Шилово је чисто српско село, богато и витално, па је због тога од Срба одузето много плодног земљишта, да би се на том месту направила фабрика батерија, која загађује средину.
27. V 1983.
Синоћ касно, да би се што више смањио аудиторијум, нарочито онај састављен од „радног човека“ (они морају рано да лежу, јер рано устају), телевизија је емитовала још једну репортажу о селу Шилову, на Косову, поред Гњилана. Тема је важна, најважнија за садашњу Југославију, али баш зато избегнут је ударни термин емитовања, са понављањем старе, изанђале, али увек ефикасне лажне слике стварности.
Не само поступак, и прича је стандардна у уклетом времену и уклетој земљи. У питању је један од безбројних покушаја расељавања Срба, овог пута уз помоћ „урбанистичких планова“. Село Шилово је чисто српско село, богато и витално, па је због тога од Срба одузето много плодног земљишта, да би се на том месту направила фабрика батерија, која загађује средину. Пошто је то само делимично раселило становништво, (шиптарске) комунистичке власти досетиле су се да би баш ту, на сто метара од кућа сељака, требало направити кланицу са хладњачом, што све такође загађује средину и расељава сопственике земље. Санитарни прописи то забрањују (тражи се већа удаљеност од насеља), али у овом случају све је пренебрегнуто. Сељаци су се побунили, слали су делегацију у Београд, али локалне власти (комунисти, Шиптари) биле су „енергичне“. Послали су милицију, претукли и похапсили сељаке. „Српско руководство“ нашло се у невољи, јер је почело да се јавно открива у којој мери учествује у геноциду над сопственим народом, па је послало стидљиви телеграм „подршке“ сељацима.
Кланица се, иначе, гради уз помоћ међународне (стварно САД) банке, што посредно указује на праве факторе расељавања Срба. И то је можда било најмучније у целој емисији. То је истовремено и онај садржај у систему информација ког се сви плаше, а нарочито „демократски“ изабрано „српско руководство“.
Драган Крстић, Психолошке белешке 1982-88, у припреми у издању Балканије, Нови Сад
