Већ на самом рођењу, кумови богомудро изабраше име Полексија. Да за живота буде: гостољубива. Господа да љуби. Способна да воли чиста срца. Беше врло умна, полетна и здрава целога живота.
Пише: Весна Т.Томић
Написах уз благослов Мати Теоктисте.
Кад се рађамо пригрле нас руке ближњих с много љубави и живот буде благонаклон те нас обавије том топлином и припадањем које се негде у нама претвара у снагу за све изазове које ће нам донети време и простор у којем смо. Из тог језгра потом током живота црпимо снагу за све непредвиђене борбе које нас чекају, за улоге које нам је живот одредио а да ми то и не знамо. Кад дође време да се у њима потврдимо,схватамо да је наш живот само део целине у којој смо и поникли и да те тешке улоге треба да прихватимо и извршимо с миром на корист наших ближњих, за добробит људског рода.
Мени би дато да опевам трагику свог народа и да опишем животе неких значајних личности које су имале важну улогу у свом роду у одређеном тренуку. Једна од њих беше и многовољена Ђаковчанка наша тетка Пољка.
*****
Полексија, беше из села званог Битеш од града Ђаковице. Од матере Милице и оца Павића Кастратовићa. Бог јој даде још три сестре и два мила јој брата.
Већ на самом рођењу, кумови богомудро изабраше име Полексија. Да за живота буде: гостољубива. Господа да љуби. Способна да воли чиста срца. Беше врло умна, полетна и здрава целога живота.
Пољка, како ју је мајка Милица од милоште звала, трчала је за браћом и сестрицама, по сеоским путевима. Мало село било је ушушкано од кућа, просутих зелених ливада по којима пасу краве, овце, живина. На крошњама дрвећа из својих гнезда чује се пој птица. Сунце се смеши на плодне пропланке, а иза брежуљка издиже се изнад заравњеног земљишта и стране су му благо нагнуте. Брежуљак је служио да се сакрије од сестара да би са браћом брала дрењине.
– Где си Пољка? – довикује брат.
– Ту сам, ево ме!
Трчећи према брату схватила је да не сме да се удаљава без њиховог питања.
Успут је брала и дивље јагоде. Није марила за бол нити јој је сметало да јој понеки трн убоде малену ручицу, јер знала је да ће у марамици понети дрењине и јагоде, да се њена браћа засладе…
Увече пред спавање, уз лампу на гас, волела је да чита „Оче наш“.
– Пољка! – зачу се материн глас. – Чекају те браћа и сестре, сутра се рано мора устати и подњивити и обавити све сеоске послове. Угаси петролејску лампу и окани се читања.
Послушна Пољка угаси лампу. Али месец обасја „Оче наш“ и она онако малена пригрли ручицама књигу још јаче и настави да чита.Петлови су кукурикањем прекинули Пољкино молитвено читање, дајући јој до знања да свиће зора. Знала је где отац држи „Оче наш“, полако га врати на своје место. Није јој сметало што није наспавана, јер је у души носила молитву да ће се наћи браћи и са лакоћом обавити свакодневне сеоске послове…
*****
– Рат је! Рат је! Рат је! Људи, бјежмо одјекује Павићев глас. Браћо моја, чујете ли бомбе.
–Ану, чо`еку, домаћине мој, морамо бјежати за Црну Гору. Видиш да народ бјежи. Не смијемо остат о’ђе. Све ће нас поубијати. Зар да све оставимо. Куку нама, мучи, само да пољубимо праг од куће. Е, кукала нам мајка што нас је снашло. А, ђе ћемо?! Кућемо да идем,о чо`еку мој?!
–Поитај жено, да нас не уфати мрак. Чељад за руку, а Пољку у наручје. Поитајте за име Бога. Зар само са овим свежњем да кренемо? Ћути жено, мучи тамо. Сљегни се, чујеш ли бомбе? Бјеж’мо. Дај Боже, да живе главе на рамена остану и да су жива чељад, да издржимо ову муку…
–Људи! Крећемо преко Чакора. Слушај ти Павић поитај с том ђецом. Видиш ли да се пуца…
Милица се окретала пут свога дома, у којем је светиљка и даље тињала.У наручју је држала малу Пољку, која се тресла од студени.
Колона људи креће се ногу пред ногу, корак по корак, Свуд је мук, немир… Месец им осветљава пут и прати колону избеглу са свог огњишта. Нико их тако дуго није пратио као месец те ноћи. Забринути људи путују у неизвесну ноћ. Да ли ће помахнитали ветрови сломити, понети колону?!
Ко ће сажаљевати колону избеглу са својих огњишта?! Ти Србине, који српским земљама ходиш, само ћеш ти разумети, зашто си у овој колони. Зло време, надвило се над Србијом. Туђин, не уме да нариче, кад се спомене Србин и његово име…
Рат никоме није добро донео; сиромаштво, беду, глад, болест… Сазнање да је рат скоро из сваког дома однео све, од најмлађе до најстарије мушке главе, девет синова, младих Југовића и десетог старог Југ Богдана, ни најснажније срце не би могло поднети…
Али, породица Кастратовић успева да сачува своје животе. Досељавају се у насеље Загорје крај Берана.Ту Пољка изучава основну школу и гимназију. Као одлична ученица тежи ка усавршавању. Њена рођена сестра знајући да је Пољка бистра, паметна девојка, шаље јој писмо да дође у Пећ на Косово и Метохију, да упише учитељску школу. Она прихвата и трудом и знањем добија диплому и постаје учитељица.
Са навршених деветнаест година Полексија добија позив из Зенице у Босни и Херцеговини, да је примљена и да треба да почне да ради као учитељица.
У Зеници ради неко време а касније прелази у Маглај.
Пољка је посао учитељице схватила озбиљно знајући да треба да образује и васпитава децу. Њена улога као учитељице код деце била је јако битна, јер она им је предавала све предмете у току прве четири године основношколског система. Знала је Пољка да процени децу у целокупном процесу учења. Бринула је о сваком детету понаособ, процењивала њихове склоности и способности, и према томе их усмеравала. Са колико преданости и љубави је то чинила препознала је у дечијим осмесима и загрљајима. Била је похваљивана од колега и директора школе…
Али, Пољка стално сања Метохију. Понела је у недрима „Оче наш“. Присећа се оца, као и његових речи: « Узми овај молитвеник.Ту ћеш научити како да савладаш себе. Научићеш како да живиш без онога што немаш! Пољка, дијете моје, благословена буди и путуј у срећи! Ти нам идеш од дома нашега, у друго мјесто, нијесу свуда људи исти, причувај себе од погани. Ја те не би пушта,` али се мора за послом, видиш и сама нема се од чега живјети. Женско пусто, само у туђине. Не огријеши се о тој дјеци, поможи како будеш могла».
Поцрвењела сам до суза. Нијесам ни знала колико ме је дубоко коснуо очев савјет. Читала сам молитвеник и пронашла очеве поуке и поруке. Говорио је истину. Чекала су ме лишавања у животу. У подстанарској собици живјело се како се мора. Једна шерпа, једна кашика и један тањир и мало хљеба тек толико, да се глад утоли. Иштем од матере Богородице да не устукнем. Мати, покажи ми прави пут. Да не обрукам родитеље, браћу, сестре. Да се са овом дјецом не огријешим. Дјецу сам извела до четвртога разреда. Све сам учињела од себе. И сви су ђаци одлични. Захвална сам Господу да сам била на доброме путу. Дјеца ме воле. Дјецу сам оставила за даље васпитање мојим колегама.Тешка срца се одвајам и од мјеста у коме сам провела дивне дане, а највише од дјеце – мислила је Пољка с тугом…
–Ах, снови моји, снови!
Пољка сања Метохију.
– Богородице мати. Стојим пред тобом немоћна. Помози ми! Немам друге заштите, утехе сем тебе. Теби се исповједам, дај ми снаге да учиним како ваља јер ти најбоље знадеш којим путем да кренем.Чујем твоје ријечи. Рјешила си да ме поведеш у царски Призрен. Метох кроз Косовско пророчанство које нам је Бог дао и које Бог кроз нас испуњава.
Вођена Божијом руком Пољка је стигла у царску Метохију. Путује ка Светој Земљи на Косово равно. На Лазареву, Милошеву земљу и многих мученика Лазаревих витезова. Иде земљи својих предака.
Осетила да јој срце трепери, а душа јој се пуни лепоте…
Погледала је у прекрасно небо. Оно је сада било чисто и плаво. Под топлином зрака сунца, стигла је у село Грнчаре код Призрена.
Школа мала, у њој око тридесет ђака. Пуна школа дечијег смеха. Радује се Пољка, радују се школска деца.Ту вредно ради преко шест година. Добија премештај у друго село Врбичане код Призрена.Учи децу како Бог каже. Послушна деца, добра лепа, паметна. Милина је обузима од радости велике.
Девет пуних година учила је децу да буду понос својих родитеља као и ње саме. Поштовали су сваку њену реч. Покушала је да им приђе као мајка. Називала их анђели моји…
–Учитељице, учитељице – јавља се Душан. Како сте нам оно рекли, молим вас поновите, да ли смо ми заиста ваши анђели!
–Јесте, дјецо моја, ви сте моји анђели!
Прочуло се кроз школу да Пољка има називе за децу “анђели моји“. Прочуло се и кроз село. Људи су је виђали и питали се, зашто иде сваке недеље у цркву на литургију. Како да Пољка објасни, да у храму Божјем поред икона свете Богородице, Исуса Христа, налази душевни мир, спокојство. Да у храму Божјем добија све животне одговоре…
Чудно неко време. Била су то времена за која су говорили да су комунистичка и да се није смело ићи у цркву. У то време није се смело славити ни своју крсну славу. Кришом су верници ипак славили.
Пољкина оданост цркви би протумачена као отпор комунистичком систему. Неки нељуди, они који живе на рачун других, који су дојављивали власти сваки вид одступања од строгих партијских начела, огрешише се о Пољку, оставише је без посла, без њене вољене деце, њених ђака, њених малих анђела. Деца су безгрешна, она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. И најбоље знају да процене какав је ко.
Пољка је тешко све то поднела. Исмејавање. Гордост нељуди. Није се могла помирити са одсуством истинског поштовања њеног достојанства и нити се могла одрећи самопоштовања према себи.Тешко је преболела одсуство успеха у очима других, понижења и сиромаштво у којем се нашла без иједне своје кривице. Остала је на улици…
Данима је посећивала и молила се у цркви. Овде је пронашла у свакој животној ситници нову дубину и некаква врата која воде у духовне просторе, или улаз у скривени Божији врт; или кладенац изворске воде. Виђали су је и свештеници у молитви пред иконама. Говорила је људима: «Нисам сама. Господ је уз мене».и све ће то Бог ријешити.
Често је виђали свештенивци један од њих је казао.
– Сестро Полексија, опростите. Знам целу вашу ситуацију. Имамо решење за Вас.
Обавестили смо Његову Светост Патријарха Германа и он ће се заузети за вас да ви пређете да живите у ђаковичкој цркви Успења Пресвете Богородице. Патријарх Герман се заузео око ваше ситуације, посао вас чека у Водопривредном хидросистему. Пристајте, сестро Пољка, па да полако кренемо пут Ђаковице.Чекају вас и ваши кумови Даница и Ђорђе, који живе и служе у ђаковичкој цркви. Делићете конак. Имаћете своју собу. Све уз Божију помоћ.
Пољку обасја нека радост јер виде да је Бог погледао и да добри људи хоће да јој помогну. Ниједног трена није размишљала, морала је, није имала куд.
– Договорено, оче само да узмем ствари које су у школи где сам живела и радила…
– Ево Ђаковице, сестро Пољка. Сад улазимо у Српску улицу, број 6. У строгом центру града. Ево цркве Успења Пресвете Богородице, као метох манастира Високи Дечани, чији је ктитор Стефан Урош III Дечански. У овој улици живе староседеоци, добри људи које ћете упознати и на литургији, и верским празницима, долазе и млади. Старамајке долазе са унучућима, тако да и после литургије у порти на клупама остану у верском разговору а деца се играју. Упознаћете породице, браћу Томиће, Стефиће, Раичевиће, Стојановиће, Андриће, Јовановиће, Глигоријевиће, Михајловиће, Ђорђевиће, Димиће, Исаиловиће, Кузмановиће, Ристиће, Звездиће, Крстиће, Јакиће, Стефановиће, Рашовиће, породицу Шабан, Николиће,Ђикиће, Мирковиће, Лакићевиће, Кастратовиће, Мијовиће, Петровиће, Закиће, и многе друге. Сви они сестрински и братски долазе сваке недеље на литургију, јер сматрају да се срећа не може постићи без Бога и без онога што доноси мир нашој савести. Без подсећања да морамо ревносно да испуњавамо заповести Господње. Ми ћемо вам долазити из Призренске Богословије са Епископом рашко – призренским Господином Павлом, сваке недеље и кад су празници.
Српски народ из Ђаковице, одан је свojoj вери православној. Читаћете црквене књиге, где ће те наћи податке да је град Ђаковица добио име по познатом господару и вазалу Вука Бранковића – Јакову, који је овде имао свој посед. Видећете и остатке грађевине, камена обележја где је била богословска школа и многе знаменитости овога града. Видите цркву Успења Пресвете Богородице.
Ево нас испред цркве – рече свештеник Приђите капији.
Кад се Пољка, приближила огромним вратима цркве Успења Пресвете Богородице, осетила је како је Пресвета Богородица чекала раширених руку. Она одмах приви Пољку у своје скуте. И гле она чује глас Мајке Божије:
«Дете моје! Ти си овде дошла да служиш Богу. Веруј и радуј се, ниси сама, заједно си са својим народом који долази овде. Јачај, храни се Богом у љубави, моли се, да ти да спокојство, послушност и захвалност. Ти ћеш, девојко Пољка, једног дана обући мантију, радуј се том светом чину. Радуј се, монашких завета пламена извршитељко! Док не дође тај час. Ти до тад служи Господу, моли се и буди истрајна у служењу… «
Од тренутка кад је Пољка ушла у Парохијски дом, њен живот имао је смисао, какав је она прижељкивала. Читала је у црквеним књигама, да Њен нови дом, и кућица у порти Цркве Успења Пресвете Богородице су место које траје више од 750 година. Њен град Ђаковица. У Повељи српског цара Душана из 1485. године помиње се село Ђаковица које је имало 67 кућа и сеоског попа. Богу хвала па је у XVI веку обновљена црква као метох Високих Дечана. У цркви Успења Пресвете Богородице постојала је прва Богословија. Вероучитељ Јован Ћесаревић, из Српске мале ту је изучио Богословију и службовао као свештеник, као и многи други из Српске мале. Многе је вредне књиге видела и читала.
Пољка је вредно радила у Водопривредном систему. Али, у поподневним и вечерњим часовима, њена душа је тражила да буде у цркви. Њена молитва јутарња и вечерња, била је јато Божије које душу милује. У келији су поред светих икона стално горела кандила и свеће,што је доносило мир. Пријала јој је тишина у парохијском дому, уз житија и црквене књиге. Порта јој на тамјанику мирише, около је било шеснаест ораха са хладовином од дуда…
*****
Црквена звона су се огласила.Ђорђе, који живи и несебично брине о цркви, звонар је цркве Успења, и са пуно љубави је све од себе дао, да се дуго чују црквена звона. Препознавали смо по удару звона да ли је празник или је неко умро. Ако се звоно чуло више пута знали смо да је празник, ако се само једном тихо чуло и поново исто тако тихо, то је био знак да је неко умро…
Звона звоне позивају нас да се саберемо у цркву Успења Пресвета Богородице. Спаси нас, наша вера и крст славни, спаси. Тако свакога дана док са црквеног торња не крене најлепша песма која подиже облаке и успорава време.Звоно верне позива на службу и прочишћење у које смо сви веровали и предавали се молитви као терапији, враћајући се препорођени и спремни за нови дан. Посебни тренуци се увек памте. Црквени празници одишу невидљивим моћима присвајања, дубоким осећањем љубави према својој вери, племенитим покушајима да се то искаже на достојанствен начин…
Велики празник. Божић је. Полако народ пристиже у цркву. Ово свето место поред кога стојимо, свети храм посвећен је Успењу Пресвете Богородице, а данас Рођењу Христовом, најбоље поручује који је смисао и садржај наше вере, који је смисао и постојање Цркве у свету. Црква о којој сведочи овај храм Успења, постоји да би смо дошли у њу и да би смо ту могли да наслутимо ону тајну за којом чезнемо, а то је живот вечни. И само кад дотакнемо ту тајну, тајну Крста и Васкрсења Христовог, тада добија свој смисао. Увек нам је тако причала наша Пољка детиње срећна што може да нам пренесе оно што је читала, осетила, молитвом донела и пренела нама. Волела је децу и да им прича о љубави, доброти и на овоземаљском свету…
Мирно празнично јутро лебди изнад црквене порте. Сви ми који смо овде дошли носимо пуноћу васељенског православља у својој души.Овде се вековима ширио миомирис тамјана и босиљка из овог светог српског здања. Деца се радују која учествују у програму хора, певајући песмице и рецитације о Божићу. А ми смерношћу љубављу испуњени, осећали смо у себи дух православља као велики бели цвет.Посебно данас на овај велики празник. А онда се појаве неке топле очи и том топлином вас опију. Каква је то била част да будемо део свечаности и да се покажемо пред епископом Рашко- призренским Господином Павлом. Сви смо то знали и трудили се да будемо најбољи…
– Тета Пољка, тета Пољка. Молим вас, наместите ми крагну од хаљинице.
– Шшш.Тише. Побогу, Бранкице, чује се глас другарице, ево ја ћу да ти наместим и не мисли на крагну, сконцентриши се на рецитацију и хор. Дјецо моја, сад ћете ви, благо Пољки, овде око мене да вас видим једаред. А колико ли вас је, благо мени. Више вас је но прошле године. Није вам први пут да рецитујете и да сте у хору. Будите ми паметни и добри да свечаност буде као и прошлијих година, како сте били добри и лијепи моји анђели. И нека сте ми тако лијепи. Радујте се, дјецо моја. Данас славимо највећи православни празник Божић. Знате свако своју рецитацију и сви сте се лијепо спремили за хор, учила вас је ћерка свештеника. Будите тихи. Дјецо моја! Анђели моји! Погледајте, видите и чујете ко нам је дошао у нашу цркву. Ваши родитељи поздрављају се, љубе руку епископу Рашко- призренском, Господину Павлу. Тако ћете исто и ви сада да урадите. Да ме нијесте посрамили, не дај Боже, нити ме постидјели, дјецо моја. Ето нам, и свих свештеника.
–
Свечаност је почела. Свечаност која се памти за сва времена. Хор анђела, Богу пева. А нежним ручицама девојчица Сара је као петнаестогодишња девојчица, кћерка свештеника, дириговала дечијим хором православне цркве Успења Пресвете Богородице.
У овом благословеном дану, сабрало се у цркву и старо, и младо и дечица. Чује се молитвено појање у цркви њених верника. Господ је све уредио да иконе свете целивамо. Није ни чудо што су на иконама свеци увек са великим очима, ипак зраче светлошћу, не само из свог ореола већ из сваке поре. То је зато што су, како њихов образ указује, утишали себе како би примивши преизобилну мудрост и милост Божју која их је испунила светлошћу, исијавали ту светлост људима.Сви смо позвани да будемо храмови Светог Духа, али док се не очистимо од нечистоте то се неће догодити.
Затражите опроштај и донеће вам мир у души. Живот стварају људи вере. Благословен који долази у име Господње. Слушали су житељи Ђаковице, Српске улице, пој црквених звона и редовно долазећи на црквена богослужења.
После свечаности, сви су били за трпезом са послужељем, у беседи смерних верника. Пољка је бринула о деци. Њена несебична љубав према деци и даље је имала велики значај за све нас. Пољка је окупила око себе сву децу после хора. Деца су поседала и направила пун круг, међу њима била сам и ја. Пољка је преко наших скута прекрила бели и по крајевима везени канавац и дала нам да једемо. Никад нећу заборавити сласт тог парчета младе прасетине. Као да је за нас бирала најлепше делове печеног меса. Осећала сам трепераво сједињење своје дечије душе са њом као са рођеном мајком. Са нашом тета Пољком. Она је за све нас била велика Мајка. И не само за Божић, Васкрс, Савиндан и Славу наше цркве, Госпођиндан. Увек је наша тета Пољка била иста за нас.
Иза порте било је и економско двориште где су држали мале јариће, козе, кокошке, као и мале пластенике. О свему томе су бринули Ђорђе, Даница и Пољка. Одгајали су живину, и бринули о том невеликом домаћинству уз Божју милост…
*****
Зима пролете као ласта. Године и деценије прођоше. Безброј осмеха и суза дочекују прве тајне. Дете је преобукло хаљине и постало нешто са чим се тек упознаје. Хоће ли успети?
– Мама, знаш, идем у цркву.
– Иди, девојче, иди – било је све што је изговорила драга и лепа икона мог детињства и младости.
Излазим из куће, испуњена осећајем радости, знајући где идем и желећи да је поново видим. Док ветар уз мене дише она чује моје уздахе, полетна као да ће ми све недоумице решити, баш овде где долазим. На увек отвореним црквеним вратима, Пољка ме срете и дочека. Пољка увек милог и тихог гласа, знала је шта мучи младу девојку.
–Тета Пољка, ја сам дошла.
Ушле смо у цркву. Погледала сам у њене очи боје кестена. Ко их види занавек их упамти. Њено анђеоско лице види пут Богопознања. Стојим поред ње, а у мени блаженство, спокој. Мир у мојој души док је она ту. Њена нежна фигура је као пахуља. Руком намешта мараму иза које вири прамен косе боје класја. Њен корак је нечујан.
Кад ми је дала воштаницу, додирнуше нам се руке. Њене руке милују, дају снагу. Њене тихе речи као да се спајају са Богом.
Палим воштаницу за здравље, за љубав и тихо изговарам молитву. Ето мени крила и зрна молитвене љубави, док воштаница својом светлошћу обасјава икону Богородице. Тета Пољка била је ту, заједно са мојом и својом молитвом. Ништа ме није питала, али је све знала.
Тихо је изговорила
–Бог је уз тебе.
“Пољка Успења“, како смо је од милоште звали, делајући при цркви, озарена лица ме испрати и благосиља, као да ме је Богородица погледала.
Била је према свима иста. Сведоци смо данима, годинама и деценијама ми који смо живели, расли и стасавали уз Пољку. Мој отац био је члан Црквеног одбора, појац и благајник, а нека дешавања нису могла ни мене да мимоиђу.
– Ево како је успела да мог друга натера да остави цигарете.Редовно је навраћао код тета Пољке и чика Ђорђа и Данице.Проводили смо време слушајући тета Пољкине поучне као и верске приче.Увек је било пуно народа.Та њена топлина и скромност је једноставно привлачила омладину. Повремени би излазио да запали цигарету и поново се враћао унутра.
Тек ће тета Пољка,одједном:
– Знаш ли ти, сине Васов, да је Бог мислио да је пушење добро он би направио човјеку димњак и на врх главе да му дим не излази на врата него кроз димњак.Али Бог је савршено створио човјека и ту нема димњака, самим тим и пушење није дозвољено.
– Слушао је то више пута, али страст је страст. Преломио је.
– Долази после неколико дана код тета Пољке и каже да више не пуши. Дугује јој захвалност на доброти и љубави показаној на стрпљењу и истрајности што му је помогла да исправи штетно понашање и настави да води здрав живот…
– *****
– Ђаковица је имала фабрику „Напредак“, конфекција гардеробе, трикотаже и вештачке коже, где су младе девојке из суседних република долазиле да раде и зараде за живот. Млади су проналазили љубав. Али и ломови и радости су део љубави над којом се мора стражарити.
– Момак у кога се Јока заљубила почео да „врда“.
– Признала родитељима да ће се ускоро венчати и да чекају бебу. Али некад се ствари искомпликују и оду другом страном где се најмање жели. А то је раскид или крај везе.Уплакане девојке су долазиле код тета Пољке да им помогне шта да раде. Девојачка пуста жеља сања, децу, мужа, топли дом.
– Тета Пољка, молим вас, реци те ми. Ево стављам вам своју душу на длан. Убићу се. Како ћу пред родитеље са стомаком до зуба, и још да се вратим у своје село тек ћу онда бити исмејавана.
– Не секирај се дијете. Дођи са момком да поразговарамо и помолимо се Господу.
– Тако је и било. Момак је дошао и разговор је био драгоцен.Тако да им је тета Пољка кумовала.
*****
– Чули ти ово, Станоје?
– Шта да чујем брате, Перо?
– Са црквеног торња Успење, само једном се огласи звоно и то тихо. Ево чујем тихо звоно још једаред и стаде. Ау, неко је умро.Брго зови Тому идемо у цркву да разаберемо, да помогнемо, да се нађемо са људима.
– Ајмо код Томе!
На углу саме куће појави се Тома.
– Е браћо моја! Сад сам дошао од ађинице Данче, отиде нам баље, наш ађа Рата. Остави младу жену и ситну децу. Ту су им Бела и Момир, и они гледају да им све помогну. А ми по брго ајмо у цркву, да се организујемо око сахране.
– Људи који се нашли на улици питају, а кој` умро море то?
– -Ађа Рата умро.
– Ау, туга велика. Бог душу да му прости, био много добар човек, оставио младу жену и ситну децу.
– Већ у брзини стигоше у цркву.
– Пољка, ајде организуј се ти око деце, да носе крст и венце а ми ћемо да се побринемо за остало.
– -Томо, ево деце. Сад ћи ја да им речем ко шта да носи, ко ће да носи крст а ко цвеће.
– Ево, већ стигли из погребног, ту су кола мртвачка. Покојника воде од куће, па у цркву да се одржи опело.
– Све би у част и поштење покојника. Креће поворка према гробљу, његовој вечној кући.
– – Обичаје да обавимо у складу са нашим адетима. Како Бог река.
Поворка је кренула са покојником који се налази у мртвачким колима.
Пољка теши ађа Ратиницу, држи је под руку да не падне од тегобе и несреће што је снађе.
– Немој тако Данче, молимо се за душу покојника твога домаћина.Знам колико си ожалошћена. Кад дођеш у цркву има да причамо и да се молимо.
– – Знам Пољка, ти си ми велика узданица у овим тешким временима.Како да се борим сама са собом.
– Теши је Пољка, труди се и његовима да пружи подршку и утеху.
– Чује се поп Неша и Вечнаја памјат. Тишина и поворка од људи који прате преминулог. Последњи је то поздрав и непрегледна колона људи се прикључују поворци.
– И тако он преживе свој живот као да беше тек трептај ока, а и као да је знао спремао се да Творцу оде у наручје…
*****
Њени савети и поруке се и данас причају. Пољка је изузетак у смирености. А Бог највише цени такве људе јер то је први степен за прилазак Богу, смирен и послушан. Верујући људи постоје, како каже Владика Николај, али мало је послушних.А Пољка је слушала Бога, слушала свештенике. Пољка је наставила живот у вери, православљу, у молитвама, поред икона светитеља цркве Успења…
Тако вековима прекривена сунцем црква Успења позива житеље Ђаковице на молитву. Препознајемо простор келије по њеном даху. Сваки тренутак у келији је нови живот. Умивени празничном духовношћу Светилишта, поклонимо се ту где куца живо срце наше вере. Невеста са младожењом прима благодат крштења. Келија, памти плач бебе где се одвија крштење, свети чин рађања нове хришћанске душе. Колико је лепих догађаја, у не тако кратким нашим животима а, само један ружан може све да засени…
*****
Стигао је март са претњама нашој земљи, и коначно оствареним циљем, бомбардовањем. Све се изменило. Непрегледне колоне несрећника, по туђој команди, тамо и овамо. Њен род њен град, њена земља, горе. Утроба ври, само се чека вулкан, односно гротло, место, тачка где ће да искипи по свима нама и да нам спржи и ово мало наде да ћемо остати људи.
Вољена варош,Ђаковица, 24.03.1999. године. Месецима пре овог датума кроз територију Косова и Метохије гмижу бескичмењаци, непоменице који рију по утроби наше стварности. Отров из уста сипају по свему што је освећено и запечаћено, увоштано и опојано.Човек је човеку постао вук. Нико ником не верује. Дојучерашње комшије, кријући се под окриљем ноћи куцају на окнима прозора и говоре да ће бити свашта, али да они нису у могућности да учине ишта. Опомињу. Неће да буду сведоци онога што су знали да долази. По граду су се пренеле приче да треба бежати, јер су виђени људи у туђим униформама које не припадају ни једној војсци, познатој овом поднебљу. Пуно смо знали једни о другима, али народ је међусобно живео у толеранцији.
*****
Крећемо на пут. На најтежи пут. У колони прогнаних Срба, неко на трактору, неко у колима, неки су и остали. Прати нас наша Пољка, пригрлила икону Богородице, у очима сузе. Шаље нам своју молитву за пут наде и спасења. Окрећем се још једном, њена рука нам је дуго махала. … Ђаковица није више у Ђаковици…
Освртали су се прогнани Срби у сузама на своју дедовину, огњишта, траг нашег постојања, срце пуца пред тренутак растанка. На уснама неми болни крик, у мислима слике детињства, и куће ми тужни лик.
Тужно сивило се надвило над Србијом. Необјашњиви немир обузима разум. Преносио се глас од уста до уста да смо морали да бежимо, напустимо своје огњиште. Кад смо одлазили Пољка је остала у цркви, пружајући уточиште другима који нису имали где. У црквеном дому су комшинице из Српске улице, Надежда Исаиловић, Васиљка Перић и Јела Мијовић, Драгица Николић, Љубица Мијовић.
Пољкина душа, тако велика, у њу је цела Метохија стала. Кад су из Ђаковице отишли српска војска, полиција, народ, родбина, Пољка је плакала, и на коленима молила Мајку Божју да свима помогне, а њој да снаге да издржи. Тескоба у души. Тешки дани за Пољку и старице које су остале у цркви. Црква опасана бодљикавом жицом. У тим тешким тренуцима је настала Пољкина молитва: ,,Која је призивала Свету Тројицу да помпогне људима да схвате шта је невоља, несрећа, бол, жалост, туга, увреда, болест и смрт.
И заиста, Пољкина молитва и звона која су се чула неколико пута дневно са звонаре Ђаковичке цркве, постали су део неписаног типика по којем су поред Пољке молиле и четири старице. Четири старице биле су више загледане у Небо него у оно што их окружује.Четири старице чувају нам Ђаковицу. Заштиту су им пружали војници италијанског КФОР-а.
*****
Људи обучени у ђавоље одело. Учинише зло. Горела је српска земља у мартовском прогону 2004. годуне. Нељуди запалише наша светилишта без трунке стида и страха од Бога. Како се не боје да их та иста ватра не опече или спржи? Запалише цркву Успења Пресвете Богородице. Крварило је Небо над црквом која је била у пламену. Све гори. Икона Богородице у паљевини, гледа у очи нечовека…
Пристигла братија из Високих Дечана, побринула се за живот Пољке да, као и остале старице, буду смештене у конаку Високих Дечана. Бринули су о својим сестрама. Добиле су уточиште у манастиру Високи Дечани. Игуман Теодосије, Владика Теодосије је у једном делу дечанског конака направио такозвану малу Ђаковицу. Пољка годинама молитвено пред кивотом краља Стефана Дечанског, призивала молитвом више за свој народ јер је свој народ доживљавала као Божји народ. И више него што је себе доживљавала. Молила се, да се храм на истом месту сагради, где га је нељудска рука у пепео претворила.Тај бљесак демонске моћи као да луциферском јачином показује да могу да вас сломе. Питамо се колико зло на земљи може бити јако?!
Али кад молитва проговори у срцу и љубав одговори, оне се изобличе и бљесак демона нестаје. Само таква вера била је кадра издржати толике неправде и кушње на којој је ова жена била бачена.
Пољка је молила братију да их воде на црквено земљиште где су нељуди запалили храм Успења да ту упале свеће. Тако и би. У очима трепере бол, јаук, неречене мисли и само тишина. И сви осећаји од самоће и бескрајних небеских сводова остају недоречени. Чекала је повратак на своје огњиште.
И Бог услиши Пољкину молитву и рече: »Ево вам Вашега Храма на истом месту где је и био».
Братија Високих Дечан подиже храм.
Васкрснуо божији храм. Вратише се Пољка, Нада, Јела, Васка у Ђаковицу у априлу 2009. године, а касније им се придружила и Ружица. Смештене су у Парохијском дому, у порти обновљене цркве Успења Пресвете Богородице у Ђаковици.Живе поново ту са вером у Бога и боље сутра. Обновљена стара црква у Ђаковици је освештана и постала је Манастир Успења Пресвете Богородице и метох манастира Високи Дечани.
У беседи након освећења и Литургије Митрополит Амфилохије је нагласио: «Да се са обновом распете светиње у Ђаковици обнавља Црква Христова и да храм сија светлошћу богопознања и Божијом љубављу”. Он је истакао да се «Божијом љубављу обнављају сви народи и сви људи. То је знак да се Косово и Метохија креће у духу обнове и обнављања», рекао је Митрополит и захвалио се епископу Теодосију на труду и вери којим је храм у Ђаковици обновљен. Прогнани Срби из Ђаковице радошћу својом чекаше даноноћно молитвено и дочекаше да се поново саберемо у обновљеном храму Успенија Пресвете Богородице.
*****
Слава је цркве Успенија Пресвете Богородице у Ђаковици.Чека нас Пољка, сада мати Теоктиста. Пољка је осетила предсказање Богородице. И свечано је обукла мантију, наставила своју службу Богу, заједно са монахињом Јоаникијом. Свечаност је почела, благошћу изабране од Бога.Удаљеност манастира није спречила нас прогнане из Ђаковице, који смо нашли уточиште и у другим градовима.Кренули смо са свих страна и налазили смо се у аутобусу, који је ушао у манастирску порту.У рукама славски колач које су руке неке домаћице умесиле са пуно љубави, можда у некој подстанарској соби, да би смо га до Ђаковице донели. Прогнани из Ђаковице жељни су да пољубе зидине светилишта.
Око засузи при помисли да нико не сме да пољуби родни праг и да прошета својим сокачетом и градом где смо одрасли. Живели смо са надом да ћемо се ускоро вратити у своје домове …
У цркви смо, уз благослов мати Теоктисте, која је постављена за игуманију манастира, и поред ње монахиња Јоаникија.Светом литургијом обележена је слава Успења Пресвете Богородице.У кругу је монаштво из Високих Дечана, који држе службу. Држимо славски колач,окрећемо га рукама и певамо за наше спасење. Монах освештава колач вином, како би смо сви заједно саборно узносили молитву Богу и прославили крсну славу наше цркве. Празнично богослужење трајало је од јутра до поднева.
Под лозом у порти постављена трпеза, људи међусобно разговарају. Свако је са неким у причи. Кад се не видиш годинама са комшијом, ето прилике да се овде сретнемо и питамо за здраље најрођенијих. Мирис славског колача вредних домаћица најави ново рођење. Прича мати Теоктиста, укључују се у разговор и монахиње Јоаникија, тетка Нада, Јела, Васка, које се веома радују кад им дођемо, и не само за славу Успења. Душу им обузме милина кад и омладина дође и донесе Бадњак пред цркву.
А када долазимо за задушнице настане мук и тишина, кад се помињу метохијска гробља наших најмилијих, порушена и оскрнављена. Не можемо да пронађемо гробове. А тишина нам је казала све слутње… метохијска их земља покрива…
Затим креће прича која о цркви датира из старих времена. Причају житељи и данас се прича преноси с` колена на колено и нек прича траје у свакој детињој глави.
Данима су Срби долазили код паше, молили, и измолили цркву. Паша, био је српског порекла (одведен је у детињству као ,,данак у крви“), је уз велико мољење дозволио под условом да за једну ноћ изграде цркву и да се не каже никоме.
Прича мати Теоктиста:
– По Божјем промислу, а за чудо Турцима који су сутрадан туда пролазили, на овоме мјесту је стајала црква. Како су успјели, нико не зна само Бог зна. Турци су сматрали то чудом, па је нијесу срушили. Тражили су људи од паше да направе и зид како се молитва из цркве не би чула на улицу и привукла Турке. У зид, не већи од метар, узидали су ћупове велике метар са метар, и све ћуп до ћупа. Пробили на ћупу дно, окренули га наовамо, а оно гротло окренули ка унутра. И тако се Срби молили Богу у цркви а да се на улици није чуло. И ти ћупови су трајали у зиду до 2004. године. Кад су зид срушили они који су упалили цркву, ја сам узела један ћуп да га оперем и сачувам кад дођу наши у посјету да им покажем; то је историја српска. Али нељуди су 17. марта, срушили цркву и све је уништено!
У паљевини је и, међу многим светим иконама, остао и породични крст куће Томе Томића које је даривао цркви. Запалише и највећа звона цркве који датира из 16. века…
Боловала ми је душа.Тај дан се никад не може избрисати из главе. Цркву су опколили нељуди. Вриштали су и ломили и палили светилиште. Помогли су нам Италијани који су нас чували и пребацили нас код братије у Високе Дечане.
Уздишемо, плачемо сви са нашом Мати Теоктистом, док смо је слушали како нам је све испричала.
*****
После смрти тетка Јеле и Наде, у црквеном дому у Ђаковици остале су Пољка- мати Теоктиста и монахиња Јоаникија,као и тетка Вера. Њихово кретање је било само од тих неколико метара у порти улазних врата са високим зидинама капија крај које увек стражари КПС полицајац, отвара се само кад им мати Теоктиста и сестринство потврде да знају оног ко им долази у посету. Кад год смо годинама долазили да обиђемо своју светињу, свој град, кад нам је било дозвољено, «добродошлицу» су нам приређивали нељуди, каменовањем, а било их је гомила шиптара како смо их увек звали. Од кад су нас протерали само светли храм Успења и у њему наше старице.
Питам се? Где су српска имена у Ђаковици данас? Разјури их мећава историје, крвава и прљава. Са свим њиховим тешким драмама,тужбалицама, грешкама и заблудама…
Пре него што кренемо за повратак кућама у друге средине, сликамо се за успомену испред наше цркве…
У исти аутобус који је у црквеној порти улазимо ћутке са жељом следећег виђења. Пожелели смо им да буду здраво. Загрлила сам нашу тета Пољку мати Теоктисту и тихим као њеним гласом, шапнула: Поново ћу Вас звати. И гледаћемо се преко друштвених мрежа (скајпа или вибера ). Спуштеног погледа ћутке је климнула главом.У оку суза која пече и боли.Тако је и било…
*****
Верујем у то, да ћу поново да ходам босонога додирујући моју метохијску земљу. Јер то је моја Земља. Верујем да ћу и шетати мојом Ђаковицом, улицом Српском, у оној истој цицаној хаљини на туфне коју ми је сашила тета Зора Исаиловић. Верујем у то да ћу поново ићи у цркву и пољубити руку тета Пољки или мати Теоктисти. Молити се Пресветој Богородици да свима у свету донесе мир и благостање. Верујем да ће Ђаковица замирисати на чистоћу, као некада, кад су из ноћне смене перачи улица са цистерном за воду опрали град.Верујем да ће опрати град од оног наталоженог брлога злобе и мржње. Верујем да ће Српкиња, будућа мајка овде децу рађати. Верујем да ће Србин поново сејати плодне метохијске њиве. Верујем да ће око Србиново угледати своју кућу и пољубити родни праг, као што и верујем и у Пољкину -Теоктистину молитву.
Стваралаштво Весне Томић
Весна Т. Томић је књижевница,писац, песник, путописац, рецезент. Весна Т.Томић својим прозним и поетским стваралаштвом чува језик, културу и обичаје Срба из Метохије, збирајући их у своје књижевно језгро, емитујући историјско културолошки незаборав, поруку и осећај. Жеља да језик и обичаји сачувају се у овојници изворног дијалекта.
Аутор је књига:
“ИСПОВЕСТ КОСОВСКО МЕТОХИЈСКЕ ДУШЕ “поезија
“ЖЕНА КАМЕН” роман
“СРНА У ЗАМКУ УХВАЋЕНА” поезија
„ДА ЛИ ЋЕ И ПТИЦЕ БЕЖАТИ СА НАМА“ поезија
У Књизи путописа, “КОРАК ИСПИСАН ПЕРОМ” путопис „ЂАКОВИЦА“.
“МАТЕРИН ЗБОР” попезија, на изворном дијалекту
“СЕСТРИНСКА МОЛИТВА”поезија
“ГРЕДА” роман на изворном дијалекту.
“ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ У ЂАКОВИЦИ” – ЖИТИЈЕ
„ЧЕДНИНА ИСПОВЕСТ“ роман, 2021.године.
У припреми за штампу је књига „СТИГОФ ПИСМА ОД СРПСКУ МАЛУ“.На изворном дијалекту.
ПОЉКА -МАТИ ТЕОКТИСТА ИЗ ЂАКОВИЦЕ – ЖИТИЈЕ.
Весна Томић је чест гост бројних књижевних манифестација у земљи и иностранству. Многе њене песме и делови романа су објављивани у зборницима часописима за књижевност, уметност и културу.
Свој књижевни рад промотивно представља у сарадњи са културним центрима, библиотекама, школама, на сајмовима књига. Књиге Весне Т.Томић су медијски пропраћене на веома свечан начин поготово у њеној матичној кући РТС-а. Добитник је многих награда и признања.“ЗАХВАЛНИЦЕ“ манастирске лавре Високих Дечана. „БЛАГОДАРНИЦЕ“, Свете Тројице из Ротердама.ЗАВИЧАЈНО УДРУЖЕЊЕ ДАЛМАЦИЈА“из Суботице додељу је јој награду „ПОХВАЛА.“ Затим на „ПЕТОМ МЕЂУНАРОДНОМ САБОРУ ДУХОВНЕ ПОЕЗИЈЕ,“ у Раковици песма Молитва и С`с Бога зборим“ добија награду „ПОХВАЛА“.Весна Томић добија награду, “ПЕТИ ДРИНСКИ СУСРЕТ“ за роман „Чеднина исповест“. Роман „Чеднина исповест“ добија награду,“УДРУЖЕЊЕ ПРИВРЕДНИКА XXI века.НАЈУСПЕШНИЈА ЖЕНА XXI ВЕКА.Весна Томић је члан Удружења књижевника Србије, Књижевног друштва Косова и Метохије.По природи својој је и хуманиста,бави се хуманитарним радом.
Весна Томић је сачувала дијалекат старих Срба из Ђаковице Специфичан говор дијалекат је део нашег културног наслеђа, традиције и идентитета. На стандардном књижевном језику или на другом нестандардном језику тешко је дочарати менталитет метохијског Србина. То је могуће само на дијалекту његове средине као што су за своје крајеве урадили Милош Црњански, Радоје Домановић, Бора Станковић и други). У другим дијалекатским подручјима (Ниш, Врање, Лесковац и др.) данас Весна је чувар свог и стваралац на свом локалном дијалекту, Оно што даје наду јесте да има још наших земљака који памте говор наших предака, ту убрајамо и Весну Томић, која упорно и са поносом прича и пише на том дијалекту настојећи да га чују и упамте нихови саговорници, а можда да га и забележе у неким важним научним “тефтерима”. Рецензент књиге „ГРЕДА“ Зорица Пелеш је Весну Томић назвала Метохијски Бора Станковић.
О стваралаштву Весне Томић говорили су и писали угледни црквено велико достојници, универзитетски професори и други истакнути научници, књижевници,професори, лекари, социјолози културе, писци, публицисти, уметници, новинари и многи други.
Живи и ради у Београду као аутор и издавач.
