Људи и догађаји пролазе јутарњим прегледом штампе и друштвених мрежа: годишњица Добровољачке (којом и данас идем као да сам и сам у тој колони), Одесса, Бајрам је… Дан када је Црвена Армија коначно истакла заставу на Рајхстаг.
А мени опет на памет долази она старица са црвеном заставом у рукама.
Заставе су чудо једно. Тробојка, она српска, готово је непрекдио на нашем балкону. У ова времена када окупаторски војници сваких неколико дана паркирају транспортере код школе у коју моја дјеца иду, чинило ми се издајом да је скинем, макар да бисмо је опрали. Нека је, да свједочи да се нисмо уплашили, да нисмо спремни да нам се транспортером каже ко смо и шта смо.
Него: заставе мијењају своја значења. Постоје занимљива свједочанства о томе да су Ловћенски одреди Крста Поповића користили црвено-плаво-бијелу тробојку и у току Другог свјетског рата, па су одреди ЈВуО користили Плаво-бијело-црвену, југословенску, да би се разликовали од њих. Па, опет, та тробојка је остала симбол предачког памћења и истрајавања, када смо се борили за Српску, када смо се борили против претапања српског народа у Црној Гори – сви који су се одрекли јединства са сопственим прецима, напуштали би прво тробојку. Можда је подједнако трагичан примјер грб средњовјековне српске краљевине Босне који је узела тзв “Армија БиХ”. И премда и данас увијек објашњавам људима да се тај грб не може и не смије тек тако поклонити некоме, човјек је биће које по природи поједностављује симболе и сигнале, а деценије неосвјешћивања сопствене историје чине да се она лако даје другоме. Нарочито ако се под тим грбом пуцало на разоружану војску у повлачењу, у Добровољачкој. Војску која није била ни по саставу, ни по називу само “српска”, али чије је страдање тиме не мање наше. Да није наше – не би нам бранили да им се у Добровољачкој поклонимо.
Али заставе мијењају своје значење и у другом смјеру. Она црвена, под којом је убијена царска породица, са којом се ушло и у Берлин, на славу, и у Београд, на срамоту, у рукама једне старице постаје све што данас видим као достојанство руско, хришћанско, људско.
Носи бака црвену заставу.
“Ждали нас?” пита украјински војник, на “мове окупантив” (на украјинском би било “чекали нас?”)
“Молились за вас. И за Путина, и за весь народ!» каже старица. На њој је марама и сукња. И тренерка. Већ њена одјећа нам казује ко је она: она је као и њена мајка и бака, по марами и сукњи, по погрбљеном стасу и молитви. Њена тренерка – знамо то сви – она је оно што унуци већ нису хтјели да носе јер је изношена. Али њој ће ваљати.
Војници јој дају конзерве. “вам нужнее” – “ваму су потребније”, каже она. Јер то су, за њу, и даље “наши”.
До момента када јој узимају и газе заставу.
Без сјенке љутње, онако како им је нудила конзерве зато што су им потребније, сада им их враћа јер њој нису потребне из њихове руке. Смирено, са поштовањем према храни, са једним хришћанством које данашња цивилизација насиља не позанје.
“Не хочу. Ты на тот флаг встал, под которым мои родители воевали.” То је све што је данас важно и људско, једино што се у процесима идентитетског инжењеринга није могло уништити: бака која памти заставу под којом су њени родитељи војевали није одређена бојом те заставе већ та застава сада добија смисао предачког памћења, вертикале предања које цивилизација-златне-рибице не може ни да појми, нити да прихвати. Јер огромна је вјероватноћа да су дједови тих истих војника ратовали под том истом заставом против оних који су носили знамења која им сада стоје на рукавима. Али они су преумили, или њихови родитељи. Њихово сјећање сеже чак до 1991. Или 2014. Далеко, за данашње стандарде.
Старица која се моли за сав народ – она је тај народ. Она памти свије(с)т прије преумљења.
Други је мај. Дан страдања ЈНА, дан када се завијорила та застава на Берлину. Али данас је умјесто борца изнад Берлина симбол непобједивости она старица, у марами и тренерци, која не да да се гази застава под којом су њени родитељи војевали.
Људи носе заставе, а заставе носе људе.
