже од свега онога што нас је задесило и што смо преживеле. Хвала Богу када се једном и то решило („Православље“ од 1. априла 83).

Нешто касније, игуманија Февронија је опет рекла једном новинару: „Како се десило ово зло са паљевином (конака), о томе се доста пише, али се узрок не наводи, нити се кривци проналазе, а и стање се према манастиру и нама не мења. Овде је одувек било тешко. А и сестре су свикле на тешкоће и притиске. Моја прича за новине изазива само још већу мржњу. Многи нам овде отворено кажу: „Шта ћете овде, идите где је ваше, у Србију, од вас су иначе сви дигли руке“…

Један други новинар, који је тада посетио Пећку Патријаршију, писао је: „И после паљевине (конака) ове су жене нашле нове снаге. Ниједна сестра није поклекла, није тражила премештај у неки миран крај… Из Републичког завода (за заштиту споменика културе) потврдиће вам да су са спољне стране манастира (Пећке Патријаршије) равно 66 пута морали да мењају прозорска окна (стакла), због разбијања каменицама. Није то никакав измишљен притисак, невидљив. Напротив, сестре веле: Гађају нас и деца камењем, родитељи их хушкају на нас. Изгубили су своју веру, па хоће да униште и нашу… Притисак на монахиње је притисак на символ Српства овде. Зло је ушло међу народ. Вама (новинарима) је лако да нас наводите на јадање, али ви одлазите, а ми остајемо овде. Због једне изјаве и једног текста можемо само очекивати нова паљења и ново зло… Романтику су некад стварали гуслари, а сада новинари“ („Интервју“ од 2. и 16. септембра 1983).

* * * * *

Ова последња изјава пећске Игуманије, дата истина пре него што је запаљени конак поново изграђен, изазвала је буру незадовољства код оних на власти, којима је важнији њихов мир и положај, неголи мир и спокојство читавог једног народа и нарочито ових смирених али напаћених чуварица косовометохијских задужбина. Ипак се нашло људи који су са њиховим страдањем састрадавали и њихово људско и монашко достојанство оценили онако како и вреди. Наводимо писмо једнога од таквих, иначе професора уметности, објављено тим поводом:

„Прочитао сам ових дана у „Политици“ два написа који се односе на текст о монахињама (на Косову) објављен у „Интервју“ – „Романтику су стварали гуслари, а сада новинари“. Нисам присуствовао разговорима које је водио новинар „Интервјуа“, па о веродостојности тада изговорених речи немам право да говорим. Међутим, био сам у прилици да пре, за време и после догађаја на Косову будем небројено пута с људима као што су мајка Февронија, сестра Параскева и архитекта Марија Јовин (која је радила на обнови запаљеног конака у Пећкој Патријаршији). Речи које су недавно изговориле ове жене, на жалост, само су делић онога што сам много пута слушао… Пре неколико година посетио сам на обронцима Шаре испосницу Св. Петра Коришког с очуваним остатцима фресака из XIII века. Том приликом видео сам, и снимио, тешка, непоправива оштећења најлепших делова живописа. То је било пре догађаја. После догађаја неко је преко тих истих фресака масном бојом исписао ове речи: УМРИ ПОПЕ. Како би се другови из Пећи осећали да су ове речи биле упућене њима? Да ли је живот или достојанство „попа“ нешто мање вредно, мање драгоцено? Да ли је испосница Св. Петра Коришког мање значајна? – Овом приликом поменуте су три жене. Мајка Февронија, сестра Параскева и архитекта Марија Јовин. У Пећкој Патријаршији, Грачаници, Девичу, Светој Тројици, као и у многим српским црквама остале су само жене. Тако је у Манасији, Раваници, Љубостињи, Каленићу и десетинама других. Ове се жене моле свом Богу, али при том копају, ору, музу, сеју, жању, перу, кувају, зидају, граде и изнад свега чувају као рођену децу, коју немају и коју неће имати, највреднија наследства свог народа. Шта би било од манастира и цркава да није тих мајки Февронија и других сестара и мајки? Не романтичан већ истинит, неулепшан одговор могу пружити људи из Завода за заштиту споменика културе, као и многи други. Није онда никакво чудо што мржња уперена против ових жена понекад добија обележје символа. И није претерано и незаслужено ако те жене узмемо у одбрану као што бисмо бранили рођене мајке и рођене сестре. – Арсеније Јовановић, Ровињ“. („Политика“ 20. септембар 1983).

Уз ово треба подсетити и на чињеницу, која је и јавно констатована: да се до сада, и поред свих невоља и патњи на Косову и Метохији, ниједно српско свештено или монашко лице, па ни монахиња, није иселила ни напустила косовскометохијске светиње нашег народа и Цркве. Својим хришћанским и неосветољубивим трпљењем и достојанством они потврђују да им добро Косова, и свих оних који поштено живе и раде на њему, и посебно Српског мученичког народа и његових светиња, искрено лежи на срцу и души. Иако су, најчешће, управо они били главни предмет мржње, насиља и зулума, српски свештеници, монаси и монахиње, као и њихове светиње, нису никада били проповедници ни расадници мржње ни злобе, него баш изворишта праштања и правдољубља, слободе и поштења, доброчинства а не злочинства. Никада прави Срби нису били за „освету“, него за посвету Косова, јер је то значио и значи наш српски Косовски завет и опредељење „за Царство Небеско“. Али када су се православни Срби, следећи за својим Косовским Мученицима, опредељивали за Царство Небеско, нису се опредељивали за пораз и пропаст, него за заточничку и мученичку смрт, у којој је клица новог живота и бесмртног трајања у Правди и Истини, Божијој и људској. Отуда, када се ми Срби враћамо своме Косову, не чинимо то само да бисмо кукали о ишчезлој слави и величини, него да бисмо у историји, у слободарском заточништву и етици Косова црпли разлоге и снагу за веру и наду у бољу будућност, слично као библијски Израиљ у својим страдањима, ропствима и Господњим ослобођењима.

* * * * *

У овом нашем хроничарском запису и натпису, не можемо а да не споменемо и нека посебна мучеништва и патње појединих Срба Косоваца, нарочито у овом седмогодишњем времену у којем опет неретко „живи завиде мртвима“, како је то забележио летописац монах у временима ранијег турског ропства и зулума.

То су извесни трагични примери који изгледа символично карактеришу и општу судбину читавог Српског народа на Косову, том нашем „страшном судилишту“.

Ту је пре свега трагична смрт Данила Милинчића из Самодреже, мучки убијеног од албанског емигранта Ферата Мује 2. јуна 1982. године. Али, о њој сам већ говорио у ранијим записима. (Ових дана се у Народном позоришту у Београду даје потресна драма „Косовска хроника“ – о породици Милинчић и о мученичкој смрти Даниловој, по тексту Рајка Ђурђевића, драматизација Жарка Команина, режија Цисане Мурусидзе).

Чини се много трагичнијом судбина још живог страдалника косовског – Ђорђа Мартиновића. Он је већ постао символ нашег општег данашњег страдања на Косову, као што је то некада био Ђакон Авакум, набијен од Турака на колац. Ђорђе Мартиновић је жив набијен на флашу, а истина о његовој невиђеној и нечувеној патњи и до данас остаје „набијена на колац“.

Одмах по извршеном насиљу над Мартиновићем, патријаршијско „Православље“ је (1. јуна 1985) донело следећу краћу вест:

„Нашу јавност потресла је вест о незапамћеном насиљу извршеном 1. маја 1985.г. над Ђорђем Мартиновићем из села Горњи Ливоч код Гњилана. По његовој изјави и првом саопштењу (надлежних власти), њему су тога дана, на његовој њиви, непознати Албанци, онесвестивши га, набили флашу у тело одпозади. Очевидно, чин је сличан некадашњем набијању на колац. Пошто се освестио, Мартиновић је успео да у таквом стању дође до Гњилана, одакле је пребачен у Приштину и хитно оперисан. Одатле је пребачен у Београд на клинику ВМА, где се налази на лечењу. Иначе, Мартиновић је радник Дома ЈНА у Гњилану, у браку је 25 година, има три сина и ћерку која студира у Приштини. Жена, син и ћерка су недавно били у Београду да посете свог изгледа за свагда осакаћеног мужа и оца. Како се дознаје, цео случај, као и чудна верзија да је он тобоже то “ сам себи учинио“, и даље се испитује од надлежних органа и медицинских стручњака“.

Трагични “ случај“ Ђорђа Мартиновића од тада је стално на дневном реду – и наших савести, и штампе и јавности, а и Скупштине Југославије. (О њему се већ пишу и штампају читаве књиге). О његовој несрећи, не само оној од 1. маја 85, него и о потоњој која траје и до данас, најкарактеристичније су писали седморица београдских новинара и интелектуалаца, у тексту „Истина прободена на колац“, одакле наводимо одломке: „Политичко лицемерје не настаје из нехата. Ни набијање на флашу и колац! … У времену које се мучи, у моменту кад на Косову десетине хиљада људи обузима стрепња, кад очекују одговор и истину о овом случају као последње надање, кад лаж може да их одведе са задње стопе косовског узмицања, сврста у још непрекидну колону изгнаних иза које остаје етнички чисто пусто; у моменту кад се у једном народу са зебњом размишља о задњем бедему поноса, кад највећи медицински стручњаци узалудно прелиставају медицинске анале тражећи макар наговештај сличности са овим случајем … ми смо у ситуацији да изнесемо на десетине чињеница које упућују на другачији расплет случаја Ђорђа Мартиновића“, другачији, мисли се, од онога који даје „друго званично саопштење“ са Косова, тј. из Гњилана и Приштине. „У првом саопштењу са Косова помиње се и Ђорђево признање, а са њим истражни судија није до тада ни разговарао! … У историји су познате разне „исповједи“, од признања Гебелсових жртава, до страдалника у гулазима, и ево мученика са Косова… Тешко је Ђорђу Мартиновићу, без браниоца и јавно сучељених чињеница, да каже истину. Њу нису могли да искажу ни стотине хиљада прогнаних људи са Косова… У меморији овог народа нема страшнијег чина од набијања на колац. Страшније је само то кад жртва не сме ни да каже ко је то черечи. Жртва тада постаје двострука“.

Ђорђе Мартиновић се и до данас пати и лечи, јер су му црева и утроба покидани насилно угураном и у утроби разбијеном флашом. Лечи се, и потуца се. Као и страшна истина о његовој трагедији.

Карактеристичан је и случај страдања породице Шарића из села Међе код Ђаковице. Шарићи живе у селу настањеном Албанцима римокатоличке вере, и једини су од преосталих, раније бројних српских породица. Сусед им, по имену Дед Краснићи, уз помоћ и шире фамилије Краснићи, убио је оца породице – Шарић Миодрага, пре неколико година (3. јула 1982). Он исти и његова фамилија од тада непрестано киње Шариће и прете најстаријем сину Арсену, младићу од двадесетак година, а такође прете и осталим члановима породице: удови Смиљки, кћери Зорици и млађим синовима Бранку и Митру. На најстаријег Арсена неко је од суседа Албанаца пуцао из пиштоља и, срећом, промашио га. Најмлађег четрнаестогодишњег Митра недавно су (марта 1986) претукли неки Албанци у Ђаковици. Неколико хектара шуме Шарића заузели су исти насилници Краснићи, који су иначе римокатолици, тако да прави власници не смеју у њу ни да кроче, а на ту исту отету земљу држави ипак плаћају порез! Због ових и других зулума од обесних суседа Албанаца, Шарићи су се више пута жалили властима, долазили су и у Београд, сви породично, али од свега тога вајде није било. (О томе је и штампа више пута писала, поједини храбрији и поштенији новинари). Карактеристичне су притом речи удове Смиљке Шарић: „Чудим се како није срамота те што јављају по новинама (мисли свакако на „извештаје“ и „саопштења“ власти) да се ситуација овде на Косову и Метохији смирује, да престаје исељавање… А куд ће сиротиња да се исели? Она је само и остала овде, јер нема куда да оде“.

Шарићи се, заиста, нису иселили, и неће да се селе са своје крваве очевине. Граде сироти кућу, а помаже им и друга сиротиња, са Косова и из Београда, чак и поједини наши студенти теологије, који су Шариће једном и угостили у својој скромној трпезарији, саучествујући искрено младалачки у патњама ове своје браће и омладине са Косова. Неки од наших студената ишли су и да посете дом Шарића и селу Међе код Ђаковице. За Шариће су се прилози скупљали и на књижевним вечерима у Француској.

* * * * *

Има још доста сличних или још несрећнијих судбина на Косовском разбојишту. Ипак, и поред свега, тамо још остаје доста браће Срба, нарочито косовско-метохијских староседелаца, који уза све јавне или прикривене, бруталне или рафиниране притиске, ипак неће да се селе са Косова, јер им никако није лако да напусте своја вековна огњишта и своје светиње, нарочито дивне Немањићке задужбине.

„Куд да чергам с Високим Дечанима?

Где да преместим Пећаршију“ – с правом вели савремени српски песник.

Али, и људско трпљење и стрпљење има своју меру и своју границу. Оно што чак и стамене Србе Косовце, људе иначе мирне и трпељиве и достојанствене, потреса до сржи костију и нагони их на принудни збег и егзодус, то су све учесталији случајеви силовања српских девојчица и старица, па чак и монахиња, чињена најчешће од подметнутих албанских малолетника, иза којих очигледно стоје неки други невидљиви „организатори“ и „диригенти“, или које штите не тако малобројни властодршци. Ова и оваква подла, дивљачка, и за цео народ срамна, дискредитујућа насиља, недела нечовечна и животињска, каква памте само турска бесудна и усташка геноцидна времена, врло брзо и језиво одјекну широм Косова и широм земље Србије. Она су, првенствено, та која обликују ружну али најупечатљивију слику о албанским зулумћарима, „албанским усташама“, како неко недавно рече. Има, на жалост још већу, и таквих случајева силовања о којима се ништа и не сазна, јер се прећуткују из личне и породичне срамоте, или се из „политичких разлога“ заташкавају. Ако постоји код Срба неко анти-албанско расположење“, којим често машу у самоодбрани косовски руководиоци, и њихови патрони ван Косова, онда је оно створено и ширено првенствено оваквим поступцима и лицемерним „изјавама“ оних који их уствари прикривају или охрабрују.

Има и других сличних, не мање злочиначких насиља и недела над недужним Српкињама на Косову и Метохији. То су „случајеви“ необјашњених изненадних умирања српских породиља у породилиштима у Приштини и другде по Косову (о чему је писала донекле и штампа, а протестовали су и књижевници Србије). Остала су забележена имена Српкиња: Весне Стојановић из Обилића и Велике Савић-Јевтић из Талиновца код Урошевца, које су изненада умрле на порођају у приштинском породилишту „под још недовољно разјашњеним околностима“. За ове двадесетогодишње младе и здраве породиље прича се у народу да су лактовима усмрћене, а ни њихова новорођенчад такође нису преживела. (У истом приштинском породилишту била је раније директор, а и сада ради позната Сеадета Мекули, активни учесник у побуни 1981. године, а још пре тога од Српкиња породиља запажена као опасна по њих и њихов пород).

А шта тек рећи о најновијим, и до сада нечувеним зулумима на Косову и Метохији: о такозваном „прекрштавању“, тачније речено преџамљивању српских православних цркава и манастира, и то и оних из Средњег века, у муслиманске „џамије“ и исламске „верске објекте“. И то од државних катастарских служби! Наиме, у многим катастарским листовима по општинама Косова и Метохије наше српске цркве, чак и велики манастири, као Дечани и Грачаница, завођени су као „џамије“ или као „исламски верски објекти“ или, у бољем случају, само као „зграда са двориштем“! Кад је дошло до протеста, и владике Павла и делом штампе, па кад су тражене званичне исправке, онда је од надлежних власти издато „званично саопштење“: да је то – „компјутерска грешка“ приликом „обраде података“! Као да цео овај народ су и светска јавност, просто напросто „сисали весло“ па нико не зна шта су компјутери и ко их то тако „храни“ подацима те врсте. Како се не нађе ниједан случај да компјутер региструје податке обратно, него само у корист албанског ислама? (Није ли сличан случај и оног исламског хоџе, Албанца, у селу Гушици код Косовске Витине, који је сам купио себи и својим синовима равно седам српских имања и кућа од под притиском исељених Срба!?).

Ево шта је о томе „преџамљивању“ српских цркава и манастира известио Епископ Рашко-Призренски Павле Свети Синод у Београду (9. маја 1987):

„Крајем прошле и почетком ове године, нашли смо се у чуду од нове врсте невоље, у селу Мушутишту код Суве Реке, Црквеној општини био је потребан поседовни лист за једну цркву, којих у тој општини има више, и кад је исти извађен видело се да уместо црква пише џамија. Сматрали смо да је то случајна грешка и тражили да се исправи. Исправка је извршена. Међутим, у поседовном листу за цркву у селу Дворане, исте Црквене општине, уместо црква написано је „кућа“. То нам је побудило сумњу у случајност грешке, те потражисмо поседовне листове и за остале цркве те Црквене општине. Имали смо шта да видимо: црква Св. Петра и Павла, у самој Сувој Реци, наведена је као „џамија“. Као џамија уписана је у поседовном листу стара црква Св. Ђорђа, са натписом из 1370. год. у селу Речане. Чак у поседовном листу манастира Св.Тројице код Мушутишта стоји: „Добро манастира Св. Тројице, парцела 3664 бр. плана 13/62 назив земљишта Бела Рудина, двор, џамија“. Црква пак Св. Николе у селу Дворане и црква Св. Николе у селу Поповљане, у катастарским књигама уведене су као „кућа“, а црква Св.Уроша, у селу Селогражде, уведена је као „зграда“.

У Геодетској управи у Ораховцу, као „зграде“, или „куће“, уведене су цркве у Великој Хочи, Св.Николе у Оптеруши, Св. Богородице у самом Ораховцу, Св. Пречисте у Ретимљу, манастира Св. Врача у Зочишту. Црква Св. Недеље у Брњачи, порушена за време II Светског рата и обновљена после рата, није уведена ни као црква ни као кућа. Исто тако црква Св. Спаса у Оптеруши код Зочишта.

У Геодетској управи у Пећи као џамије убележене су цркве: Св. Луке у Витомирици, Св. Димитрија у Сиги, Св. Богородице у Гораждевцу.

Црквишта порушених цркава у току II Светског рата: у Раставици и Д. Ратишту нису уопште регистрована у катастарским књигама.

И у неким другим местима, поједине цркве уписане су или као џамије, или као куће и зграде.

Не треба много домишљања за закључак да ови поступци спадају у план заступника „етнички чистог Косова“, да се и званичним актима покаже да на Косову и Метохији нема ни Срба, ни њихових цркава, или да они од XV или чак од XIV века држе у свом поседу „џамије“.

После овога, заиста, не чуди нас писање појединих албанских интелектуалаца (попут књижевника Реџепа Ћосје, писмо његово објављено у три наставка у „Борби“, 10-12. јуна 1987), где се највећа мржња њихова испољава управо према Пећској Патријаршији као символу Српства и Српске историје и реалности на Косову.

 

(почетком јуна 1987. – необјављено)

 

Из књиге Од Косова до Јадовна: Путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића (осмо, допуњено издање), Требиње 2008. 

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(Светосавље, 26.1.2011)