Покрет за одбрану Косова и Метохије

Милутин Ђуричић: Обичаји и веровања Албанаца

Александер Габријел Декамп, Двобој Албанаца, 1828. (Фото: Викимедија)

Дугогодишњим истраживањем албанских обичаја, посматрањем суднице и улице, града и села и анкетирањем великог броја известилаца, као адвокат на Косову дошао сам до извесних сазнања која је корисно забележити.

Право јачега у албанским обичајима

Код Албанаца на косовском селу још се примењује исконско обичајно право племенског друштва, право какво је код неких старих народа примењивано пре више хиљада година. Осим редовних државних судова, ту још суде већа стараца (албанске плећније), која мире крвне заваде и грађанске спорове. Већа стараца суде на основу старог сакралног права, чија је суштина залагање људских живота за ствар и обавезу – беса.

Пред већима стараца спор добија јачица, тј. странка која је оружано и имовински јача, чије је племе (албански фис) јаче. До сада још није објашњено ко спада у јачицу. Дугогодишњим истраживањем албанских обичаја, посматрањем суднице и улице, града и села и анкетирањем великог броја известилаца, као адвокат на Косову дошао сам до извесних сазнања која је корисно забележити.

Појам јачице ваља посматрати с три аспекта: братственичко-племенског, оружаног и имовинског. Јак је човек чији су фис и братство бројни и јаки, тј. кућа која је настањена на својој братственичко-племенској територији. Таква странка готово у сваком подухвату има свестрану подршку своје крвносродничке групе. Сви чланови исте групе су солидарни наспрам других група – у нападу и одбоју. Индивидуална кућа може бити и нејака, а у фису толико моћна да се средствима сакралног права може супротставити и позитивном праву. Јака је, даље, она странка која је оружано бројна, тј. кућа која има велики број наоружаних мушких глава, увек готових да, по налогу господара куће, изведу оружану акцију ради остваривања неког права које мисле да могу добити или ускраћивања права које другима припада. На Косову има много господара кућа који имају читаве десетине оружаних укућана и стотине оружаних братственика. Такви господари кућа су моћни да наметну своју вољу не само свoјим суседима већ и шире. Они увек могу жртвовати једног, или више оружника за извршење радњи противних позитивном праву. Најзад, “јачицу“ чине и богате куће, које се могу ослонити на своју имовину да плате посредног убицу или другог насилника, да корумпирају већа стараца, која суде по обичајима, или органе јавне власти, који одлучују по позитивном праву. Дакле, “јачица“ је странка која има јак фис, доста рођака и пријатеља, много пушака и велику имовину. Све се то често нађе на истом месту – у великој породичној задрузи.

Већа стараца прво процењују која је странка јача и самим тим спремнија да, ослањајући се на свој фис и своје пријатеље, своје оружнике и своје богатство оствари своје циљеве свим средствима. Пред “јачицом“ слабији морају да буду попустљиви, да је отрпе. Улога већа стараца није да пресуди по каквом кривичном и грађанском праву, већ да помири странке, да предупреди или оконча оружани сукоб. То би се издалека дало упоредити с улогом међународне арбитраже чија је сврха да спречи или оконча ратни сукоб. Стога би се с доста разлога могло поставити питање: да ли у албанским обичајима има икаквог права сем права јачега?

Приликом мирења крвних завада ради спречавања освета већа стараца настоје да слабију страну више оптерете, а јачој даду што више задовољштине. Јача страна добија више и на име крвнине. Узмимо као пример оружани сукоб између братства Шабанај и братства Симонај из околине Клине у Метохији. Ту су Шабанаји били дужни Симонајима пола крви за једну рану. Пошто су Симонаји били јачи и претили крвном осветом, добили су на име обештећења бесплатно девојку из куће Шабанаја (што вреди пола крви), аутомобил пежо 404 и девојачку опрему, с тим да све то, у знак признања своје немоћи, Шабанаји довезу у кући Симонаја и ту предаду. Да су Шабанаји били јачи, веће стараца би пребило рану коју је задобио момак из куће Симонаја за увреду коју је нанео малолетној одиви Шабанаја.

Јачи обично добијају и чисто имовинске спорове. Они оружано прете слабијима и уцењују веће стараца будућим крвавим завадама. Зато могу побијати и правне послове који су закључили њихови нејаки преци. У околини Дечана предак је закључио и извршио уговор о трампи некретнина са својим помеђашем. Пошто су одрасли, његови потомци затражили су ревизију уговора, захтевајући да купе непокретност коју је кроз трампу уступио њихов предак. Свој захтев су поткрепили оружаном претњом. Веће стараца је одлучило у њихову корист, вратило им трампљену непокретност натраг и обавезало их да плате уговор симболичном ценом. Одбило је противзахтев друге стране да се уговор о трампи у целости раскине и свака страна врати другој оно што је добила трампом. Да није било оружане претње, веће стараца не би удовољило захтеву тужилаца и донело би сасвим другу одлуку.

Већа стараца не разматрају случајеве када „јачица“ забрањује куповину одређених некретнина, некад из читавих сеоских атара (Витомирица, Загрмље, Раставица, Ратиш, Бањица, Добруша итд.) неодређеном броју лица у намери да их сама присвоји у време, под условима и по ценама које буде сама диктирала. Слабији не смеју купити такве непокретности зато што су „под сметњом“, боје се оружаног напада јачих. Услед тога многе непокретности су често угрожене “сметњама“ слободног промета, а својинска права немоћнијих су окрњена и несигурна. То је данас важно знати ради делимичног објашњења сеобе неалбанског становништва са Косова. “Јачица“ не само што ставља некретнине слабијих (без фиса и јаке оружане пратње) под “сметњу“, већ заобилазно, посредством трећих лица или својих момака организује сметање поседа или угрожавање личности власника и њихових породица. Несигурни у својинским овлашћењима и угрожени у погледу личних слобода, слабији продају некретнине и селе се у крајеве где се примењује право а не сила. У условима инфлације “јачица“ постаје још јача, за “хартију“ (новац) купује некретнине, испод реалне цене, чија вредност расте не само због пада вредности новца већ и због великог наталитета на Косову.

С друге стране, већа стараца суде у корист јачег приликом повреде обичаја пречег права куповине непокретности. Она увек изналазе начине да пресуде у корист “јачице“. Ако јачи повреде обичај пречег права куповине на штету слабијег, већа стараца ће им дати могућност да заклетвом добију спор. Ако то исто право повреди слабији на штету јачих, већа стараца ће опет овим последњим дати могућност да се закуну и присвоје непокретност, уз обавезу да слабијој страни накнаде плаћену цену. Није тешко уочити да у условима инфлације “јачица“ касније плаћа мању цену од оне коју би платила слабија страна.

Приликом спорова у којима су наводи странака контрадикторни, већа стараца уклањају противречности заклетвом са саклетвеницима. То је исконско средство познато у правима многих народа – заклетва у којој сваки саклетвеник залаже живот за истинитост исказа странке за коју се ангажује. Спор добија странка која се закуне са саклетвеницима, а већа стараца одлучују која ће странка добити привилегију на заклетву. Јер, јача страна може да понуди већи број угледних и моћних људи да заложе живот за истинитост њених казивања. Већа стараца имају изговор и за слабију страну: слабији су добили у залогу живот моћних саклетвеника. Али таква залога ништа не вреди странки која изгуби спор. Заложени животи не вреде јој ништа. Над њима не сме извршити освету ни за случај очигледног кривоклетства. Залагање живота је гола форма. Што је више заложених живота, то је могућност кажњавања кривоклетника мања. Не могу се убити 24 саклетвеника због криве заклетве при правдању неког убиства ни 12 саклетвеника који су се лажно заклели због једне ране или веридбеног уговора.

Када су обе стране исте оружане и племенске снаге, привилегију на заклетву стиче она страна која да више мита. Мито утиче на одлуке већа стараца и судећих кућа. Ко боље плати добија спор. То се одомаћило још за време турско. Турски судови су умели комбиновати шеријат и албанску процедуру. Кад приме мито од обе парничне стране, умели су тако вешто да конструишу формуле заклетвених изјава да пруже могућност обема странама да се куну. Прво дају привилегију на заклетву страни која је слабије платила, али с формулом за коју се нико не може ангажовати, а затим оној која је боље платила с прихватљивом формулацијом текста заклетве. Примера ради, турски судови у Пећи прво су дали привилегију на заклетву фису Гаши из околине Барана. Пошто овај за дату формулу није могао наћи саклетвенике, привилегија на заклетву прешла је на фис Бериша који је тако добио читав комплекс шума. И данас на Косову подмићивање има велику моћ. Мито примају већа стараца и судеће куће да криво пресуде, а чувари бесе да пресуде изврше или не изврше. Корумпирана обичајна суђења врло су често скупља од суђења пред државним судовима. Имовински јачи су јачи и у праву.

Јачица је изиграла и установу исконске бесе. Познато је да се у арбанашкој беси јављају три лица: поверилац, дужник и чувар бесе. Поверилац без поверења у дужника тражи да му дужник у знак поверења да у залог живот човека од поверења – чувара бесе (албански дорзон), који одговара за престацију. Ако је дужник јак, чувар бесе га не сме принуђавати да изврши престацију. Затим, ако је чувар бесе јак, поверилац га не сме принуђавати да одговара за престацију дужника. Али, ако је поверилац јак, може принудити чувара бесе да му одговара за престацију дужника. Зато беса пропада и изрођава се у масовна вероломства, издаје и преваре. То значи да ни обичајно суђење није ефикасно.

Јачица има утицаја и на позитивно право, па и на правни поредак на Косову. У огромном сукобу који постоји између обичајног права, на једној страни, и позитивног, на другој, “јачица“ разара позитивно право и настоји да га потисне обичајима или га разори изнутра. Изнутра га разара покушајем подмићивања органа јавне власти. Ови органи се морају стално одупирати покушајима корупције. “Јачица“ сматра да “државног човека треба прво научити да једе и по обичајима му прво понудити ручак па паре“. Као пример се још помиње покушај корумпирања начелника среза у Ђаковици пре рата. Његовој жени је месар давао доста меса за малу цену, после чега је “јачица“ покушала велику аферу. Знајући то, у послератном периоду неки друштвени посленици нису смели ни намирнице куповати на приватној пијаци.

Кад не успева корупцијом, “јачица“ физички прети лицима у државном апарату, или ставља у изглед да ће примена позитивног права изазвати крвне заваде међу странкама. Додају ли се томе племенске везе странака с лицима у државном апарату, лакше ће се разумети устручавање, колебљивост па и изигравање позитивног права. Благо речено, постоји сукоб интереса локалне “јачице“ и друштвене заједнице. Социјално исказано: међу њима постоји специфичан класни сукоб.

На крају треба поменути да је развијено и опште лукавство странака. Свака странка прорачунава да заштити своје интересе на најбољи начин. Она претходно консултује већа стараца да сагледа изгледе спора по обичајима. Затим се саветује са по неколико адвоката да сазна исход свог спора ако се примени позитивно право. Рачуна где су јој веће шансе и која би јој заштита била ефикаснија. Зато је погрешно схватање да је Албанац с Косова као странка неупућен и примитиван. Он је добро обавештен и дубоко прорачунат. Друга је ствар што се на Косову налазе у сукобу “јачица“ и “нејаки“, обичаји и позитивно право.

Због свега тога упућени људи су још пре више од шездесет година писали да на Косову државни органи треба да буду састављени од најобразованијих, најинтелигентнијих, храбрих и некорумпираних људи, ефикасних у примени позитивног права и бескомпромисних у његовом спровођењу. Но, то се још мора сачекати јер у државном апарату има “нејачи“ која је умногоме под утицајем “јачице“.

Вероломство у обичајима Албанаца

Беса је чврста веза, стега у којој се залажу животи за правну обавезу. Жена залаже живот мужу да неће учинити прељубу и подметнути наследнике. Укућани, фамилија, “робље“ залажу животе господару куће (албански i zoti te shtepise, римски pater familias) да ће га слушати као бога. Поверилац крвног дуга залаже живот чувару бесе да ће поштовати уговор о умиру крви и да неће поновити освету. Чувар бесе залаже живот дужнику на пут крвне освете. Господар куће залаже живот момку да испрошену девојку неће за другог удати. На братственичко-племенским скупштинама дају се бесе да ће се поштовати одлуке тих скупова: да се неће вршити блуд, да се неће просити испрошене девојке, да се неће свађати, убијати, грабити, пљачкати, красти, да су слободни путеви, планински пашњаци, водопоји итд. Пред обичајним судовима дају се бесе да ће се поштовати и извршавати одлуке плећније (обичајног суда). На пијаци се залажу животи да ће се дугови плаћати о року, итд. У свим тим приликама игра се животима за примену права.

Та чврста стега једнима одговара, другима смета. Они којима смета настоје да се ослободе стеге, да се “развежу“ (латински: delinquere). Жени смета стега да ће бити верна мужу којега није претходно познавала. Робљу смета стега господара куће, којом је доведено у ропски положај; оно хоће самосталност и слободу. Опростиоцу крвног дуга не одговара беса да ће се уздржавати од освете будући да га средина сматра слабићем неспособним да се брани одбојем и крвном осветом, па се боји да ће му бити разграбљена имовина и фамилија. Чувару бесе смета одговорност животом за стезање рођака и пријатеља за уздржавање од освете; наклоњен је да му прогледа кроз прсте и кад не изврши обавезу. Одлуке кувенде (братственичко-племенске скупштине) не задовољавају све братственике и племенике. Оне се доносе у корист бројно јачих и богатијих. Плећније суде по праву јачега: да отклоне убиства и крвне освете.

Када би се Албанци придржавали својих беса, међу њима би владало обичајно право – савесност и поштење. А донедавно су међу њима буктали племенски ратови. Уместо савесности и поштења у облигационим односима цвета превара. Пословично се каже: беса је живот, вероломство смрт. Беса је увек ремећена вероломствима, а вероломства санирана бесама.

Овде ће бити изложени основни мотиви за вероломства: господари кућа као организатори и робље као извршилац вероломства, намештање лажних повода да се сакрије вероломство, тајност вероломстава и откривање деликата.

Све мотиве немогуће је набројати. Мотивације за вероломства сажето би се могле приказати овако:

На првом месту је сексуални нагон. Беса се стеже широким дијапазоном забране инцеста (недопустивост сексуалних веза унутар фиса – племена), обичајем женидбе и удаје без претходног познанства брачних другова, проглашавањем блуди за смртни грех. Те забране изазивају појаве инцеста и у најужој фамилији. Према саопштењу добијеном шездесетих година од Мила Вујовића, службеника Управе државне безбедности у Пећи, појава инцеста је врло честа код Арбанаса муслимана, незапажена код католика. И прељубе су чешће код муслимана него код католика, нарочито у Дечанима и Ругови. Разлика се може објаснити утицајем хришћанства које практикује тајну исповест и код жена. Рођаци се боје да ће их жене открити свештеницима. Жене сматрају себе робињама које су дужне да се подају чим их мушка особа присвоји стављањем руке на раме. Мушке особе се сматрају позванима на блуд чак и погледом женске особе. Боје се да њиховим погледом могу бити позвани на вршење блуди. Ако би такав позив одбили, женска особа би их својим чуварима лажно оптужила да су је мамили на блуд. Ако би прихватили, могли би насести на мамац и пасти у клопку господара куће. У оба случаја морали би изгубити главу. Вршење блуди је вероломство на штету части жена и образа њихових чувара.

Други мотив за вероломство је крвна освета. Етичка схватања су таква да се опростилац крвног дуга боји да ће га средина сматрати кукавицом коме се може разграбити имовина и фамилија. Зато су мирења крви често изнуђена. Дужници крви досаде тражењем умира: шаљу посреднике – своје људе – познанике и пријатеље оштећене стране. Тражи се час дозвола за безбедно кретање мушких особа (беса), час мирење са убицама. У кући оштећеног окупи се понекад и 40 људи. Њих треба чашћавати, хранити. То дојади повериоцу крвног дуга и он безвољно пристаје на изјаву о одрицању од крвне освете. У једном селу код Ораховца сви рођаци су боравили у кући оштећеног принуђавајући га да се помири са својим противником. После саобраћајне незгоде, у којој је изгубио живот човек из Урошевца, по четрдесет људи из Истока путовало је аутобусима сваки дан у кућу погинулог док није опроштен дуг у крви. Има случајева да малолетник освети оца кад постане пунолетан, иако је крв тобоже била помирена.

Трећи битан мотив за вероломство је користољубље: арбанашки сељаци веома цене силу и богатство. Силом могу потчинити и бити потчињени. Богатство им служи за куповање жена (полигамију), плаћање крвних дугова, изнајмљивање убица и економску експанзију. Аге и бегови били су на цени због силе и богатства. Користољубље добија израз кроз вероломне деликте: грабеж, пљачку, отмицу жена, изигравање пречег права куповине, крађу, превару.

За све то треба сломити бесу. Увек се тражи неки ослонац у нади да ће се вероломством изиграти беса.

У арбанашком друштву још постоји патријархално робље. То су сви укућани, сем господара куће. Господар куће се узда у робље да прекрши бесу.

Господари кућа везују бесе и морају се понашати као свеци и “беслије“. Зато они ретко када лично извршавају вероломства. Они се пред јавношћу морају легитимисати као часни, поштени и савесни људи. Ако би јавно кршили бесу постали би besethyes – вероломници, ништа их не би могло оправдати. Цела њихова фамилија сматрала би се вероломном. Са њима се више не би могли закључивати правни послови, ни успостављати женидбене везе. То би била нека врста capitis diminutio maxima. И лично би их гонио чувар бесе. Морају јавно да се држе бесе као свеци религије. Њих нема ко да брани за случај извршења вероломства. Они су позвани да дисциплинују своје робље да чува бесу а не да је крши. “Без бесе се не може живети “ – гласи арбанашка правна пословица. Вероломном господару куће прети истребљење фамилије.

Господарима кућа не може се опростити смрт као најтежа казна за вероломство. Робљу може. Сматра се да господар куће непажњом или случајем није успео да дисциплинује робље да поштује бесу. Зато господари кућа посредством робља чине вероломства од којих цела кућа има користи (вероломства из користољубља). Вероломства ради блуди господари не одобравају, али често толеришу.

Робље чини вероломства по налогу господара куће. Заједно остварују злочиначки план, конструишу повод, договарају се о месту, времену и начину извршења бесом забрањене радње, начину одбране пред плећнијом (обичајним судом) и пред државним судом. Господар куће, макар глумио свеца, постаје главни бранилац свог вероломног роба. Још пре извршења вероломства роб је сигуран да има ко да га брани. Господар куће ангажује свој углед и имовину, рођаке и пријатеље да брани свога (слично римском sui). Он се бори да поново веже бесу, да живот роба искупи компензацијом. Господар куће правда се намештеним поводом и мотивом. Он ће се пред плећнијом заклети саклетвеницима да вероломни делинквент и није прекршио бесу већ био изазван понашањем оштећеног и прекорачио меру нужне одбране. И фис (племе) ће бранити вероломника, нарочито када су стричеви и рођаци учествовали у планирању вероломства. Јака и богата кућа у томе успева.

Робље обично за свој рачун (“на своју главу“) врши сексуална вероломства. Женске особе не могу одговарати за вероломство јер су објект, а не субјект права. Њих штити и род и дом. Зато је женску особу срамота убити и када је затечена in flagranti. Она може без страха да позива на вршење блуди. Из разговора са известиоцима сазнао сам да је у неким случајевима женска особа била мамац за убијање мушких особа. Но, и сексуални вероломници уздају се у свој фис да ће их осветити ако погину без затицања in flagranti.

Коначно, господари кућа везују бесе изван куће, а у кући наређују робљу да чини вероломства. Вероломство робља сматра се само попуштањем дисциплине у кући. Mala fides организује се у кући, а манифестује изван куће.

Да би се прикрило вероломство у арбанашком народном животу конструише се маска – лажни, исконструисани повод. Тиме се хоће приказати деликт као прекорачење нужне мере у одбоју од напада оштећене стране.

С намештеним поводом може се ићи на плећнију. Са вероломством се не може на плећнију. Лажни повод је и средство одбране пред државним судом. Код лажног повода не плаћа се казна in duplum за имовинске деликте. Казна in duplum је накнада штете за ствар и казна за вероломство (“образ“). Намештени повод оправдава и господара куће. Сматра се да он није организовао вероломство већ у тренутку изазова оштећене стране изгубио контролу над понашањем свог развезаног робља.

Бесе се везују јавно, пред најмање једним сведоком. То је частан посао – пакт о заштити. Беса треба да буде позната племенској јавности.

Вероломство се припрема без сведока, тајно. То је нечастан посао – завера која се крије од свих лица изван завереничког круга. Завера се ствара сакралним стипулацијама, својеврсном бесом. И код завере се залажу животи завереника. Завера је тајна беса против јавне бесе (курзив уредника). Код завере не постоје јавни чувари бесе, који животом гарантују за облигациони однос. Завера разара облигациони однос. Код бесе учествују само људи. У завери могу учествовати и жене. Заверенике код вероломства, нарочито ради сексуалне делинквенције, могу убити чувари жена. Завереници се боје погибије па је њихова завереничка беса чвршћа од јавне бесе. Уосталом, криминал је увек конспиративан, а вршење правде јавно.

Заверу ради вероломне освете или из користољубља организује господар куће лично или посредством свог заменика, најискуснијег мушкарца у кући. Ту завереници дају један другом бесу да ће заверу држати у тајности нарочито од својих жена из других фисова. Жене из других фисова могу разгласити заверу. Ако би то пријатељи сазнали открило би се вероломство.

Брижљиво се прикрива главни организатор завере – господар куће. Он обезбеђује себи алиби у време извршења деликта. Обично се нађе у посети пријатељима, на трговачком путу, знатно удаљен од места извршења деликта. Тако се правда да му је робље било недоступно контроли.

Непосредни извршилац деликта готово никада није сам. Албанци ретко кад имају храбрости да нападају појединачно. Они су смели кад нападају групно, кад непосредни извршилац има заштиту завереничке групе. Чланови завереничке групе распоређују се: неки тајно извиђају или уходе жртву, други се налазе у приправности да вероломнику пруже уточиште и заштиту после деликта, да му обезбеде одступницу којом ће избећи да постане жртва поновљене освете. То је буљук распоређен према злочиначком плану.

Иначе форма везивања завереничке бесе је слична форми везивања јавне бесе. Организатор завере обраћа се учеснику речима: Хоћеш ли ми дати једну бесу да никоме нећеш рећи оно што ћу ти казати? Потврдан је одговор: Дајем ти бесу да никоме нећу рећи оно што ми ти будеш казао. Тиме је беса свезана и следи стварање и извршење злочиначког плана. Све је то тајна.

Свака завера мора да буде тајна. Ако би била јавна, друштво би осујетило извршење деликта. Тајношћу се успевају сакрити саучесници од одговорности пред плећнијама и државним судовима. Завереници се боје чувара бесе – дорзона. Дорзон је позван да гони вероломнике и убије за вероломство. У противном ће га убити оштећена фамилија.

Највећи успех је придобити чувара бесе да прогледа кроз прсте вероломнику. Дорзон одговара за заштиту само једног облигационог односа. Ако се са дорзоном постигне споразум да ће поверовати у истинитост лажног повода као у нов однос који није под његовом заштитом, организатор завере је успео да племенска јавност оцени вероломство као деликт који није кршење бесе. Тада се спор може претресати пред плећнијама. Уместо поновљене освете може уследити компензација. Ако је дорзон частан човек, вероломство тешко пролази. Дорзон строго гони чак и покушај вероломства.

Иначе, оно што је криминал за позитивно право не мора бити криминал по обичајима. Оно што држава сматра врлином или олакшавајућом околношћу може бити смишљено и завереничким планом. Када се делинквент сам пријави органима гоњења и у целости призна своју кривицу, судови му то узимају као олакшавајућу околност. А то је често наставак извођења завереничког плана вероломника чији је циљ да га заштити милиција, да добије блажу казну и сакрије саучеснике.

Деликт вероломства може бити извршен тајно и јавно. Тајно се врше блуд и крађе, грабежи и пљачке, тровања и понека убиства. Велики број вероломних деликата остаје неоткривен, чак и непримећен (блуд, тровања).

Када оштећени примети деликт а не зна ко је делинквент, трага за делинквентом преко рођака и пријатеља, људи и жена. Чак се ангажују плаћени приватни детективи – сокови (алб. kapucari). Хоће макар какав траг и глас о учиниоцу или о некој несталој ствари. За случај сумње у некога подиже тужбу (алб. puna, рим. actio). Ако тужени пориче, дужан је да се правда заклетвом са саклетвеницима које изабере оштећена страна. Ако се макар само један саклетвеник не ангажује, плаћа накнаду штете. Тужени кривац може само да добије у тој процедури: уместо крвне освете плаћа компензацију.

Јавно сазнато вероломство може бити поправљиво и непоправљиво. Непоправљиво је када се последица не може реституисати (убиство, рањавање, блуд – нарочито инцест, грабеж туђе веренице, отмица туђе жене). У таквим случајевима чувари бесе кажњавају вероломног делинквента убиством. Додуше, казна не мора да резултира смрћу вероломника. Довољно је да хитац из ватреног оружја рани вероломног делинквента. Сматра се да треба да захвали Богу што није погинуо. Тиме је осветљен образ чувара бесе. У Ругови је било случајева самоповређивања ватреним оружјем, приказиваних као казна коју је извршио чувар бесе. То значи да и код непоправљивих деликата има завера у којима учествује и чувар бесе. Ако чувар бесе не реагује, биће убијен као hjekes – издајник, помагач; убиће га оштећена страна.

Пљачкаши ствари, нарочито стоке, за време Другог светског рата (1941-1945) правдали су се Србима и Црногорцима да нису имали умишљај на противправно присвајање, већ су чували ствари од пљачке својих сународника да би их вратили власницима после рата. Али ствари нису враћене пре него што су пљачкаши откривени! Тако су, сматрају, избегли казну. И јесу.

Тежња је арбанашких плећнија да се непоправљива вероломства учине поправљивим. Брахим Хоџа из Јуника, најугледнији обичајни судија међу Арбанасима, саопштава седамдесетих година да се компензацијама може изравнати сваки спор који се изнесе пред плећнију.

Плећније уважавају намештене лажне поводе код одбрана делинквената. Додуше, налажу господарима кућа да их доказују заклетвом са саклетвеницима. Тако и плећније, у циљу стварања мира и нове јавне бесе међу завађенима, доприносе прикривању завера на штету бесе. Плећније штите патрицијски слој господара кућа који изван куће везује бесу, а у кући организују да се прекрши.

Све то има утицаја да се завере на штету бесе тешко откривају и да се о њима нерадо говори. Много се прича о бесама, а строго таје бесе против беса – завере у кући против бесе изван куће. Отуда је арбанашко вероломство за науку остало неприступачно.

Вероломство је основни деликт у албанском обичајном праву, деликт који се строго прикрива. Истиче се беса којом се ствара право, потискује се са видела вероломство којим се чине деликти. А то су две стране исте медаље. То је противречан процес који се кажњава међуплеменским ратовима, убиствима, крвном и поновљеном осветом и другим казнама утврђеним на племенским и међуплеменским скуповима у тзв. канунима. Противречност између бесе и вероломства је слична противречности између позитивног права и делинквенције. Битна разлика је што је беса сакрално поуздање у апсолутност заштите, стеге којом би патријархални слој господара кућа хтео под претњом смрти да дисциплинује туђе фамилије, патријархално робље и дужнике. То се бесом само делимично успева, док одговара појединим “боговима“ (господарима) кућа. Изван куће, господари су окренути беси а у кући завери против бесе – вероломству. Кад поједином господару куће одговара, ствара заверу у својој кући и посредством патријархалног робља крши бесу. То чини из осветољубивих и користољубивих побуда. Патријархално робље следи тај пример, па ствара заверу против бесе и из сексуалних побуда.

Завере су тајне са злочиначким планом и намештеним лажним поводима. Тајност завера отежава њихово уочавање и илустровање примерима. Упоредни метод се не може применити зато што нема писаних трагова из раног римског и других страних права. Зато проучавање вероломства код Албанаца данас може бити од методолошке користи за попуњавање празнина у историји, нарочито кривичног права старог Рима.

За размишљање је колико вероломство чини штете позитивном државном праву. Ако се завера сме употребити против свете арбанашке бесе и ако је често надјача и изигра, како тек бива употребљена против позитивног права? Кад је неко подмукло вероломан према свом обичајном праву, колико је тек подмукао према позитивном праву? Ако се домаће робље употребљава да војује против бесе, може бити употребљено и против позитивног права. А господари кућа срчу чај и пуше дуван, ослањајући се на боговску надмоћност коју имају над својим укућанима. Обичаји не дозвољавају да се гоне као организатори завера и ствараоци злочиначких планова.

Методи корупције код Албанаца на Косову и Метохији

Посматрајући четрдесет година Косовско-метохијску средину и добијајући обавештења од правника, народа и полицијских чиновника, дошао сам до сазнања о три главна метода којима Албанци корумпирају органе државног апарата. То су: гозбе, подмићивање новцем и подвођење своје женске чељади ради телесног уживања. Ти методи потичу још из турског доба и провлаче се до данас. Осврнимо се на сваки од њих тим редом.

Гозбе

Албанци су по природи гостољубив народ. Али основна сврха њиховог гостопримства је спасавање бегунаца од крвне освете. Бегунцима од крвних дугова не приређују се никакве гозбе. Хлеб, со, мало папрати за простирку и мало ватре довољно је за њих.

Богате гозбе приређују се чиновницима који раде у апарату државне управе, лицима од којих се очекује каква добит. Гозбе су богатије уколико је службено лице вишег ранга и очекивана добит већа. У селима Ругове, од 1960. до 1980. године, спремљено је много пита и печених јагањаца службеницима из комисија за спровођење Закона о самовласном заузећу земљишта у друштвеној својини. За узврат, комисије су из друштвене својине доделиле више хиљада хектара шума и пашњака лицима која су их угошћавала. Тако је крадомице проведена једна аграрна реформа на штету државе.

Какво печење – такво решење, каже народ у Црној Гори. То се зна и у Ђаковици. Најутицајнијим службеним лицима и државним чиновницима сервирају се комбинована печења: јаје у пилету, пиле у ћурки, ћурка у јагњету, јагње у телету – да осети и изабере месо по мирису. Након тога се излази са предлозима великих афера.

У турско време се ни порез није могао платити без гозбе харачлијама. То је било њихово право, арапски хак, што значи намет.

Гозба се код Албанаца не може одбити зато што би се то могло схватити као потцењивање гостопримства. Али се даваоцу гозбе може елегантно парирати – остављањем на трпези извесне своте новца, што подразумева да гост није гозбом подмићен, да се не да корумпирати. То угошћени обично не чине.

Подмићивање новцем

Новац је општепознато средство за подмићивање службених лица. Код Албанаца је обичај да се, када неко непознато службено лице дође у њихову средину, распитају “једе ли?“ тј. да ли је склоно примању мита. Ако “једе“, налази се начин да се понуди новцем непосредно или посредно.

Од 1945. до 1980. године постојала је мрежа посредника у примању и давању мита. Тиме су се бавили у виду заната. Да би се рекламирали јавно су се дружили са судијама, тужиоцима и, нарочито, утицајним полицијским чиновницима. Из те мреже познати су ми: М.П. полицијски службеник из Призрена, М.М. функционер КПЈ из Приштине, С.А. банкарски службеник из Пећи, Н.Б. емигрант из Албаније који је био и оптужен, Р.П. из Витомирице, А.Ш. из Кашице. Ова лица су за своје стварно или фиктивно посредовање код власти тражили и примали мито у натури, новцу и злату. Тајна је да ли су то делили са службеним лицима која су им правила рекламу. Али се зна да су ови посредници преконоћ стекли велику имовину, куће и злато.

Изгледа да их чиновници ипак нису рекламирали без икакве накнаде. Помогли су једном броју ратних злочинаца да избегну правди или им олакшали кривичноправни положај. Сем тога и неки чиновници су стекли том рекламом прилична богатства.

Подвођење своје женске чељади

Илија М. Јелић у својој студији “Трагови гостинске обљубе код нашег народа“ (Београд, 1931, стр. 1-158) подвођење своје женске чељади ради каквог добитка сматра гостинском обљубом. Ради се о подвођењу, једној врсти намета који је увела турска управа на Балкану. Пред тим наметом један део српске властеле (између осталог и ауторови преци) побегли су са Косова у најзабаченији крај Црне Горе, недоступан турској управи.

Албански господар куће сматра да ће подвођењем своје женске чељади успети оно што не може постићи гозбом и новцем. Не подводи се своја жена већ обично одива, снаха или рођака. Такве подводаџије називају се најпогрднијим називом – дејузи. Дејуза је страх да му се може подметнути наследник који би га касније убио, али не мари ако свом зету или рођаку буде подметнут наследник. Жене су подвођене утицајним лицима – беговима ради заштите, утицајним службеним лицима ради избегавања откупа жита, порезницима ради избегавања плаћања пореза, полицијским чиновницима ради прикривања криминала које учине дејузи.

Чиновници не сматрају подвођење врстом корупције за коју би се могло кривично одговарати. Зато бивају наведени на ову врсту подмићивања. Неки полицијски чиновници могу то да сматрају и професионалним успехом. Сматрају да ће добити значајна обавештења од подведених женских особа. У ствари, сва обавештења им сервира дејуз преко подведених женских особа, и сазнаће само што он хоће и како хоће. Тако полицијски чиновници бивају и обавештајно дезинформисани.

Чиновник који је ступио у блудне односе са Албанком пао је у дуг крви јер је узео образ господару подведене жене. Као дужник крви мора да испуњава све налоге дејуза: да интервенише код власти, да прикрива кривична дела и прекршаје, па чак и да врши кривична дела. Полицијски службеник В.С. је, наговорен од дејуза, извршио тешко кривично дело за које је осуђен на неколико година затвора.

Народ сматра дејузе инфамним људима, људима најгоре врсте. Али они умеју и да се рехабилитују. Пошто искористе моћ заведеног чиновника или пошто овај изгуби власт, стављају му до знања да је узео образ куће и да ће бити убијен, ради чега треба да промени средину. Тако је један дејуз из Клине поручио полицијском чиновнику Б.Т. да ће га убити због узетог образа па је овај морао да напусти своју имовину у Метохији и да бежи у Београд. То исто је учинило и братство Ч. из Ћушке са полицијским чиновником И.Ј., фис Г. из Дечана са В.С. и М.В.

Зато је најбоље, пошто дејуз упозна госта са својом домаћицом, да овај дарива децу ситним новцем и да остану “кумови“, тј. да се више не среће са његовом женом намештеном за посредовање у подвођењу.

Подвођење је било познато и у Србији, Црној Гори и Босни. Забрањено је параграфом 198 Српског кривичног закона од 29. маја 1860. године, чланом 462. Кривичног закона за Босну и Херцеговину од 17. јула 1879. године и параграфом 158 Кривичног закона за Краљевину Црну Гору од 23. фебруара 1906. Кривични закон Косова није забранио подвођење својих жена ради добити.

Изводи из књиге Милутина Ђуричића Обичаји и веровања Албанаца, издање аутора, Београд, 1994.

Милутин Р. Ђуричић рођен је 1921. године у Горњем Пољу, код Никшића. Био је предшколског узраста када се његова породица после више генерација вратила на Косово. Средњу богословску школу завршио је 1940. године на Цетињу. Од 1941. до 1945. био је заробљеник у логору Санбостал у Немачкој. После Другог светског рата радио је на уређивању приштинског листа Јединство. Пуне четири године, од 1948. до 1952, провео је на Голом отоку. Правни факултет у Београду завршио је 1955, за непуне две и по године. Потом је у Пећи отворио адвокатску канцеларију. Докторирао је 1973. године на тему “Лично јемство у обичајном праву Арбанаса у северној Метохији“. Био је сарадник више стручних часописа, међу којима су и часопис Анали Правног факултета у Београду и часопис Адвокатура, а сарађивао је и са Српском академијом наука и уметности и Црногорском академијом наука и уметности. Његова књига Обичаји и веровања Албанаца јесте скуп свих његових дотада објављених радова о људима међу којима је дуго живео и радио и чији је језик добро знао. Осим албанског, латинског и старогрчког, познавао је и енглески, док је немачки, руски и француски говорио изузетно добро. Умро је у Београду 2000. године.

(Српски лист, децембар 2003/Стање ствари, 13. 10. 2021)