Недавно се проф. др Предраг Марковић огласио по питању два првенствено историјска догађаја. Обзиром да је реч о интелектуалцу који је поред доктората из историјских наука уједно и потпредседник ГО СПС, није лако између ових области утврдити границе у мотивима његовог наступа. Ипак, реч је превасходно о историјским догађајима, што узрокује да се из тог угла и размотри Марковићев наступ. И пошто је реч о важним догађајима из прошлости који попут дубоког врела вајају обале даљих историјско-политичких токова, неопходно је по ко зна који пут анализирати сва геополитичка корита којима нас је узрочно носила повесна матица.
Иако деценијама лично познајем г. Марковића као вредног и поштеног човека са којим сам одувек на „пер ту“, морам да му се обратим кроз овај помало званичан јавни наступ: реч је о мојој намери да се услед учесталости његових гостовања у медијима садржај ових битних историјских догађаја немарно не загуби. И то због разлога што ми се недвосмислено чини да у последње време многи партизанско-комунистички потомци према Равногорском покрету у медијима користе нову, лукаву тактику: онако узгред – када је реч о сасвим другим и много лакшим темама – изрекну неистиниту и увредљиву тврдњу на рачун ЈВуО, само овога пута изречену без грча, естетски лежерно, и најчешће кроз популарну културу. Понављам, није ми пријатно да полемишем у јавности са Предрагом Марковићем кога познајем деценијама као особу добрих намера и човека благог срца. Али се надам да ће садржај мог текста бити усмерен једино и само као контрапункт Марковићевој аргументацији, никако против њега самог. Нарочито ако се узме у обзир да он по питању овако изречених ставова није усамљен: напротив, он би могао бити нека врста портпарола овакве легалне политике у Србији.
Шта је рекао Марковић
Предраг Марковић је ових дана изнео следеће тезе: „Бизарно је правити хероја од Калабића, он је издао Дражу Михаиловића, а и његове јединице су направиле највеће злочине, који су компромитовали цео четнички покрет. Било је четника који су се борили против Немаца, али у тим борбама није учествовао Калабић“– изјава за „Курир“ поводом филма „Опкољени“ сценаристе и редитеља Милослава Самарџића. Затим уживо у студиу телевизије „Нова С“ поводом годишњице бомбардовања Београда од стране Англо-Америчких савезника на Ускрс 1944. године, Марковић је рекао: „Та тема је много политички злоупотребљена још у време Недићеве пропаганде…бомбардовање 16. априла је било случајно… случајно су бомбардовали Београд… зато што су те америчке флоте увек имале два циља: то јутро Плоешти у Румунији је био циљ „А“ али тамо је била магла и авиони не смеју да се врате са бомбама и морају да спусте бомбе на „Б“ циљ, а Београд је био „Б“ циљ“.
Дакле, Марковићеву аргументацију можемо поделити у три основна правца:
1. Калабић јесте издао Дражу, одакле прозилази да лична Дражина историјска улога није спорна, али да је велика већина равногораца спорна због тога што је „било четника који су се борили против Немаца“ (овакво издвајање значи да је реч о осетној мањини!); Калабић не спада у ту осетну мањину јер се није борио против Немаца;
2. Калабић јесте био ратни злочинац, независно од дилеме да ли је или није издао Дражу;
3. Бомбардовање Београда на Ускрс 1944. године је било плод случајности, односно неповољне метеоролошке ситуације, а никако плод намере Англо-Американаца.
Издаја или лаж?
Кренимо редом. Прво, око наводне Калабићеве издаје написано је на хиљаде страница и све су уз мањи или већи труд доступне јавности, тако да је непотребно на овом месту износити широку аргументацију. Али је битно подсетити се на основне чињенице, које би свакоме бар мало помогле пре него што изнесе експлицитан суд о томе у медијима. Некадшњој југословенској јавности (стручној и лаичкој) је био потпуно непознат случај „хапшења Калабића“ и његове потоње „издаје“, све до фељтона који је у августу 1962. године објавила „Политика“ из пера њених новинара Николе Степановића и Гојка Бановића. Овај други је 20 година касније објаснио како је дошло до публиковања фељтона у угледном дневном листу. По њему, идеја је потекла из самог врха Удбе (Ранковић као савезни министар полиције и Крцун као републички министар полиције), када је директору Политике Данилу Пурићу наређено да одабере своја два понајбоља новинара за крајње поверљив задатак, о коме мора постојати апсолутна конспирација. Затим су ова двојица изабраних новинара одведени у једну вилу у Срему, о чему нису смеле да знају ни њихове породице. У ту вилу су долазили удбаши (ранији назив: ознаши) свакога дана и износили сведочења о учешћу у хватању Драже Михаиловића, а све уз помоћ наводне Калабићеве издаје.
На почетку посла, Крцун је по сведочењу наредио новинарима „да не фантазирају него да пишу шта им удбаши диктирају“, а на крају је лично цензурисао написано штиво. Укратко, објављена прича у фељтону изгледа овако: у децембру 1944. у селу Миоковци код Чачка опкољен је четнички мајор Предраг Раковић, који је, не желећи да се преда, извршио самоубиство (овај део је несумњиво тачан). Али је том приликом „заборавио“ да уништи шифру „којом се служио при одашиљању радио-депеша Дражи Михаиловићу“. Ова срећна околност по Озну (каснији назив: Удба) није била довољна, већ се такође срећом докопала и једног четничког радиотелеграфисте (Ненад Јовичић), који је под претњом смрћу пристао да сарађује. Тако, по њима, креће свакоднавна комуникација радио-везом са Дражом, коју Озна обавља у име заробљеног равногорског команданта мајора Трифуна Ћосића (претпостављам да није било оправдано комуницирати у Раковићево име јер је вест о његовој смрти могла лако доћи до Драже). И по овом фељтону управо је такав „Трифун Ћосић“ заслужан што је Дража током ове радио-комуникације променио планове да бежи на Запад и одлучио да остане у земљи чекајући нови устанак?!
Филмски сценарио
У даљем току радње био је потребан неко из четничког врха да би се дошло на терену до Драже, мајор Трифун Ћосић није био адекватан за тај подвиг. Тада је фортуна поново умешала своје прсте, јер је у подударно време Озна успела да ухапси Николу Калабића, на начин који би данас изгледао као сценарио за трећеразредну филмску продукцију. Једне октобарске зоре 1945. године у Карађорђевој улици у Београду милиција је затекла у расправи и легитимисала „једног средовечног господина и једну од оних жена које ујутру прве хитају у крчму или кафану“. Мушкарац је прво одбијао да плати „услугу“, да би ипак на крају пристао. Милицајци су пустили мушкарца, а девојку привели у станицу. Приликом претреса у њеној торби су пронашли „шифровано писмо са печатом четничке команде ваљевског округа“, а девојка (звала се по фељтону Милица Илић) је рекла да јој је тај папирић у свежњу са новчаницама грешком дао ноћашњи познаник, када је на брзину плаћао. Није ништа подробније могла да каже о том мушкарцу сем да нема прст на једној руци.
Озна затим хитну истрагу поверава мајору Љуби Поповићу (реч је о псеудониму, касније ће се испоставити да се зове Милован Пејановић), који је зачас пронашао мушкарца без једног прста на руци, који након хапшења открива да је писмо упућено из села Ба од стране четничког поручника Милића Бошковића, команданта Ваљевског округа. Тада, у октобру 1945. године, Озна брзо одлучује да пошаље прерушеног Љубу Поповића на терен, у сусрет Милићу Бошковићу, који га је касније одвео до Николе Калабића. По фељтону, мајор Љуба Поповић је био толико спретан и бистар да Бошковић и Калабић нису ништа посумњали у самом старту комуникације. Убрзо Калабић пристаје на сарадњу, и последњег дана новембра исте године долази у Београд. На састанак са њим долазе лично Ранковић и Крцун. Да би проверили његову лојалност траже од Калабића да из околине Ваљева позове „на зимовање у Београд“ своје најбоље људе: потпоручника Мирислава Тимотијевића „Јапана“ и поручника Живорада Мишића (у ТВ серији „Последњи чин“ Живорад Мишић је због асоцијације на војводу Живојина Мишића замењен са потпоручником Аксентијем „Лунетом“ Јеринићем, који је у стварности погинуо августа 1943. године у Страгарима у борби против Немаца).
Чим су дошли у престоницу одмах су ухапшени. Ускоро Калабић добија улогу да некако одведе ознаше до Дражиног склоништа, и том приликом добија пратњу од 12 најспособнијих ознаша који пролазе десетодневну обуку како да опонашају четнике. Курс је, наравно, држао лично Никола Калабић – командант Горске гарде! Ево како је по фељтону изгледала „обука“: „Када уђемо сељаку у кућу, заповедајте, тражите јело и пиће, вичите, псујте. Поред тога, ни снаше немојте да штедите!“ Фељтон даље приповеда како је племенитим и смерним ознашима овај курс теже пао него цео Други светски рат, него било шта друго у животу што су видели и чули! Калабић је, да би показао како се четници држе пред народом, „устајао и псовао оца, мајку, дете, претио клањем и стрељањем, брецао се и издирао“! Даља догађања која по Удби воде до хватања Драже су опште позната, нема потребе да их описујем.
Али ова фељтонска верзија је чак и у идеолошком апсолутизму тадашње Југославије наишла на низ критика, на много оспоравања, чак и на приличан подсмех. Било је лако уочити много грешака, нелогичности, отворених неистина, чак глупости. Зато недуго након тога главни актер ове драме Милован Пејановић (алијас Љуба Поповић) издаје 1971. године аутобиографску књигу „Велика игра са Дражом Михаиловићем“, која је екранизована 1981. године у ТВ-драму „Последњи чин“ у режији Саве Мрмка и уз сценарио Синише Павића. Идеја ових издања, како књиге тако и ТВ-драме, била је да исправе очигледне грешке Политикиног фељтона, као и да се затамне многе неистине. Зато што је умеђувремену неколико аутора, махом у иностранству, публиковало разна аутентична дела која су оспорила у главим тезама све државне верзије овог догађаја: Војислав Давидовић, Душан Трбојевић, Миодраг Пешић и други, а деценијама касније Драгомир Бошковић и посебно Милослав Самарџић (о коме ће касније бити више речи). Зато 1988. године долази нова „аутентична“ књига „Како сам хватао Дражу Михаиловића“ од стране непосредног учесника Слободана Крстића – Уче. После њега интервјуе на ову тему дају бивши ознаши Раденко Мандић, Ђорђе Нешић и Јово Капичић. И ове верзије, и поред рада „редакције“ обилују нелогичностима и неистинама. Формат ове дискусије не дозвољава стручну расправу о сваком поједином детаљу, јер је – понављам – о томе већ написано пар хиљада страница, али није наодмет да се помену најкрупније лажи свих наведених верзија, које је најтемељније до сада у својим књигама раскринкао Милослав Самарџић.
Крупне лажи
Рецимо, Војислав Давидовић користећи сведочанства др Ђуре Ђуровића и др Стевана Мољевића из затвора у Сремској Митровици доказују да је мајор Трифун Ћосић био слободан у време када је Озна тврдила да је у његово име комуницирала радио везом са Дражом, као и да је у том периоду он лично имао комуникацију са Дражом преко радио станице. Давидовић истражује још много нетачности државних верзија овог догађаја у свом раду, али и поставља елементарна логичка питања. Пошто је Озна у више наврата тврдила да је потрага за Калабићем и Дражом потрајала због завереничке подршке мештана свуда по терену где су се кретали у Босни и Србији, како онда Калабић у „обуци“ од ознаша тражи да псују, силују и пљачкају тај исти српски народ који је, скривајући их, стављао на коцку животе сопствених породица?!
Самарџић поред осталог експлицитно доказује да су новембра 1945. Мишић и Тимотијевић послати од стране Калабића у Босну да на терену ухвате везу са Дражом. Након неуспелог трагања, почетком децембра, у повратку, код ваљевске Грабовице упадају у заседу Озне, а том приликом је Тимотијевић рањен у руку. Због тога морају да се склоне у Ваљево код Мишићеве тетке Јелене Ћорић, у Карађорђеву улицу. Храну им је носила Калабићева ћерка Мира, која им је пружала и основну медицинску негу (ово је у писаној изјави потврдила као примарни сведок Мира Калабић). Крили су се у овој кући стотинак метра од самог центра града, све до 19. децембра када их је после борбе ватреним оружјем Озна ухапсила и одвела у ваљевски затвор. Тако је Свети Никола 1945. године у Ваљеву протекао уз пуцњаву коју је посведочило пар хиљада мештана, коју су из радозналости изашли на улице и видели хапшење. Три дана касније у исти затвор је одведена и Калабићева супруга Борка Калабић, која је, док је за казну прала затворски ходник, успут видела пребијеног и везаног Мишића. Деценијама касније у време владавине титоистичког режима, изиритирани лажима у званичним верзијама хапшења Тимотијевића и Мишића и њиховој „улози у хапшењу Драже“, у Ваљеву је 1981. године у локалном листу „Напред“ потврђена права истина о хапшењу ове двојице уз констатацију да „цело Ваљево зна да су они ухваћени 19. децембра 1945. године у центру Ваљева“. У Пејановићевој верзији догађаја (насталој девет година после Политикиног фељтона) аутор покушава да исправи ове нетачности када признаје да су Мишић и Тимотијевић заробљени у Ваљеву а не у Београду „где су позвани да презиме“, али са огромном грешком у датумима јер наводи „Бошковићево писмо упућено Калабићу“ од 11. децембра 1945. у коме овај жали што су Милић и Тимотијевић пали у руке Озне?! У истом писму (11. децембар) Бошковић „обавештава Калабића да је и његова супруга у затвору“, а званична је чињеница да је она ухапшена тек 22. децембра, а да су, понављам, Мишић и Тимотијевић ухапшени 19. децембра 1945. године!
Сва три фамозна руком написана „Бошковићева писма“ (поменути командант Ваљевског округа поручник Милић Бошковић), која је овај „упућивао“ Пејановићу (алијас Љуба Поповић) за време игре око хапшења и „пристајања Калабића на сарадњу“ су писана потпуно различитим рукописом и сва три имају потпуно различит потпис презимена „Бошковић“ (немогуће чак и у случају да је неко од тих писама диктирано другој особи!)?! У фељтонској верзији догађаја „прво Бошковићево писмо“ се потписује са „Ваш брат и пријатељ“, а у факсимилу Пејановићеве књиге додаје се уз наведено и „поручник М. Бошковић“. По стручном мишљењу само је треће Бошковићево писмо аутентично због специфичног малог слова „к“ како у тексту тако и у потпису, али ово писмо је неутрално и нема никакве везе са државном верзијом догађаја! Закључује се да чак није адресирано на ознаша Љубу Поповића, него на четничког команданта Димитрија Поповића.
По свим државним верзијама Калабић је ухапшен 30. новембра 1945. године, и од тада је у заробљеништву у коме се спрема за наводну улогу издаје Драже Михаиловића. Међутим званични архивирани извештај 11. бригаде 4. комунистичке дивизије каже да је Калабић виђен 12. децембра 1945. године са два пратиоца у ваљевским селима Јасенице и Грабовица, одакле су отишли у Суводање у Подгорском срезу. Извештај је написан веома детаљно и у наставку каже „да су Калабић и његови људи имали аутомате, 4-5 бомби и око 500 метака“. Непуне 3 деценије после рата, 1973. године у Режанима је испод даске пољског клозета пронађена Калабићева ратна торба, са оштећеним фотографијама његове породице као доказима да је њему лично припадала. Ниједан командант се не одваја од такве торбе сем у случају најгоре нужности или најнепосредније опсаности. Ако је због опасности у прилици да је уништи, онда то обавезно и чини. Ова торба је пронађена неоштећена, што показује да је у брзини сакривена. Да је Калабић отишао у Београд на договор око „издаје“, торба би или била са њим, или би временом дошао неко по њу. Логично је да ју је због велике опасности сакрио, као и да убрзо након тога више није био физички у могућности да се врати по њу, односно да некога пошаље. Да се подсетимо, у званичним верзијама, Калабићу је поштеђен живот у замену за „улогу у издаји“, тако да је са промењеним идентитетом живео негде у Босни где се хвалио како је он лично издао Дражу, па је по речима Леке Ранковића после неколико опомена од стране Озне (Удбе) да „држи језик за зубима“, Ћећа Стефановић морао да га ликвидира?!
Кључни „доказ“
Битно је да нагласим да се након очигледног неуспеха свих државних верзија хапшења Драже од краја Другог светског рата па све до новог миленијума (који се подудара са падом Милошевићевог режима), у „демократској ери“ наводно појавио нови доказ који иде у прилог претходним комунистичким верзијама. Да будем прецизнији, није реч о нечему спектакуларно новом, већ је једној групи историчара који су тада већ били увелико запослени у угледним државним институцијама, омогућено да изврше увид у нека од докумената која се наводе у овом штиву. Проблем лежи у несхватљивој чињеници да након њих нико други од недржавне стручне јавности није имао прилику да изврши увид у поменута документа, као и да се данас не зна тачно где су распоређена. И сам начин како је ова група државно-демократских историчара дошла у прилику да прегледа спорна документа, увелико буди сумњу у аутентичност истих. Наиме, они су били саставни део Комисије за проналажење посмртних остатака генерала Драже Михаиловића (у даљем тексту: Комисија), која до дана данашњег није пронашла ништа од онога за шта је основана! Али је зато, волшебном иронијом, налетела у Архиву БИА на документа и фотографије које су припадници комунистичке тајне полиције користили за потврду своје верзије хапшења генерала Михаиловића. И онда су закључили да је у питању истина.
Кључни „доказ“ Калабићеве издаје који комунистичке власти нуде од почетка је ратни дневник четничког борца Боривоја Тасића, кога су комунисти наводно пронашли 1949. године. Сам Боривоје Тасић је успео да побегне потери и вероватно је погинуо тек 1955. године, по матичним књигама негде на граници са Албанијом, мада у његовој породици верују да је преживео и да је успео да се докопа Чикага. Садржај овог дневника се у свему битном поклапа са званичном (комунистичком) верзијом хватања Драже и Калабићевом улогом у томе. Зато се на њега радо позивају и неки савремени историчари, који заступају тезу да Калабић јесте био издајник. Међутим, како је време пролазило тако је постајало све очигледније да је реч о голом фалсификату. Прво, овај дневник је „пронашла“ Озна и нико га никада није видео, не постоји ни у једном архиву. Друго, писан је екавицом, мада је Тасић говорио и писао ијекавицом. Дневник је написан и правописно и стилски без грешке, мада је Боривоје био врло скромне писмености са само 4 разреда основне школе. Није никада у животу користио сложене глаголске облике као у дневнику, јер су му били страни у свакодневном говору. Скоро да нема датума у дневнику, а свако ко пише сопствени дневник обавезно обележава датумом сваки описан дан. Дража се помиње по имену, а нико га у покрету није тако ословљавао. Милан Војат по овом дневнику има надимак „Босанац“, а сам Боривоје је из Босне, дакле он тако не надимкује људе. Не наводе се тачни чинови четничких команданата, већ им се означава чин мање, пошто партизани нису четницима признавали чинове стечене у рату (на пример: капетан/мајор Петар Јосић и сл). Ово су само неке од нелогичности у овом фалсификату, толико очигледном да од њега данас сви полако дижу руке.
Нови „доказ“ који је приложен је рукопис др Стевана Мољевића „Равна Гора у светлу и магли“, који је наводно настао за време његовог робијања у затвору Сремске Митровице између 1946. године и 1959. године када се упокојио. Услови у затвору су били сурови и о томе говори податак да су већ до краја јула 1946. преминула 82 осуђеника, али је Мољевић некако успео да тамо заврши 4 књиге (о чему сведоче затвореници др Драгољуб Јовановић и прота Сава Банковић који су са њим пет година делили ћелију; сведочи и један од 1.300 каплара Милан Л. Рајић). Подразумева се да је сва четири рукописа Мољевић написао ручно, уз велико довијање, али их је касније тајна полиција све запленила. Од тада им се губи сваки траг! Историчар др Драгоје Тодоровић је успео да утврди о којим рукописима је реч: „Бањалучки велеиздајнички процес“ (Мољевић је био оптужен на овом процесу), „Сарајевски атентат 1914. године“ (Мољевић је био један од неоткривених атентатора), „О Македонији“ (српско питање и спор са Бугарима) и „Критика марксизма– лењинизма„. Нико од сведока који су са њим проводили дане и ноћи се не сећа наводног петог рукописа: „Равна Гора у светлу и магли„. Занимљиво је да овај рукопис који се чува у Архиву БИА није написан ручно као 4 аутентична Мољевићева рукописа, већ је откуцан на латиничној писаћој машини, каква је уведена у употребу почетком шездесетих година. Као такав, не може предстаљати никакав доказ. Само ако се из намерно сакривених државних архива изнесу на светло дана сва четири оригинална Мољевићева рукописа а затим и спорни пети написан искључиво руком аутора, па се експертски утврди да је свих пет писао исти човек др Стеван Мољевић, може се говорити о неком доказу. На страну што се и поред великог намерног затамњивања кретања и судбине Драже Михаиловића он вероватно након хапшења никако није могао срести у истом простору са Мољевићем, како тврди „пети рукопис“.
Стручни налаз
Иако је још 1962. године у фељтону „Политике“ цитиран факсимил „првог Калабићевог писма“, тек је 2009. године Комисији предато ово, као и друго писмо на увид. Одмах је кренула медијска кампања „Политике“ и „Блица“ у знак подршке верзији хапшења Драже преко Калабићеве издаје, у којој се нарочито истакао некадашњи високи официр Озне Јово Капичић. У „Блицу“ од 18. септембра 2009. објављена је фотографија судског вештака-графолога Јована М. Крстића како са лупом посматра оба писма уз пригодан поднаслов: „Графолог потврдио аутентичност рукописа“. Укратко, целокупан садржај текста је требао да пружи експертску потврду Калабићеве издаје преко његова два писма упућена након хапшења: једно Крцуну 29. априла 1946. године, и друго – раније написано – комунистичким властима 19-20. децембра 1945. године.
Међутим, нигде није наведено да ли збиља постоји стручно вештачење поменутог графолога у писаној форми и печатирано, ако постоји где и под којим бројем је заведено. Са друге стране, судски вештак за графоскопију, дактилоскопију и морфологију Лазар Цвејић из Ниша, који је завршио криминалистику у Земуну, упоређивао је оригинално Калабићево писмо упућено крајем рата Дражи Михаиловићу са факсимилима ова два наводна Калабићева писма упућених комунистичким властима. На девет страна написаних по свим правилима службе и у складу са струком, печатирано и потписано, овај нишки експерт недвосмислено износи стручно мишљење: „Највероватније (80 одсто) да писмено од 19-20. децембра није потписао Никола Калабић“, затим да на том истом писму упућеном комунистичким властима (хронолошки пре наводног писма упућеног Крцуну) „бројеве датума „19.20. XИИ 1945. г.“ није написао Никола Калабић“, а за сам садржај каже да га је немогуће прецизно анализирати због слабе фотокопије. Дакле, овлашћени судски графолог Лазар Цвејић је поседовао и аутентично Калабићево писмо и фотокопије спорних Калабићевих писама и дао је стручни налаз по свим правилима службе.
Други овлашћени судски графолог Јован М. Крстић није поседовао аутентично Калабићево писмо, већ само два спорна. Није дао никакво стручно мишљење у писаној форми са потписом и печатом, дао је само краћу изјаву „Блицу“. Али није споран само идентитет аутора писма, већ и сам садржај оног писма од 19-20 децембра 1945. У њему се описују догађаји који се нису могли тада десити, јер је ово писмо публиковано још приликом прве државне верзије у фељтону из 1962. године. Тамо стоји да „Калабић“ пише како не може бесконачно да намамљује своје људе у Београд у руке Озни. Он их је по целокупној фељтонској документацији намамљивао и касније: 26. децембра у Београд су стигли и били ухапшени Живорад Мишић и Марко Котарац, а дан касније и Мирослав Тимотијевић „Јапан“. Као што је већ наведено, постоје поуздани докази о хапшењу након борбе 19. децембра 1945. Мишића и Тимотијевића у Ваљеву, док је Котарац касније пронађен у земуници, тешко оболео од туберкулозе. Да поновим: у Пејановићевој књизи, девет година после Политикиног фељтона, аутор покушава да исправи фељтонску грешку око хапшења Мишића и Тимотијевића и каже да су ухваћени у Ваљеву а не у Београду. Али и постиже нови аутогол јер подмеће ново компромитујуће писмо: наводно је Милић Бошковић написао то писмо Калабићу 11. децембра 1945. у коме жали судбину Мишића и Тимотијевића, јер су ухапшени. А они су у том периоду слободни, понављам, све до обрачуна у Ваљеву од 19. децембра 1945. године! Не постоји нити један доказ да је било који Калабићев четник намамљен у Београд 1945. или 1946. године. Напротив, постоји обиље доказа да су страдали у борбама у ваљевском крају или тамо били ухваћени.
Лажна фотографија
Теоретичарима који тврде да Калабић јесте издао Дражу остао је још само један доказ који је представљен стручној и лаичкој јавности: фотографије Калабића са ознашима прерушеним у четнике. Реч је једној фотографији која је први пут објављена тек 1983. године (?!) у књизи Бошка Матића „Крцун“, као и о три нове фотографије из 2009. године које је на увид од Архива БИА добила Комисија. Одмах је било уочљиво да са овим фотографијама нешто озбиљно није у реду: Калабић је у животу био најмање десетак година старији од Калабића са фотографије, имао је ређу косу на видљивим деловима коже на глави испод шајкаче (шубаре), већу главу и оштрије црте лица, као и специфичне очи са обрвама. Поменути судски вештак морфолог Лазар Цвејић је анализирао три аутентичне Калабићеве фотографије из 1935, 1943. и 1944, као и спорну (удбашку) из 1946. године и изнео недвосмислено стручно мишљење: „Фотографија – Никола Калабић од 1946. године није фотографија Николе Калабића“.
Нико други од стручне јавности није потврдио супротно, у писаној форми са печатом и потписом, као што је то урадио овај нишки стручњак. Али поред свих непрецизности које јасно указују на фалсификат фотографије, постоји још једна лакше уочљива нелогичност када је у питању веродостојност Калабићеве фигуре на фотографијама. Никола Калабић је за ондашње појмове био висок и крупан човек, по подацима из војничке књижице измерена му је висина од 180 цм, одакле се закључује да би у војничким цокулама морао имати око 183 цм. Али на фотографији која је понуђена из Архива БИА види се да је наводни Калабић или исте висине или незнатно виши од ознаша Раденка Мандића. Раденко је касније имао политичку каријеру, био је јавна личност, свима је било познато да је био изразито ниског раста. Ово је већ веома сумњиво само по себи. Каснијим стручним упоређивањем пропорција на свим предоченим фотографијама од стране кустоса Војног музеја у Београду поручника Дејана Миливојевића, између дужине оружја у рукама ознаша на фотографијама („шмајсер“ на првој и „шпагин“ на другој) и висине наводног Калабића, дошло се до несумњиве рачунице да је Никола Калабић са фотографије висок око 166 цм! Дакле, Калабић са ознашких фотографија је нижи за 17 цм од Калабића из живота. Да ли је потребан даљи закључак: зашто би неко фотографисао лажног Калабића ако је ухапсио правог Калабића?!
На овом месту је веома битно подвући да ова држава од 1945. године до данашњих дана није понудила ниједан други доказ сем наведених у овом тексту: необјашњиво је како нема записника о хапшењу Калабића, како нема архивске грађе, како нема досијеа, како нема фото-портрета ухапшеног приликом привођења у станицу, и слично. За све остале политичке затворенике постојала је таква процедура, као уосталом и за све ухапшене по било ком основу. Ако је ово све што је држава у континуитету имала да понуди као доказни материјал за Калабићеву издају и ако је то „све“ толико спорно, шта се дешава са супротним тумачењима? Има ли неких доказа који показују да је генерал Михаиловић ухапшен на другачији начин од оног који тврдоглаво нуди ова држава? Ако случајно постоје такви докази, зашто их онда та иста држава такође тврдоглаво игнорише?
На несрећу по „комунистичку дубоку државу“ (мислим да би ово био најбољи термин, иначе преузет од Милослава Самарџића), постоји обиље доказа који на другачији начин описују ова два догађаја: како је Дража ухваћен и како је Калабић настрадао.
Енглеска превара
По овим документима Дража је смртно болестан од тифуса пристао да се на импровизованом аеродрому код Вишеграда укрца у „савезнички“ авион, након чега би га Енглези одвели на даље лечење. Тамо су га уместо енглеских официра сачекали Ознини официри преушени у енглеске униформе. Дакле, по овој верзији недвосмислено су га издали Енглези, који су га намамили на овај начин, и онда само навели ознаше на реализацију плана: радили су заправо синхронизовано. Као докази за ову верзију догађаја користе се разни натписи, документа и сведочења. Рецимо, натписи из америчке штампе из јула 1946. године, између осталих „Хералд Америкен“ и „Чикаго дејли трибјун„, који у опширном тексту детаљно описују хапшење генерала Михаиловића уз помоћ енглеске преваре. Извештај о Дражином хапшењу од 1. јуна 1946. под ознаком „строго поверљиво“ од стране војно-обавештајне службе САД са сличним садржајем.
У Швајцарској је 16. августа 1946. објављен у листу „Л` журнал Д` Ивердон“ текст идентичног садржаја у коме је цитирано писмо четничког мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса. Марковић је био у непосредној близини места где су се спустили „енглески“ авиони и био је непосредни сведок хапшења генерала Михаиловића од стране ознаша прерушених у енглеске официре. Скривао се све до 1950. када је заробљен и убијен после монтираног процеса у Ужицу. И сама КПЈ је у једном званичном документу на македонском језику са затворене седнице Президијума Народне скупштине из Скопља, од 12. априла 1946. године потврдила Калабићеву смрт (подсетимо се да све државне верзије говоре о Калабићевом писму Крцуну од 29. априла 1946. године као о „доказу“). Овај документ није никада преведен на српски језик и брошура се чувала у Народној библиотеци у Софији. Пољски историчар Тадек Витлин објавио је у књизи „Комесар“ податке који подржавају хватање Драже помоћу енглеских авиона.
Властимир Стојановић из Париза присуствовао је суђењу Дражи Михаиловићу у својству аташеа за штампу Француске амбасаде. Он наводи како је Дражином браниоцу адвокату Драгићу Јоксимовићу онемогућено у пар наврата да добије одговор од генерала Михаиловића како је ухваћен. Потврђује да је и у емиграцији имао контаке са потпуковником Љубишом Митровићем и са мајором Марком Мркелом: обојица су му потврдила верзију хапшења Драже уз помоћ енглеских агената. Поменути писац и истражитељ Миодраг Пешић из Београда познавао је пилота ЈАТ-а Рођу Миловановића, који му је у врло дискретним околностима признао да је пилотирао авионом који је превезао Дражу у Београд (иначе Рођа Миловановић је током Другог светског рата служио у енглеској авијацији, одлично је говорио енглески језик и имао је звање енглеског официра). Ову верзију Дражиног заробљавања потвдили су и непосредни сведоци: Радомир Раћо Павловић четник из Дражиног обезбеђења, који ју је испричао брату од тетке Драгославу Хаџићу. Био је са Дражом до самог укрцавања у авион и потврдио је да са Калабићем већ дуго времена пре тога нису имали никакве непосредне везе. Писац из Бањалуке Владимир Вулин који је после рата робијао у Сарајеву као четнички официр, ступио је случајно у затвору педесетих година у контакт са партизанским официром који је умеђувремену дошао у сукоб са својима, па је тако ухапшен. Потврдио му је верзију хапшења Драже преко стране агентуре и слетање авиона. Слетање авиона са ухапшеним Дражом потврдио је још непосредни сведок, тадашњи стражар на војном аеродрому у Београду, Мића Вуковић из Ниша, који је видео како из авиона излазе и „енглески официри, или бар људи у енглеским униформама“.
НАСТАВИЋЕ СЕ
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“ (Цатена мунди, 2020). Ексклузивно за Нови Стандард.
