Састанак Вучића и Куртија у Бриселу (18. август) остао је без било каквог резултата само зато што је председник владе пропале државе „Косово“ остао при својој мегаломанској позицији коју не могу да прихвате ни прави креатори ове Нато-творевине. Наши извори информисања, и зависни и независни, пуна три дана после састанка нису били у стању да домаћој јавности изложе услове албанске стране, све док то није учинио председник државе у последњем од бројних најзначајнијих обраћања нацији. У свом уобичајено дугом наступу поменуо је шест Куртијевих тачака од којих се ниједна није односила на режим преласка административне линије између Косова и остатка Србије, што је била једина тема којом се данима пре састанка бавила српска јавност. Била је то, такође, једина тема у информационом вакуму који је трајао три дана, све док није прогорио сам председник.
Ни тих шест Куртијевих тачака није непознато бар људима који пажљиво прате збивања у Покрајини. Оне се своде на његов нереални максимализам. Укратко, Курти већ две године условљава фамозну нормализацију потписивањем нечега што би личило на мировни споразум између ратног победника и пораженог. Дакле, није довољно извршити међусобно правно признање између две државе. Да је реч само о томе, Курти би био у потпуној сагласности са водећим западним силама на челу са САД, које од Србије траже да признају „Косово“, званично од јануара 2014. (Преговарачки оквир ЕУ за преговоре о приступању Србије, т. 23). Последњих месеци захтев Србији за признањем изложен јасно, императивно и експлицитно у врховним инстанцама Вашингтона, Берлина и других западних центара моћи. У том захтеву нема никакве разлике између Куртија и западних ментора тзв. косовке независности, а захтев је у пуном складу са једним закључком владе Србије од јануара 2014. Њиме се влада обавезала да са Косовом (у тексту без звездице или напомене) потпише „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа“. Да је Курти остао при том захтеву, попут својих претходника, све би ишло много лакше и са западним савезницима и са председником Србије. Али није.
Као што рекосмо, овај радикални првак једне нарко-државе захтева нешто што формално личи на мировни споразум између победника и побеђеног, а фактички на накнадну капитулацију Србије, с оне стране постојећих међународноправних докумената. Курти заправо условљава општеприхваћени (западне силе и Србија) и документом утврђени модел међусобног признања претходним ревандикацијама Србије у виду: ратне одштете (репарација), неометног уласка у међународне организације, признања почињеног геноцида, реципрочних права Срба на КиМ и Албанаца у јужној Србији, поновног разматрања међусобно усвојених докумената (делови о заједници српских општина у Бриселском споразуму) и др. Проблем је што, не рачунајући неометани улазак у међународне организације, западни играчи не могу да прихвате ове максималистичке захтеве све док у Србији имају Вучића као лојалног саговорника. Они су свесни да Вучић не може да прихвати проширене Куртијеве захтеве, а западни притисак те врсте исходио би његовом нелојалношћу и потпуним фијаском процеса који они називају „преговори“.
Ова блокада „решавања“ питања Косова и Метохије јесте најмање зло које нам се дешава. Не желим да подценим питање регистарских таблица и личних карата, али сумњам да је то била главна тема протеклих неуспелих разговора имајући у виду да западни савезници „независног Косова“ подржавају Куртијев став о тзв. реципроцитету, јер је он у највећој сагласности са њиховим признањем „Косова“. Ако не могу да прихвате Куртијеве проширене захтеве, могу његову политику граница, не само зато што је она са њиховог становишта прихватљива, него и зато што би настајање „нове реалности“ припомогло пробијању преговарачке блокаде.
А то је оно најгоре што се може догодити Србији. Јер, преговори могу да доведу само до стварне капитулације по Куртијевом обрасцу. У датој преговарачкој формацији, на коју је српско државно руководство пристало – дакле, да посредник буде главни виновник насилног отимања Покрајине (?!!), не може се очеквати ништа добро. Код тзв. посредника једина је дилема да ли Куртију постепено попуштати или ући у сукоб због његовог максимализма и вратити предмет „преговарања“ на стару и сигурну заједницу српских општина као довољну, премда наметнуту, концесију Албанаца за de iure признање од стране Србије. Треба стално имати на уму да је Бриселски споразум (април 2013) у најужој вези са прихватањем обавезе о de iure признању „Косова“ (јануар 2014). Између та два датума и два документа званична Србија се одрекла својих делатних надлежности у Покрајини – северне општине, судство, полиција, цивилна заштита, телекомуникације, електропривреда, међународни поштански број – и предала их „непризнатом Косову“ а да за узврат није добила ону минималну надокнаду – заједицу општина као функционално тело локалне самоуправе на отцепљеном Косову. Одуговлачење навијачног посредника да ову добитну комбинацију спроведе у дело, својеглав ток догађаја довео је до некооперативног Куртија, за кога је само de iure признање недовољно.
После десет година искључиво реактивне политике званичне Србије, није реално очекивати промену стила и начина. Цела мудрост те политике је да се спољном окупатору покаже спремност на безусловну кооперативност и воља за преговорима које он диктира не би ли схватио да је албанска страна та која затеже. Иако је то од самог почетка било очигледно, прошлих десет година је ваљда сваком показало да се том врстом недоличног додворавања само губи. У самој традицији западне империјалне традиције је став да се подређени презире и да презир расте са његовим појачаним додворавањем. Можда подређени као појединац (поглавица, вођа) и његова котерија добију неку привилегијицу, али земља и народ које лажно представљају само тону у ропство. Вучићу никада није пало напамет да повуче неки активан потез – да изађе из мртвог Бриселског споразума будући да се он не примењује, да повуче своје људе из косовске владе и парламента, да услови своје учешће у преговорима чланством руског представника у посредничкој формацији, да формално затражи повратак процеса из ЕУ у УН, да затражи интервенцију ЕУ на рестриктивну трговинску политику „Косова“ према Србији, да неки пут откаже учешће у разговорима када то Србији не одговара – укратко, да Србија води националну политику према својој окупираној Покрајини као политички систем, а не као изгубљени народ са лажним царем на челу, итд. Зато нам се и догађа да уз бројне зависне и независне медије тек четвртог дана сазнамо нешто више о догађају који је недељама унапред најављиван као опасан, а исход му испаде никакав. Премда, у реалном смислу бољи је и никакав исход, него на штету Србије као толико пута до сада.
То што је председник државе најавио одређене активне мере – повлачење својих људи из косовске владе и парламента и сл. – није први пут и стога није вредно веровања. Овде није реч о палијативним потезима (којих, штавише, није ни било) него о политици којој у основи треба да стоји домаћи устав и одговарајућа државна стратегија. Овако, на делу је свесно изгубљена битка и навикавање измрцвареног народа на неминовност дефинитивног пораза. Али, добро је да се зна да дефинитиван пораз наступа само онда када га нека рука са именом и презименом потпише и уз то остане на месту са којег је учинила велеиздајнички чин.
