Сасвим је извесно да данас у друштвеном и научном смислу нема важније, актуелније, инспиративније, па и контроверзније теме од питања свеукупних односа Европе и Русије, у прошлости, садашњости и будућности. Ипак, та тема сасвим очекивано не може доћи на дневни ред научних установа које су устројене да шире и одржавају хилијастичку веру у незалазну моћ западне корпоративистичке псеудоимперије, чија је доминација неповратно оспорена 24. фебруара.
Страх од слободе избора
Они који су свој светоназор годинама уназад формирали под утиском масних иностраних пројектних грантова, који су деценијама дресирани да инстиктивно следе научноидеолошке трендове и истовремено да аутоцензуришу и цензуришу свако идејно становиште које није неолиберално проглашавајући га завереничким, отишли су после 24. фебруара у својеврсну хибернацију. Навикнути да је њихова функција, како примећује Слободан Владушић цитирајући Лиотара, да „образују компетенције, а не више идеале“, универзитети су се, скупа са академијама наука, уплашили од стварног живота који се вратио с ратом и изненадног отварања могућности слободе избора идејног и вредносног становишта.
Србија у том смислу није изузетак, не само у односу на Запад већ добрим делом и у односу на Русију.
Равнодушност према чињеници да се последњих месеци историја убрзано и згуснуто одиграва пред нашим очима, што се одавно није збило, логична је последица страха од мишљења који углавном влада универзитетима и академијама наука. Жозеф де Местр је још у 19. веку упозоравао како се друштвена наука почела „бавити једино последицама“, пошто се каже да је „узалудно бавити се узроцима“. Интелектуалну импотентност савремене друштвене науке Владушић објашњава тиме што „радост мишљења. престаје да постоји тамо где се, из недостатка храбрости или интелектуалних способности, мишљење симболички жртвује тзв. животу, односно дневном опортунизму, који интелектуалца претвара у потрошачки субјект“.
Пијаца робова
Да српски универзитет није место за слободну полемику на теме које је отворио хибридни рат колективног Запада против Русије, потврдио је почетком маја Универзитет у Крагујевцу забрањујући локалној студентској организацији да на Правном факултету у Крагујевцу организује с потписником ових редова предавање о украјинској кризи. Да су наше академске установе утемељене, Владушићевом речју, на „онтологији профита“, трагикомично доказује то што је САНУ усред слома до јуче глобално доминантног културног, политичког и економског система, 20. јуна била домаћин међународне радионице „Родна равноправност у научноистраживачким организацијама“. У оквиру европских пројеката имплементације џендер идеологије у научне институције („Leading Towards Sustainable Gender Equality Plans in Research Institutions“ и „Modifying Institutions by Developing Gender Equality Plans“) главну улогу су од српских научних установа добили, ни мање ни више, него Математички институт САНУ (!) и Електротехнички факултет у Београду (!).
Тако се потврђује тачност увида Јулијуса Еволе, према коме када се у оквиру једног професионалног и струковног удружења „изгуби најдубља снага једне fides, тада сваку делатност почиње да одређује њен чисто материјални аспект“, чиме се та делатност, макар се обављала под фирмом академије наука или универзитета, суштински показује као робовска. Јер, речју Еволе, „слободни људи и робови, у основи, нису ништа друго до друштвена кристализација тих двају начина на које се изводи делање – материјално и обредно“.
Следствено томе, од храмова слободних посвећеника академија и универзитет су се на крају вишедеценијског процеса претворили у пијаце робова који ишчекују најам од стране корпорација и фондова.
Видовданске поруке
Имајући у виду такво стање нашег универзитета и академије наука сасвим је природно што се разговор на животно важну тему „Европа и Русија“ одвијао на Видовдан међу зидовима Кустуричине вишеградске тврђаве културе, у здању Андрићевог института. Ново време тражи нове форме деловања, јер „не сипа се ново вино у старе мехове“.
Разговор у Андрићевом институт на тему односа Европе и Русије у новој постфебруарској стварности није подсећао на уобичајену слику наших научних скупова и округлих столова на друштвено-хуманистичке теме, који углавном представљају рециклажу општепознатих, изанђалих, политички и идеолошки коректних теза, неупотребљивих на пољу националног и друштвеног деловања. Насупрот томе, учесници округлог стола у Андрићевом институту покушали су да свестрано расветле нову стварност у свеукупним односима Европе и Русије и да пруже одговор на питање будућег, пре свега, цивилизацијског и културног опредељења српског народа, при томе имајући у виду како његово историјско искуство, тако и тектонске промене које су се догодиле у свету након 24. фебруара. О порукама које су се на Видовдан чуле с катедре Андрићевог института чини се да се најрепрезентативнија слика може добити на основу дела излагања Мила Ломпара.
Промена културне подлоге
У свом излагању Ломпар је нарочито скренуо пажњу на чињеницу да ће назнаке политичког приближавања Србије и Русије имати краткотрајан ефекат, уколико не дође до промене у оквиру културне комуникације два народа и државе. С тим у вези Ломпар је подсетио да је „системска антисовјетска, а заправо антируска политика“ у Брозовој Југославији после Резолуције ИБ добила опасан „скривени вид у хоризонту културне подлоге“.
Наиме, од тада се „из оријентације која би била проруска извлачио један комплекс инфериорности који се преводио као комплекс културне инфериорности“.
„Уколико би се човек залагао за руске садржаје у оквиру свакодневног живота, он би повукао један комплекс културне инфериорности, који се потом преносио на унутрашње политичке односе у Југославији, па је увек оно што је било везано за западне делове те земље било дато као културно супремативно упркос евиденцији која је говорила да то није тако.“
При томе је означавање Русије као културно инфериорније у Брозовој Југославији било развијано у оквиру службене „идеологеме о српској кривици са идејом хегемоније великосрпске буржоазије“ и тако скупа „постављано у основу културне подлоге“. Ломпар упозорава да уколико „културна подлога и даље остане тако структурирана да свака врста пледирања за руски утицај, и културни, буде идеолошки обележена као комплекс инфериорности његових носилаца“, онда ће се то неминовно одразити на „стање у медијској сфери“, што ће потом „редуковати понашање у политичкој сфери, а понашање у политичкој сфери ће повратно утицати на понашање маса“.
Следствено томе, русофобски стереотип о руској културној инфериорности из угла припадности заједничкој словенско-православној цивилизацији показује се као кључно опште место колонијалног аутошовинистичког дискурса, па је стога његово одбацивање услов свих услова за поновно освајање спољне политичке слободе и ресуверенизацију српских држава.
