Титоизам је стање духа у коме носталгични избор из сјећања токсично преузима примат над основним истинама судбине српског народа. И не само њега. Титоиста ће, наричући за “стандардом” (који је и сам био економска илузија), оправдати и преки суд партије, и Голи оток и црвену буржоазију и крах титоизма за који је крива једино и искључиво титоистичка власт (друге није ни било, нити је има и данас). Титоизам је убјеђење да је “слобода” то што те ипак можда не би казнили сваки пут кад би испољио, углавном у своја четири зида, своја убјеђења. Титоизам је прва постмодерна идеологија која је у свом средишту имала комунизам без одрицања, слободу без права јавности, издају дојучерашњих другова као норму и убјеђење да је српски идентитет стар вијековима, заснован на Завјету и Жртви, подједнако “конструкт” и “национализам” а у већој мјери “опасан” од оних које је сам титоизам конструисао.
И док заиста постоје валидни разлози да се Срби сјећају својих предака који су били борци у оба антифашистичка покрета отпора, док други народи заиста јесу епохални дужници Јосипу Брозу, Срби који данас наричу за њиме и његовим тековинама испољавају симптоме наркомана коме токсична супстанца не дозвољава да живи без ње, а вјерност њој му обећава дезоријентисану смрт.
