Режимски таблоиди одавно су преузели посебну улогу као гласноговорници и грлати најављивачи и заступницислужбене државне политике, нека врста њиховог Службеног гласника. Следећи њихово писање лако се можепрепознати свака промена у начину вођења актуелне државне политике.Тако се већ неколико недељапред председничке изборе могло јасно увидети да долази радикалнија промена државне политике у односуна до тада неупитну оријентацију и политичку подршку Русији. Отпочела је очигледна медијска припрема завелики „историјски“ заокрет, а он је само додатно интензивиран након почетка рата у Украјини.
Таблоиди су само први и најразорнији режимски пропагандистички ешалон. За њима следе лако препознатљивипровладини тзв. политички аналитичари и експерти, и као трећи талас наступају представници академске заједницеи невладиних организација посвећених тзв. одбрани људских права и откривања српске кривице за разбијањедруге Југославије и започињање грађанског рата. Настало је право такмичење ко ће бити фанатичнији иодрешитији у заступању става о неминовности увођења санкција Русији и у заступању става да је то садапостао наш врхунски национални и државни интерес. У исто време се на тај начин отвара просторПредседнику републике А. Вучићу да коначно оствари свој велики месијански сан и да постане несумњивоисторијска личност и државник који је Србију дефинитивно окренуо на Запад. На томе посебно инсистирајупредставници тзв. либерално-демократске, про-европске и грађанске оријентације исказујући спремност даА. Вучићу опросте сва досадашња непочинства под условом да донесе историјску одлуку о увођењусанкција Русији и тако дефинитивно стави тачку на малигни руски утицај и руско присуство на Балкану.
Међу многобројним заговорницима нове „историјске“ улоге А. Вучића посебно се истичу они „аналитичари“ иколумнисти који упорно заговарају неопходност признавања тзв. косовске државе и да се на тај начин сенајзад раскрсти са вештачки створеним Косовским митом и Косовским заветом. Јер јасно је да није главнициљ увођење санкција Русији, већ је далекосежна намера да се коначно по моделу ЕУ и САД решикосовско питање и то пре свега обостраним признањем (без обзира на то што само Србија као суверенадржава и чланица УН може признати другу државу).
У оваквим настојањима се посебно истиче Вељко Лалић, колумниста и главни уредник Недељника и истакнутипредставник либералне, грађанистичке политичке и идеолошке оријентације. У својим редовним колумнама онсе непрестано труди да нас просветли, служећи се тзв. демистификацијом српске историје. У тим настојањимаЛалићевој претенциозности нема краја. У његовом колумнама присутне су све идеолошке одредницеидеологије Друге Србије са претежним нагласком на то да Србија нема готово никакву демократскутрадицију и да је увек била изван либералних и модернизацијских токова у својој савременој историји.
Ево само неколико његових колумнистичких акцената .“Србија се све време налази између нације идемократије. Или макар од Осме седнице. Па финалног одбијања прогресивне понуде из Словеније да седемократизацијом реши питање Југославије. Остаје само једна опција. Или Исток или Запад. Проблем је умалом словенском народу који би волео да буде велики. Ко ће бити крив када једног дана овај народдође сам себи. Остарео. Осиромашен. И – сам. Завет је ипак стигао и Вучића. Што је тражио- то је и добио.Нема више врдања. Он одлучује да ли ћемо у Европу или у Русију. Уколико се одлучи за ово прво, онда јеово најевропскији парламент у модерној историји. Већи него у великој Француској“.
Вељку Лалић као осведоченом либералу и грађанисти не смета то што се залаже да човек који је оличењеауторираног начина владавине, кршења устава и спровођења личног облика владавине у коме нема ниелементарне поделе власти нити деловања демократских институција, сам донесе изузетно важну одлуку оувођењу санкција Русији. Напротив, он га у томе снажно и принципијелно охрабрује.
Али, мора му се признати истрајност у његовим колумнистичким настојањима и тежњама да бесловеснимСрбима опхрваним национализмом и анти-модернизмом, безнадежно уроњеним у паланачки дух, отвориочи тако што ће демистификовати не само нашу недавну историју. Његова идеолошка поставка је инспирисанапре свега тврдњама грађанистичких идеолога о неспремности српског народа да изађе из тешке сенкенационализма, мегаломаније, избегавање суочавања са ратним злочинима почињеним у име српскогнарода, самовиктимизације и неспособности да се прихвати другачије схватање историје и интереса суседнихнарода, за које Срби никада нису имали довољно разумевања и уважавања.
У приказу мемоарских записа Милована Ђиласа Вељко Лалић је најбоље показао своју тзв. либералнуоријентацију. Наравно да није могао да избегне да спомене погубну улогу Добрицу Ћосића. То спадау обавезни део домаћег задатка идеолога Друге Србије. Вељко Лалић наводи ове речи Милована Ђиласа:„Добрица је већ трагична личност – од најзначајнијег – не и најмудријег – Србина свог времена, претворићесе у најтрагичнијег. Држећи се традиција, одрешио је савремено зло националног тоталитаризма. Мени га јежао како завршава, премда је својом улогом и идеологијом, један од главних, ако не и главни , кривац зараспад, разбијање Југославије и за несреће у које је гурнут српски народ. Србима се може десити, АКО НЕДОЂЕ ДО ЛИБЕРАЛНОГ РАЗВИТКА, ако тај развитак у Европи био поремећен, да остану на деценије, аконе и на столећа растурени, изложени исељавању и однарођавању- трагедија не мања од косовске. Свесрпске несреће долазиле су из ДЕСПОТСКИХ МЕГАЛОМАНИЈА, У ПРВОМ РЕДУ СРПСКИХ“.
Није случајно то што се агилни колумнистички демистификатор Вељко Лалић позива на овај цитат МилованаЂиласа, јер су у њему садржани основни постулати анационалне и тзв. либерално-грађанистичке идеологије.Она све више постаје незаобилазни део владајућег политичког приступа артикулацији српског националногинтереса, без обзира на све њихове манифестације његовог подржавања, јер то служи само за унутрашњуполитичку употребу и обезбеђивање подршке напредњачког бирачког тела. У том све више прихваћеномнаративу је присутно пре свега зло националног тоталитаризма, српски национализам као један од главнихако не и главни кривац за разбијање Југославије, али изнад свега деспотска мегаломанија и то пре свегасрпска. Недостаје само спомињање српског нацизма, о чему је писао Р. Константиновић.
Вељко Лалић је користећи записе Милована Ђиласа као покриће за његове либералистичке идеолошке поставкенашао за сходно да нам предочи своје „изузетно“ демистификаторско откриће, садржано у резолутнојтврдњи да не постоји Косовски завет. Ево као изворно изгледа ово његово нама намењенопросветљење: “Али да бисмо стигли до свега тога, морамо да одговоримо на прво питање. Шта је, уопштеКосовски завет? Како он тачно гласи? Јер, уколико не верујемо у царство небеско, или мислите да макарваша деца треба да живе у овом земаљском, или сте закаснили на Лазареву клетву која је била пре 633године, једини одговор гласи: Не постоји косовски завет. Жао ми је што сам вам срушио Снешка“.
У већини својих претенциозних и симплификованих уводних колумни у часопису Недељник Вељко Лалићнепрестано настоји да нам испоручи своје пре свега идеолошки и политикантски обојене поуке из нашеисторије. Зато је сасвим очекивано да ће у свом демистификаторском походу стићи и до за њега јединомогућег одговора и „открића“ да не постоји Косовски завет. Оваква пре свега дилетантска и ничимпоткрепљена тврдња сасвим логично произлази из његовог већ опсесивног става о неопходности“либерализације и модернизације“ нашег друштвеног и политичког живота, опхрваног ауторитаризмом инеспособношћу да прихвати основне европске вредности. Јер, по њему без тога нема ни опстанкаСрбије међу цивилизованим народима и сврставања на праву страну историје, што ће се неминовно догодитиако већина Срба остане везана за непостојећи Косовски завет, који ће их одвојити од ЕУ и поштовањаевропских вредности.
Постоји изузетно велика и озбиљна научна литература посвећена Косовском завету. Он је временомпостао незаобилазни и саставни део српског националног идентитета и темељна одредница наше историјскесвести. Одрицати његово постојање и трајање може само онај ко се служи јасно одређеним идеолошкиммишљењем, како то упорно чини претенциозни самопроглашени демистификатор Вељко Лалић.
У овој прилици најприкладније је да се сетимо како су наши најзнаменитији историчари и писци говорили осрпском косовском опредељењу и завету. Наводимо речи Радована Самарџића који је у неколиконаврата писао о овој теми: “Косовско опредељење најдубља је ушанчена црта која обележава заједничкикарактер Срба. Представа о косовском боју као средишњем догађају српске историје није се одмахпреобразила у животодавно језгро свеукупног напора једног народа да се одржи. Најкасније токомXВИИИ века Косово је постало подстицајна снага српског народа у његовој борби за ослобођење, главнисимбол његових прегнућа и први циљ у свим његовим смишљеним плановима и спонтаним жељама.Преображај Срба поново је почео у знаку Косова. Косовско опредељење Срба имало је непосреднуоснову не само у погибији 1389. године него и у наслеђеној слици језгра државе Немањића. КосовскиЗавет био је један од ослонаца моралног бића српског народа. Косовски завет био је главни закон покоме су се Срби вековима владали припремајући се за потоња времена“.
Иво Андрић у тексту Његош као трагични јунак косовске мисли записао је ове речи: “Ова је драма почела наКосову. Љуба Ненадовић иако и сам Србин, био је изненађен када је видео у Црној Гори живу снагукосовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеби вода. Тврђено је да се реч Косово поред рећи Бог најчешће помиње у Горском Вијенцу. Али нису самомисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Она је исто тако предметњегове реалне и обазриве дипломатске преписке као што је и предмет његовог главног песничког дела“.Један од лекара који је био у енглеској медицинској мисији у Србији за време Првог светског рата оставио јеследећи запис о односу Срба према Косову и Метохији: “Приштина није далеко од Митровице, садашњепривремене престонице. Митровица се налази на крају једног кружног крака близу црногорске границе.Пруга се одваја од главне железничке линије код Скопља и прати рукавац реке Вардар кроз уске планинскепревоје до простране косовске равнице на којој су Срби држали последњу одбрану против Турака у великојбици пре петсто година. Приштина лежи у подножју брегова на источној страни равнице, у близини места тебитке. Срби гаје врло јака осећања према тој регији, где је свако брдо и комад земље за њих имаисторијско значење. Они кажу: Ако не видиш Косово и стару цркву по имену Грачаница, у којој је се свакивојник српске војске причестио пред велики бој са Турцима – уопште ниси видео Србију“.Оваквих цитата би могли наводити у недоглед. Јасно је да негирање постојања Косовског заветафункционише само као део политикантске намере и тежње да се данас у овом изузетно тешком иизазовном политичком времену додатно обесмисли борба и одлучно залагање за одбрану територијалногинтегритета и државног суверенитета Србије. Та одбрана могућа је једино под условом да Косово иМетохија остану у њеном саставу, али и уз поштовање Косовског завета, као неразлучивог дела српскогнационалног идентитета и темељног одређења наше историјске свести и традиције.Вељку Лалићу остаје изузетна утеха да је доживео ту посебну част да је његово колумнистичко умећепохвалио Светислав Басара у Куриру, том објективном и независном таблоиду (још један од фарсичних,неуспешних и не мање претенциозних делатника на демистификацији српске историје). Сетимо се како суговорили мудри Латини – Симилис симили гаудет. Сличан се радује сличном. Обрадовала се рђа гвожђу. Нашласлика прилику. Нашла врећа закрпу.
