Гордана Томовић: Алтин у XIV и XV веку

Алтин je била област, позната из српских средњовековних и потоњих турских извора, која се простирала већим делом у данашњој североисточној Албанији и мањим делом у Југославији, на јужним и југоисточним падинама и огранцима Проклетија, и у поречју река Валбоне, Дрима и Ереника. Већи део области захвата подручје високих планина са врховима преко 2000 м на којима се током целе године задржава снег. Голи и кршевити врхови представљали су непроходни појас, ниже зоне травних пашњака и сувати омогућавале су интензивно сточарење, а јужни и југоисточни део, нижи и питомији, дримском котлином био је отворен утицајима медитеранске климе. Овакав рељеф и сучељавање алпске и медитеранске климатске зоне условили су да се стална насеља развију у долинама река, а у планинском подручју катунска насеља или станови.

Пре више од што година, 1865, аустријски конзул J. Хан, путујући поречјем Дрима, забележио је кратке податке о појединим насељима ове области. Крајем седамдесетих година XIX века учени руски конзул у Скадру и Призрену И. С. Јастребов путовао је по Старој Србији и Албанији и први je, на основу историјских извора, трагао за алтинским насељима и међама. Велика je заслуга Јастребова што je својим путним записи ма сачувао од заборава имена и опис неких старих насеља, која су нетрагом нестала, било да су затрвена, или се стопила са другим, или им је име промењено. У то време предео се називао Ђаковска Малисија, а у њему je било 50 села.^[1]

Путописи Антонија Балдачија из Албаније садрже драгоцене податке о географији, биљном свету, насељима, путевима и људима, а настали су кроз систематска проучавања италијанске експедиције током више година. Северна Албанија испитивана je 1897. године и тада je израђена карта такозваних Албанских Алпи – Проклетија. Борећи се са тешко проходним тереном истрајни Балдачи je успео да продре до самог језгра Проклетија. Задивљен величанственим планинским призором који су чиниле хиљаде голих врхова, као камено море, забележио je и ово: “Орографски систем Бјешка Немуна није до сада приказан ни на једној карти. Заузима веома пространу територију потпуно неистражену и непознату. Многи врхови немају име, осим за мали број домородаца”.^[2]

Од времена Јастребова до данас нису обављена теренска истраживања средњовековних алтинских насеља и њихових међа. Просторни размештај области у граничним пределима две државе, уместо да буде разлог сарадништва научника, био je основна сметња у изучавању Алтина. Албански историчари и оријенталисти ограничили су се на објављивање турских извора у којима je пописана ова област и на проучавање процеса исламизације, док су југословенски истраживачи били упућени на непрецизне карте и оскудне податке добијене од житеља пограничних насеља. Стога je разумљиво што до сада није написан посебан рад о средњовековном Алтину, мада су алтинска насеља обрађена у више расправа, у главном у оквиру изучавања дечанског властелинства. Последњих година много су напредовала ономатолошка истраживања, заснована на критичком издању дечанске хрисовуље, осталим домаћим изворима и објављеним турским пописним књигама из XV и XVI века. Ономастичка проучавања M. Грковић и нарочито M. Пешикана, кроз претходна историјско-географска проучавања, отворила су демографску слику јужних области средњовековне српске државе. У радовима М. Пешикана исправљене су многобројне погрешне убикације и створен je историјско-географски речник праћен картама и скицама. Проучена су имена људи из Алтина и подвргнута посебном ономатолошком поступку.^[3] Са истим кругом већ познатих извора о Алтину поставља се питање да ли се може нешто ново рећи о овој области. Овај рад представља покушај да се сакупе извори о Алтину и обједине резултати досадашњих истраживања, исправи понека погрешна убикација и установи где су се налазила нека места која су у науци остала непозната, истакне економска основа живота, занимање становника, црквена припадност и у целини унесе више светлости у средњовековни живот овога и данас по много чему забаченог и заосталог подручја.

Име области, Алтин, које се јавља само у српским средњовековним изворима, није словенског порекла. Поред Венеције постојао је римски град Алтин, што указује на римску спону у настанку топонима који je изведен од латинског придева altus – висок, са старијом опште-медитеранском основом al истог значења и индоевропским суфиксом ин. По освајању ових области Турци су задржали стари назив прилагодивши га своме језику. Тако je Алтин постао Алтун-или, што значи Златна земља, а тај се назив задржао у турским пописима и ферманима и кроз XVI век. Албанско име области – Малисија, Малесија и Малција – у ствари враћа првобитно значење старом Алтину, означавајући je као подручје алпских планина које су закрилиле, као трајан и упечатљив бедем, ниже долине и котлине.^[4]

Алтин се у изворима први пут помиње у житију српског пустиножитеља св. Петра Коришког, које је написао, око 1310. године, биограф св. Саве, Теодосије Хиландарац. У време када je било потребно да се, поред култова владара-светитеља, створе и култови домаћих светитеља, за писца житија Петра Коришког изабран je најбољи, тада већ прослављени биограф св. Саве, монах Теодосије Хиландарац. На позив бившег сабрата, старца Григорија, Теодосије напушта Свету Гору и долази у Србију. Посетио је скромни гроб пустиножитеља Петра Коришког у пећинској црквици изнад села Корише и од прича и још живог сећања Петрових ученика и мештана из околине створио једно од најлепших дела у српској средњовековној књижевности. Петар je био родом “из краја хвостанског у Диоклитији, из неког села које се зове Уњемир, син благоверних и благочастивих родитеља …” По смрти оба родитеља, са млађом сестром, која није хтела да га остави, живео je као инок уз цркву апостола Петра више родног села, проводећи дане у посту и молитвама. Тежио je да се више осами, стога “… устадоше, те отидоше у други крај, који се зове Алтин, и тамо, опет близу једне цркве светога и врховног апостола Петра, у подвигу поста живљаху. Али се ни тамо делима добродетељним од посетилаца сакрити не могоше.” Зато одлазе у планину изнад села Корише код Призрена, где je брат, стално гоњен тежњом да се мученичким испаштањима и молитвама приближи Богу, одбегао сестри и у пећини изнад села као испосник окончао свој живот. Милошћу божјом његове мошти убрзо су стекле чудотворну исцелитељску моћ и надалеко прославиле његов гроб. Пећина са гробом претворена je у цркву, а Петрово тело je разграбљено на све стране. Испричана лепим и живим језиком повест о св. Петру Коришком има чврсте географске оквире. Село Уњемир постоји и данас источно од Клине под именом Ујмир, а у самоме селу налазе се остаци цркве Петровице на брду Петровици. Прилаз Алтину одатле je водио старим путевима преко превоја Морине, западно од Ђаковице, или села Зогај на планини Паштрику у долину реке Бистрице и Валбоне до Дрима. Јастребов je видео рушевине цркве Св. Петра и Павла у близини села Гријај на десној обали реке Валбоне, па je претпоставио да се ту подвизивао Петар Коришки, јер није нашао у Малисији неку другу цркву ове посвете. Иако су кратки подаци из житија Петра Коришког, они Алтин означавају јасно као област, крај у коме je постојала православна црква Св. Петра и православно становништво, оно које je стално посећивало пустињака и коме je он чинио добра дела. Како je Петар Коришки умро у дубокој старости, а у Алтин je стигао као младић, сматра се да његов боравак у Алтину пада у средину XIII века.^[5]

Почетком XIV века на северним границама Алтина постојали су тачно омеђени планински и сеоски простори манастира Градца, задужбине краљице Јелене Анжујске, супруге краља Уроша I, једног од светогорских властелинстава, вероватно Хиландара, и манастира Св. Стефана у Бањској. На алтинске међе излазиле су крушевске планине “међу Плавом и Алтином”, како се наводи у светостефанској хрисовуљи. Планине су додељене Бањској уз село Крушево са тргом, које постоји и данас источно од Гусиња^[6] Иако je један број назива међника нестао, према изразитој конфигурацији терена и речним токовима може се приближно реконструисати средњовековни атар села Крушева и опсег крушевских планина. Село Крушево са тргом пролазило je на леву страну реке Ључе уз Вуков поток, што може бити Мартиновички поток, jep je то једини речни ток на тој страни. Међа се пела на планину Виситор и поново прелазила Ључу уз Бели поток и планину Штирницу, чије се име није сачувало, a која је касније додељена манастиру Дечанима. Одатле je планинским развођем сеоска граница излазила на планину Бор, данас Maja Бора, 2035 м, југоисточно од Гусиња, а потом силазила у реку Ржану и њеним током до ушћа у Прудштицу. Имена ових река нису се сачувала, али према подацима из светостефанске повеље и помена Ржане у дечанској хрисовуљи, то je данашњи Белички поток, који стварају водени токови са планине Белич, правих кршевитих Проклетија где се снег и лед задржавају током целе године. Белички поток улива се у Грљу, која настаје од више врела и слапова са планине Белич и других делова Проклетија. Највиши врхови Проклетија средином XIV века називани су Прудима, па je и река која са њих тече добила име Прудштица, што потпуно одговара изворишту Грље. Од ушћа Ржане у Прудштицу међа села Крушева ишла je уз ток реке Прудштице до Умовреног потока – саставнице Грље код врела Око. Ту je атар села Крушева прелазио на леву страну Грље, тако да су долину Ропојани и реке Грље, која се у доњем току назива Bpyja, делила два бањска села, Крушево и Гусино, данашње Гусиње.

Крушевске планине се нису непосредно настављале на атар села Крушева, па су за њих у повељи дате посебне међе. На источној страни крушевске планине излазиле су на градачке међе, посед манастира Градца краљице Јелене, што je могла да буде планина и катунско насеље Бјелај на државној граници, југоисточно од Плава. Затим je планинска међа ишла у Трескавац (данас Трескавичка река која извире испод врха Ћафа Бјелај), на светогорску међу, односно хиландарски посед. То би било село и планина Копиљача на левој страни Трескавичке реке. Даље је граница ишла у Сечену стену, вероватно планина Шкић, између Хотске реке и Трокуске реке, јужно од Плава; на брод, прелаз преко Трокуске реке; на Добру водицу, што одговара положају планине Поткобила иако се име ниje сачувало; на Хотиш, вероватно врх Кадис, 2102 м, југоисточно од Гусиња у доње чело Ржане – до једног од токова изворишне челенке Беличког потока. Јужна граница крушевских планина текла je гребенима Проклетија дуж државне границе, како се наводи у дечанским хрисовуљама. Северне границе крушевских планина једним делом се поклапају са јужним међама плавских планина додељених Дечанима. То су биле планине Добра водица, Седми бори и Штирница, којима се доцније додају Трескавица, Кошутица, Црни камен, Бела водица, Хрид и Дол. Крушевске планине; окружене дечанским поседима, обухватале су планински венац уз jyгословенско-албанску границу јужно од Плава са планином Сапицом (Шћапицом), северним падинама планине Вранице, планином Трокус и Королац. Трагови средњовековног манастирског поседа на овом простору травнатих пашњака и сувати, веома погодних за развој сточарења, сачували су се у називу врха Забел и истоименог катунског насеља на изворишту Трокуске реке.

Када je 1330. године краљ Стефан Урош III Дечански оснивао манастир Дечане и обдарио га многобројним земљишним прилозима, у планинском подручју око манастира могао je да приложи оно “што je остало од хрисовуља светогорског и градачког…”, али je као целовити заокружен земљишни посед Дечанима доделио Алтин, са свим селима и међама и поименично набројаним становницима. Било je десет села: Требопоље, данас Тропоја, са 61 кућом и 142 мушке главе; Бабијане, данас Бабина, са 33 куће и 103 житеља; Лужане, сада Лужа, имало je 83 становника и 28 кућа; Горане, непознато, са 68 кућа и 260 становника; Шипчане, сада Шипшај, са 40 кућа и 143 становника; Сошане, данас истоимено село, имало je 31 кућу и 99 становника; Буњане, сада Буњај, са 57 кућа и 190 становника; Грева, село Гријај близу Буњаја, са само 9 кућа и 26 становника; Крастављане, са 46 кућа и 138 становника, за које се не зна где се налазило. Непознат je положај и десетог села Буљуби, које je имало 58 кућа и 159 становника. У ових десет села било je укупно 431 кућа са 1343 становника. Изузев у малом селу Греви, становништво у алтинским насељима било je српско и православно. У седам алтинских села било je петнаест попова, што значи да je у неким селима било и више цркава. У селу Требопоље било je четири попа: поп Рајко, поп Прибоје, поп Доброслав и поп Милован Пеничић. По три попа било je у селу Горане (Смил, Добретин и Толоје) и у селу Шипчане (Толоје, Шоријак и Обрад), а по два попа у селу Бабијане (Стрезо и Богоје) и у селу Крастављане (Прибоје и Драган). У селу Сошане постојао je један поп, Радин, као и у селу Буњане, поп Драган Чртало.

Сва села, која постоје и данас, налазе се на територији Албаније. Сеоска подручја су се додиривала, тако да су сва могла бити обухваћена једном заокруженом граничном линијом која истовремено представља границе Алтина,^[7]

Иако je, на основу досадашњих истраживања, географски положај Алтина познат, потребно je изнова размотрити источне границе. Први међник, Маторски преслоп, остаје непознат, док je стари назив Тлсто брдо данас промењен у Стоберце, или Ћафа Стобрда, што није у науци запажено.^[8] Планина се налази на самој југословенско-албанској граници југозападно од Ђаковице. Следећа одредница: “како упада у Жрково у Слатину” може се протумачити развођем испод Стобрда између села Жерке на албанској страни, југозападно од Ђаковице, и горњег тока реке Скатине, некадашње Слатине. Даље границе Алтина на југу познате су: испод Радогоште и испод Длге, данас села Радогош и Дега, избијале су на реку Валбону. Остао je незапажен још један међик у правцу северозапада – Мечина, данас Тепи и Мечинес, врх висок 1859 м изнад села Шенђерђи. Одатле je алтинска међа водила планинским гребенима ка северозападу до Дрочиног камена, данас Ћафа Дроцес, 2038 м, од њега у Пруде, које досада истраживачи нису тумачили као топоним, а од њих у Бор, односно Ћафа Борит на државној граници јужно од Гусиња. Према положају Дрочиног камена и Бора, Прудима су се називали планински гребени Проклетија на југословенско-албанској граници. Ово старо и заборављено словенско име голих и кршевитих планинских врхова, са којих су у леденом добу полазили највећи глечери Балканског полуострва, потврђуje се именима међника светостефанског села Крушева у Плаву. Јужни сеоски атар ограничен je био током реке Ржане до њеног утока у Прудштицу, која je очигледно добила име по томе што извире у Прудима. Ржана и Прудштица по описаном положају одговарају токовима Беличког потока и реке Грље који извиру на Беличу у Проклетијама.^[9]

Од Бора je северна граница Алтина ишла углавном данашњом државном границом, на Вратницу, планински врх Враницу висок 1633 м, обухватајући са северне стране изворишну челенку реке Добри дол, преко истоименог врха (2210 м). Даље, међутим, на источној страни било je више промена. Како je то нагласио М. Пешикан проучавајући алтинске међе, описивање граница Алтина на источној страни разликује се у трима верзијама дечанске хрисовуље. Првобитни опсег алтинске области забележен je у првој дечанској хрисовуљи. Од данас непознатог Брњца граница се спуштала на Ујездну, данас врх Маја Ујза, висок 1822 м, северно од Тропоје, између реке Ликај и државне границе; даље на Хоморје, вероватно планински гребен дуж државне границе који се завршава пролазом Ћафа Морина код српског села Горње Морине, северозападно од Ђаковице. Међа се настављала старим путем који je и данас главна саобраћајница, на Планик, брдо истог имена високо 537 м, између Ереника и реке Лабенице, а одатле силаском “право у Врело”, односно на реку Врело у селу Бровина, северозападно од Ђаковице. Да би објединио дечанске поседе краљ Стефан Дечански je купио од Витомира планину Ујездну за 100 оваца са јагањцима и накнадно je припојио алтинским планинама. Према сачуваном називу Ујезма за планинске пашњаке изнад села Кошаре и врха Маја Ујза у селу Шипшај у Албанији сагледава се протезање планине Ујездне са обе стране данашње државне границе. У другој дечанској хрисовуљи због припајања планине Ујездне Алтину наводе се другачије границе: од Доброг Дола на Стлбицу, сада Стани Силбицес, а на томе месту у повељи тачно се подсећа на стару алтинску границу: “… и по брду како се камен ваља к Алтину…”, што значи да се у даљем току граница поседа одваја од алтинског подручја, да би, као отоку, обухватила планину Ујездну преко врха Затлаке, сада Стани Заплак, нижим побрђем западно од села Јуник избијајући на Врело. Одатле до ушћа Лабенице у Ереник граница Алтина ишла je реком Ереником. Југоисточне границе Алтина откривају се посредно, кроз навођење међа два катуна Ђурашевских влаха. Јужна граница катуна полазила je од Тлстог брда (Ћафа Стобрда) на изворишни део реке Нерестуше, сада Рестуше, њеним током до ушћа у Рибницу (Ереник), и уз Рибницу до “… алтинских међа…”, до ушћа Јабланице у Рибницу. Из тога се види да je крајњи југоисточни део Алтина било ушће данашње реке Лабенице у Ереник код села Смонице, западно од Ђаковице. На овој реци постојао je црквени посед Јабланица, можда српске архиепископије, који je краљ дао архиепископу Данилу у замену за село Куманово. У другој дечанској хрисовуљи уз сагласност и потврду архиепископа Данила и дечанског игумана Арсенија “земља Јабланица…” додељује се у баштину челнику Радану и његовој браћи. Међе Радановог поседа ишле су од Рибнице до Руишта, данас превоја и потеса Уришта на државној граници западно од Ђаковице, затим су се спуштале ка Морини “… на опогор од Алтина…”, где треба тражити Маторски преслоп, и враћале се на Рибницу код ушћа Врела. На том простору јужно од села Горње Морине постоји потес Сејиште, а у близини je Шкала е Радонит, можда названа по челнику Радану. Уз Јабланицу челник Радан je добио и планину Самачин крај, чије се име није сачувало, али се може претпоставити да je била на данашњем потесу Раден између села Бровине и Доње Морине.^[10] На влашки катун Сремљана подсећа потес Шпати и Влахит у изворишту Рестуше.

Трећом дечанском хрисовуљом успоставља се топионица руда – коло гвоздено на алтинској земљи, на Булатовом селу, чије су се јужне границе поклапале са северним међама Јабланице влашког челника Радана. Један Рајко Булат помиње се у алтинском селу Крастављане, за које се не зна где се налазило. По његовом имену може се претпоставити да je оно Булатово село, где je била постављена дечанска топионица руда, било део села Крастављана, па би га требало тражити у атарима села Горње и Доње Морине и села Бровине, где се према сачуваним именима међника, налазило гвоздено коло. Одиста, један потес у селу Бровина назива се Крашта, што подсећа на име старог алтинског села Крастављана. Рударска делатност на овоме подручју оставила je трага у топонимији (поток Лагум и речица Ужница), а у сећању мештана оближњег села Јуник постоји прича о руднику Алтину у околини, што je траг дечанског рудника и топионице који je сачуван и захваљујући значењу Алтина у турском језику (Алтунили, Златна земља).^[11]

Средином XIV века, када се формирало дечанско властелинство, Алтин je у црквеном погледу припадао хвостанској епископији. Одредбама дечанских хрисовуља ослобађају се сви попови дечанске цркве од обавеза према хвостанском епископу. Врховину, коју су плаћали као данак епископу, убудуће попови дечанског властелинства даваће краљевој цркви, као и све парничке трошкове и глобе. Хвостанском епископу остала je духовна власт и помен, све друге порезе и обавезе откупио je краљ од хвостанског епископа Николе за четири стотине оваца са јагањцима и за петсто перпера.^[12]

Одредбама дечанских хрисовуља обухваћени су сви становници дечанског поседа и јасно су назначене њихове обавезе, али се становници Алтина издвајају посебним положајем. Иако се у различитим законским одредбама изричито забрањује црквеним људима да се селе. и напуштају црквени посед, у првој дечанској хрисовуљи допушта се двојици Алтињана, Захарији и Михалу, настањеним у Никити у Пилоту, да тамо остану уз обавезу да дају дечанској цркви одређени број чаура свилене бубе сваке године. У другој и трећој дечанској хрисовуљи ова двојица се не помињу. Вероватно су у међувремену помрла. Владалац je и Булату надокнадио земљу узету за дечанску топионицу руде на алтинској земљи. Њему je уместо тога додељено имање са друге стране реке Врела: добио je њиве, млин и гору Пустош. У трећој дечанској хрисовуљи помиње се стари алтински закон који je од раније важио за становнике Алтина: “Алтињане да си стоје на свом законе старом. И где љубо се обрета Алтињанин да му не старине, да иде свободно на своју баштину к цркви”.^[13] Није познато шта je садржао овај стари алтински закон, али се из другог дела одредбе види да су Алтињани задржавали своје право на баштинску земљу и онда када су je привремено или дуже напуштали, њихово право није застаревало. Поштовање имовинског права становника Алтина могло je произаћи из одређене врсте занимања становништва. Дечанске хрисовуље помињу две значајне делатности које се везују за Алтин и Алтињане: рударство и гајење свилене бубе. Алтињани Захарија и Михал давали су Дечанима годишње 6000 чаура свилене бубе. Вредност ових чаура сазнаје се из одредбе у повељи цара Душана за Св. Арханђеле код Призрена: становници Доњег Пилота били су обавезни да дају цркви свиле 100 000 или 100 перпера, што значи да je хиљаду чаура вредело 1 перпер. Обавезе Захарије и Михала биле су, према томе, 6 перпера годишње, односно 6% целокупних давања у свили Доњег Пилота. У једном броју алтинских насеља гајење свилене бубе постојало je и у периоду турске владавине, али je било скромних размера. Само једно село, Буља, вероватно старо село Буљуби, плаћало je годишњи данак за чауре свилене бубе 501 аспру. Како je ова обавеза представљала чист десетак село je, према томе, производило десет пута више, односно 1000 чаура годишње.

Становништво дечанских села тешко je страдало после турских провала. Крајем XIV века кнегиња Милица доделила je нека села манастиру jep су “метоси били отети и скоро потпуно запустели”. После пада Скадра 1479. године формиран je скадарски санџак. Општи турски попис из 1485. године бележи алтинска насеља укључена у зијамет Алтунили, (посед који je доносио приход од 20.000-100.000 /аспри/), са укупно 52 села. Иако je задржан исти назив области, територија je знатно проширена на источној страни и петоструко je увећан број насеља. Становништво алтинских насеља, које je у средњем веку, према резултатима ономатолошких истраживања M. Грковић и M. Пешикана, изузев у селу Греви, било српско, крајем XV века мења састав. У неким селима Алтина остаје и даље српско становништво (Требопоље, Шипчани, Сошане), иако je јака зона албанских села формирана у подручју од Ђаковице до Белог Дрима.^[14] Оваква демографска слика одраз je измењених политичких прилика – нестају последњи остаци српске државе и успоставља се за све становништво рајински однос под турском влашћу.

Као турска административна јединица зијамет Алтунили био je подељен на два дела.^[15] Један део, од 25 села, био je додељен Шуџаедин бегу, бившем аги гариба (нетурског дела војске), а други део припадао je Мирза бегу, сину Јурме, и у њему je било 27 села. Територијални распоред насеља, међу којима je било и једно село из Сухогрла, показује да се под именом Алтунили не чува више средњовековна целина области. Алтинска села, додељена манастиру Дечанима, имала су 431 кућу, а у два дела турског зијамета Алтунили 1485. године била je 1381 кућа. Готово исти број кућа, 1372, помиње се неколико година касније, када je Алтунили као вилајет убележен у турски попис џизје или главарине за Румелију 1490/1. године.^[16] Вилајет је припадао скадарском санџаку, а из претходног полиса, као основа за обрачун главарине, пренет је број од 1360 кућа, које су плаћале 61.398 аспри, и 154 удовичких домова, од којих је убиран приход од 2618 аспри. Тада je уписано 123 нових кућа (приход 4201 аспра) и 32 удовичка дома (544 аспре),тако да je као основа за попис било 1483 кућа, са приходом од 65.599 аспри и 186 удовичких домова, који су плаћали 3162 аспре. Регистровано je 111 замрлих кућа, чији је приход био 3186 аспри, премрло je 15 удовица, које су плаћале главарину 255 аспри годишње. У свођењу затечених, новоуписаних и помрлих становника вилајета Алтунили забележено je 1372 кућа са главарином од 62.413 аспри и са 1 71 удовицом, чија је главарина износила 2907 аспри. У односу на попис из 1485. године приход од села вилајета Алтунили знатно je порастао, око 14.000 аспри годишње. О економској основи живота алтинских села крајем XV века пружају податке дажбине у турском опширном попису из 1485. године. Становништво се бавило земљорадњом, пре свега се гајила пшеница, затим јечам, просо, једнозрна зоб, у мањој мери гајило се воће и поврће, али велики износ дажбина за ширу и винову лозу у више села показује развијено виноградарство. Сељани Шипчана и Требопоља плаћали су за ширу 800 аспри, Горана 540, Сошана 880, Буњана 340, а село Буља, које се може идентификовати као дечанско Буљуби, непознатог положаја, плаћало je за ширу 2400 аспри. У овоме селу постојала су четири млина, гајила се пшеница, раж, зоб и свилена буба, што указује на место крај реке, у заклоњеној климатској зони где успева дуд. Планински део подручја данас je зона екстензивног сточарења, а исти услови са пространим пашњацима на планинским странама постојали су и у средњем веку. Турске дажбине за траварину, међутим, наговештавају скроман сточни фонд. У неколико села области Алтунили гајена je свилена буба. Становници несталог села Рибнице, која je била значајан трг, а налазила се вероватно на реци Еренику, старој Рибници, плаћали су 15 аспри годишње за чауре свилене бубе, што значи да су производили десет пута више, односно 150 чаура. Село Шипчани плаћало je за чауре свилене бубе 5 аспри, село Сошани 22, а село Буља, алтински Буљуби, плаћало је 501 аспру. Као дербенџијско село убележено je Драгобиљ, данас истоимено насеље на реци Валбони, куда je водио пут преко Проклетија. Од средине XIV века, када је становништво Алтина пописано у дечанским хрисовуљама, до последњих деценија XV века (турски попис из 1485. године) на простору, који je као област Алтин имао тачно одређене границе, настала су нека нова насеља. Поред старих села, познатих из дечанских хрисовуља, током XV века развила су се села: Вучидол, Бребат, Рогам, Гостурани, Ковач, Морина, Каменица, Михољани, која постоје и данас, али је велики број насеља области Алтунили нестао и није било могуће установити где су се налазила.

Напомене

1. J. Г. Хан, “Путовање кроз поречину Дрима и Вардара, по препоруци Царске академије наука, пропутовао у 1865. г. J. Г. Хан, аустријски конзул за источну Грчку”. (Са Једном картом), превео с немачког Михаило Ник. Илић, Ђенералштабни капетан, у Београду 1876. И. С. Ястребовъ, “Стара Сербiя и Албанiя”, Споменик Српске краљевске академије XLI, други разред 36, Београд, 1904.

2. A. Baldacci. Intinerari albanesi (1892-1902) con uno sguardo generale all’ Albania e alle sue comunicazioni stradali, Рота, 1917. опис Проклетија, стр. 347, 411.

3. О историјско-географским истраживањима дечанског властелинства са наведеном старијом литературом: П. Ивић-М. Грковић, “Дечанске хрисовуље”, Нови Сад, 1976, стр. 15-6. У циљу стварања географске основе за проучавање имена становника М. Пешикан je упоредном анализом текста трију дечанских хрисовуља и трагањем на географским секцијама и на терену успео да установи где су се налазили и како се данас називају насеља и међници Алтина. Уз рад je приложио карте и азбучни преглед географских назива: М. Пешикан, “Из историјске топонимије Подримља. И о одређивању и смештају неких имена из дечанских хрисовуља”, Ономатолошки прилози II, Одбор за ономастику САНУ, Београд, 1981, стр. 1-16. Истој територији вратио се у синтетичном раду о именима становништва Зете, Хума и Рашке у XV веку, допуњавајући податке о алтинским насељима грађом из турског пописа за скадарски санџак из 1485. године: М. Пешикан, “Зетско-хумско-рашка имена на почетку турскога доба (други део), Ономатолошки прилози IV, Београд, 1983, стр. 121-255, Доња Метохија и Алтин, стр. 225-45. Према резултатима истраживања М. Пешикана за дечанско властелинство израђена је прегледна карта у књизи М. Грковић, “Имена у дечанским хрисовуљьама”, Нови Сад, 1983; уз карту je приложен регистар имена места из средине XIV века (стр. 143-54). За објављивање турских пописних књига, у мојима je забележен и Алтин, заслужан je албански турколог Селами Пулаха. Од његових радова полазио је у својим ономатолошким и историјско-географским истраживањима М. Пешикан, пошто je критички претресао читање топонима и убикацију насеља. Нахију Алтун-или С. Пулаха je обрадио у два маха према турском дефтеру за скадарски санџак из 1485. године, прво у чланку: S. Pulaha, Nahija e Altun-ilisë dhe popullsia e saj në fund të sheullit XV, Gjurmime albanologjike Seria e shkencave historike 1(1971), Prishtinë, 1972, стр. 193-272. Детаљно je објавио попис становништва Алтина у књизи: S. Pulaha, Defteri i regjistrimit tл sanxhakut tл Shkodrës i vitit 1485, I-II, Tiranë 1974 (са картом). села зеамета Алтун-или, стр. 163-97.

4. О граду Алтину крај Венеције: ” Tabula Imperii romani, foglio L 33 Trieste. Roma, 1961, str. 23 (Altinum seu Altilia/Altino/). Означењу медитеранске основе al. и о суфиксу in: A. Trombetti. Saggio di antica onomastica mediterranea, “, Архив за арбанаску старину, језик и етнологију, књ. III, св. 1 -2, Београд, 1926, стр. 1-116, нарочито стр. 14, 89, 92. О значењу назива Малесија: М. Велимировић, “Гусињска нахија с погледом нa Малесију”, Годишњица Николе Чупића XXXII, Београд, 1913, стр. 338-59. Јастребов je забележио да се у старим турским ферманима Малесија назива именом Алтунели, нав. Дело, стр. 1. Тумачење назива на турском језику дао je Г. Елезовић, “Турски споменици II” (1348-1520), Београд, 1940 (Зборник за источњачку историјску и књижевну грађу СКА, берија прва, књ. 1), стр. 1030-1.

5. На податке из биографије св. Петра Коришког о Алтину указао је први И. С. Јастребов, “Подаци за историју српске цркве”, Београд, 1879, стр. 40. 87, исти, Спом. СКА XLI.стр. 4. Цело житије објавио je у преводу са поговором Д. Богдановић, Теодосије Хиландарац, “Житије и подвизи светога и преподобног оца нашега Петра у Коришкој гори испосника”, Летопис Матице српске, књ. 406, св. 1, Нови Сад, јул 1970, стр. 69-90. О датирању житија и Теодосијевог поговора, В. Мошин, “Служба и житије св. Петра Коришког с коришким помеником у рукопису Српске академије наука и уметности бр. 123”, Старине Косова и Метохије IV-V, Приштина, 1971, 151-9 (са старијом литературом)

6. “Светостефанска хрисовуља”, Споменик Српске краљевске академије IV, Београд, 1890, стр. 5-6. За истраживање међника насеља и области коришћене су секције топографске карте размере 1:25000, размере 1:50000, обе издање Војногеографског института JHA 1979 и 1950.

7. П. Ивић-М. Грковић, нав. дело, стр. 41-2, 65, 99-111,125-127, 208-31, 256-8,

8. При трагању за местом и данашњим називом Тлстог брда истраживачи су полазили од значења речи тлсто (дебело) брдо, па су међу албанским називима разних врхова на државној граници западно од Ђаковице тражили неки сличног значења. Међутим, на овоме подручју карактеристична je промена географских назива упрошћавањем, на пример губљењем првог слога или гласовним променама у речи које омогућују да се препозна старији назив (Нерестуша-Ростуша, Тлсто брдо-Стобрда, Вратница-Враница, Стлбица-Силбица итд.). Ова појава указује на природну еволуцију назива у истом етничком окружењу, каква се опажа и на другим просторима.

9. J. Цвијић, “Преглед динарских екскурзија од 1897-1 913. и резултати о леденом добу у Проклетијама”, Гласник Српског географског друштва, III, св. 3-4, Београд, 1914 стр. 192-210.

10. П. Ивић-М. Грковић, нав. дело, стр. 65, 110-111, 231 (алтинске међе), 125-6, 256-8 (Ђурашевски власи Сремљани и њихове међе), 98, 139-40 (посед Јабланица челника Радана). О одређивању места где су се налазили међници Алтина уп. М. Пешикан, Ономатолошки прилози II, 1 -16; исти, “Стара имена из доњег Подримља”, Ономатолошки прилози VII, Београд, 1986, стр. 1-119 (са изводима из повеља и речником топонима, где су под Алтин објашњене границе Алтина).

11. П. Ивић-М. Грковић, нав. дело, стр. 267 (коло гвоздено на алтинској земљи), 228 (Рајко Булат у селу Крастављане). Катастарски попис села Бровине налази се у извештају екипе Одбора за проучавање Метохије Филозофског факултета у Београду од 28. Х 1966. године. Члан екипе, Душан Синдик, љубазно нам je ставио на располагање прикупљене податке из катастра и са терена, на чему му се захваљујемо. У селу Бровина забележени су следећи потеси: Лубец, Ћуја, Мали Тројеве, Проскајћелес, Кражје, Рина, Гегра, Куњ Раз (Црни брег), Бровинске шуме – Радан и Раден, потом Врела, Сукла, Крашта, Планик, Мистрак, Ротулаче, Блиништа – липова шума, Снпри, Вајавица, Белс, Бишје.

12. П. Ивић-М. Грковић, нав. дело, стр. 136, 273-4.

13. Село Никита je данас село Никај југозападно од Тропоје. Закон о Алтињанима: П. Ивић-М. Грковић, нав. дело, стр. 274, ред 2894-7. О тумаченьу речи старина: Т. Тарановски, “Историја српског права у немањићкој држави, I део. Историја државног права”, Београд, 1931, стр. 63-4, 89. О обавези давања свиле за становнике Доњег Пилота: J. Шафарик, “Хрисовуља цара Стефана Душана којом оснива монастир Св. Архангела Михаила и Гаврила у Призрену године 1348?”, Гласник Друштва србске словесности, св. XV, Београд, 1862, стр. 287.

14. Повеља монахиње Евгеније (кнегиње Милице) манастиру Дечанима објављена je код: F. Miklosich. Monumenta serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii, Viennae. 1858, стр. 264-5. О етничким променама у доњој Метохији и у Алтину: М. Пешикан, Ономатолошки пролози IV, стр. 225-45, где су, према издању скадарског дефтера из 1485. године (S. Pulaha. Defteri i regj.) проверена читања имена села и људи у области Алтунили и исправљене нене убикације (карта XII). Исте закључке о становништву Алтина доноси и М. Грковић, “Имена у дечанским хрисовуљама”, стр. 28.

15. S Pulaha, Defteri i regj…”, стр. 163-97. Захваљујемо се др Душанки Бојанић, научном саветнику Историјског института САНУ. која je, на снимцима оригинала турског полиса скадарског санџака књиге S Pulaha. Detteri i regj,” II, проверила имена насеља и обавезе становника које наводимо.

16. N. Todorov-A Velkov, Situation démographique de la Péninsule balkanique (fin du XVe s – début du XVIe s.), Sofia, 1988.