Да ли Срби могу бити неутрални у рату колективног Запада и Русије и равнодушни у погледу његовог исхода?
Бројни чиниоци показују да је рат у новоруској степи и наш рат и да у њему Срби морају бити на страни Руса и Русије. На то нас, пре свега, обавезује наше крштено братство у Христу, које је небројено пута у историји посведочено у данима најтежих националних искушења. На то Србе подсећа и опомиње порука Светог владике Николаја (Велимировића): „Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? “
Државност рођена из руског уговора
Данас када Руси воде одсудни рат за опстанак независне руске државе и целовитост руског империјалног територијалног наслеђа, смеју ли Срби заборавити не само нову косовску жртву Св. цара Николаја Другог из 1914. године, него и огромне жртве његових предака, царева Александра I и Николаја I, без којих не би било ни нововековног васкрса српске државности? Тако уочи Наполеонове инвазије на Русију тадашњи руски министар спољних послова гроф Румјанцев, сведочи о свом претпостављеном цару Александру I: „Не осврћући се на превртљивост српских првака, цар не престаје да их штити својим покровитељством.“ Резултат такве његове бриге био је Букурешки мировни уговор, закључен између Руске и Отоманске царевине 28. маја 1812. године, чији се члан 8. искључиво тицао правног статуса Србије, односно тадашњег Београдског пашалука.
Срби о Букурешком уговору
На огроман значај тачке 3. члана 8. руско-турског Букурешког уговора, која је први пут предвиђала међународно-правне гарантије за аутономна права Срба у Београдском пашалуку, скренули су пажњу бројни угледни српски научници. Тако Стојан Новаковић говорећи о последицама слома Првог српског устанка закључује: „Посленицима његовим и целоме ондашњем народу чинило се у тај мах да је све пропало, јер је изгледало као повраћено у стање, пре 1804. године… Остала је била, међутим, једна једина скупоцена тековина нетакнута. То је свечано признање Портино у осмом члану Букурешког уговора да се Србима даје њихова унутрашња аутономија… Међународни Букурешки уговор био је средство којим су заиста спасени сви плодови Првога устанка од првог до последњега, осим јединих градова у Србији. Тај уговор је помогао кнезу Милошу 1815. више но ишта друго. „Историчар и француски ђак Михаило Гавриловић о Букурешком уговору каже: „Стање ствари које је засновао у Србији Први устанак, само по себи, није имало никакве правне основе. Пре Букурешког Уговора, Србија је била једна отоманска област у стању побуне. Тим уговором, и поред свега поштовања према султановим правима, Србија је била одвојена од Отоманске царевине, и постала је једна територија са засебним повластицама, једно политичко биће – и некадашња раја постала је у својим границама скуп грађана са признатим правима.“ За правног историчара Драгослава Јанковића није било сумње да је нововековна српска државност рођена из једне међународне уговорне клаузуле која је уговорена захваљујући брзини и старању руског царског двора: „Да није било 8. тачке Букурешког уговора, те правне основице о којој и на којој су Руси и Срби, као на свом јаком правном упоришту годинама и деценијама водили политичку и дипломатску борбу (помагану каткад и ратом) за потпуну слободу, то јест за пуну унутрашњу аутономију Србије, питање је да ли би се без ње икада (посебно с обзиром на познату упорност, одуговлачење и непопустљивост Турака, у дипломатским преговорима) успела да оствари та слобода и аутономија.“
Ултиматуми руског цара
Када је после Другог српског устанка, турска страна започела одуговлачење реализације обавезе из члана 8. Букурешког уговора о давању аутономног статуса Београдском пашалуку, нови руски цар Николаја I је Порти одмах упутио два ултиматума, из Акермана 1826. и из Једрена 1829. године. Притиснут ултиматумима руског цара и са руским оружјем на неколико километара од Цариграда, султан је 1830. године Милошу Обреновићу признао наследно кнежевско достојанство, а речју Слободана Јовановића, „Милош није могао добити титулу наследног владаоца, а да, у исто време, и Србија, дотле обичан пашалук, не буде призната за мање више самосталну кнежевину.“
Једном речју, без руске политичке подршке, независно од неспорног српског херојства и слободарства који су испољени током два Устанка, не би било ни нововековне Србије као вазалне Кнежевина, а потом и независне државе. Нити би без подршке Русије у следећим деценијама Србијина независност могла да буде очувана у непосредном непријатељском окружењу Аустрије и Турске и са непријатељским геополитичким плановима В. Британије и Немачке.
Путиновска Русија као Русија Романова
Улогу јединог истинског и сигурног гаранта и заштитника српске државности и српских националних интереса у међународној политичкој арени коју је некада имала Русија Романова, потпуно је преузела данашња Русија и то после сусрета Путин-Коштуница у Сочију 2004. године, а нарочито после сусрета двојице Путина и Коштунице у Санкт Петербургу 9. јуна 2007. године. О таквом односу путиновске Русије према Србији и српском народу сведоче бројни факти. Од тога да Русија одлучно брани Резолуцију 1244 Савета безбедности УН, која гарантује територијални интегритет Србије на Косову и Метохију, до тога да Русија спречава даљу ерозију дејтонске уставне позиције Републике Српске.
Рат који Русија води с колективни Западом на територији бивше Украјине је и наш рат, зато што од исхода тога рата зависи моћ и опстанак западне неолибералне антихришћнске глобалистичке псеудоимперије. А треба се присетити да је та нововавилонска псеудоимперија у данима свог рађања, након рушења Берлинског зида (1989) и Беловежског споразума којим је сахрањем СССР (8. децембар 1991), означила Србе за свог главног непријатеља. Све што је Запад након тога радио на бившем југословенском простору имало је за циљ да распарча српски национални простор и онемогући формирање уједињене српске државе на подручју Србије, Црне Горе, Републике Српске и Републике Српске Крајине. Након остварења тог циља српски народ је подвргнут процесима етничке конверзије (Црна Гора, Хрватска, Македонија) и(ли) измене вековима формираног колективног етоса (Србија, Република Српска, Црна Гора.
Велика Србија и Русија-тамница народа
Данас када западни кругови изнова користе изанђали русофобски бечко-лондонски наратив о Русији као „тамници народа“, како би оправдали свој главни ратни циљ – распарчавање јединствене руске државе на преко десет државица, Срби би морали да се присете да су исти западни кругови своју подршку бројним масовним етничким чишћењима Срба са њихових историјских земља током деведесетих година правдали старим србофобним бечко-лондонским наративом о „Великој Србији“. Суочен са војним неуспесима на украјинском фронту, Запад покушава да „тамницу народа“ разбије подстицањем из иностранства сепаратизама у Русији. Зато је у Прагу 23. јула организован форум за тзв. деколонизацију Русије, а на сајту америчког Центра анализе европске политике (CEPA) објављују се чланци симптоматичних наслова, као „Довиђења Владивосток, здраво Хајшенвеј“ (назив за Владивосток домородаца из региона Приморја).
Када је недавно на јубилеј Волинског масакра пољског становништва из 1943. године, који је извршила квислиншка Украјинска ослободилачка армија, пољски премијер Моравјецки прогласио данашњу Русију за настављача традиција Стефана Бандере, Срби су морали да се присете како је 1992. године папин саветник за избеглице С, Томаз оптужио „Србе-нацисте, који хоће да успоставе чисту расу и етничким чишћењем уклоне Хрвате и муслимане“, а да је истих година комесар ЕУ за хуманитарна питања Ема Бонино називала Србе „монструмима са Балкана“.
Деведесетих Срби, а данас Руси, изабрани су, речју Предрага Драгића Кијука, да „замраче истину о крсташима, конквистадорима, инквизицији, папству, католичким акцијама, социјалном дарвинизму, Немцима, Хрватима…“ Једном речју, Запад користи истоветне негативне стереотипе о Србима и Русима како би их дехуманизовао као противнике и тако оправдао етничко чишћење и насилну асимилацију над њима, као и дисолуцију њихових држава.
У огледалу заветног циља
За заветну идеју уједињене српске државе деведесетих година прошлог века убијено је на десетине хиљада, а са вековних огњишта протерано скоро милион Срба од Книна преко Сарајева до Призрена. Хашка инквизиција је под оптужбом покушаја формирања „Велике Србије“ осудила на више од 3 000 година на десетине српских политичких и војних руководилаца. Данас Запад ратом и санкцијама покушава да спречи излазак Русије из прокрустовских граница које су јој наметнуте у годинама када су јој амерички стручњаци писали и Устав. Следствено, сваки Србин који данас, под било којим оправдањем, не подржава борбу Русије за повратак отетог националног и територијалног наслеђа, отворени је или скривени противник заветне идеје свесрпског уједињења, од чије ће будуће реализације непосредно зависити опстанак српског народа.
