Покрет за одбрану Косова и Метохије

Оливера Радић: Поводом годишњице од упокојења игумана манастира Дубоки поток, архимандрита Ромила ( Јелића)

Са  архимандритом Михаилом (Тошићем) игуманом Св. Архангела код Призрена

Оче Михајло, 19.септембра се навршава годишњица од упокојења оца Ромила, игумана манастира Дубоки поток.Његова смрт је погодила све који су га познавали, а вас монахе, игумане који сте се са њим знали дуги низ година сигурно много више. Да се сетимо на почетку овог нашег разговора када се десио ваш први сусрет и где?

Кад сам дошао у манастир Црну реку и кренуо монашким путем прве искушенике које сам срео били су, сада покојни, отац Јован Јеленков, и нешто старији од њега игуман Макарије. Будући да је Јован отишао у Зочиште, чуо сам да се тамо појавио неки Радојко Јелић, да је мој Босанац из Рудог. То је био будући монах Ромило.  Зочиште је било место где смо се упознали, а једно време касније(после одласка из Зочишта) био је у Сопоћанима, где сам ја био тада, и мене је увек третирао као старијег брата. Кад сам чуо да је дошао у манастир ишао сам да га упознам и да причам са њим. И тако је кренуло наше познанство. Био је висок, мршав, џигљав, у лицу озбиљан, а опет имао је тај осмех који је одавао ту његову ведрију страну. На њему је све било сређено, ципеле, мантија, али видело се да томе није придавао велики значај. Оно што ме је поразило као човека и монаха и неког ко је на путу монашком, јесте чињеница да је он, иако му је рођени брат, Томо, погинуо у рату 1992.године, ипак отишао у манастир и кренуо монашким путем. Кући  је имао родитеље и још три сестре. Ја сам сво време одлагао  и мислио сам да сачекам како ће се рат завршити па да онда идем монашким путем. А он је био одлучан,  њему је било важније да буде монах, син Божји, него да буде син својих родитеља. Тиме је још на почетку, показао велику ревност, свесно је оставио дом  и родитеље и сестре и кренуо монашким путем, док сам ја дуго одлучивао, иако ми је брат био жив. Да, мој брат је прошао  само са једном мањом раном, претеко је и остао са својом породицом јер је већ имао жену и дете пре рата. Али, била је Божја воља да и ја кренем тим путем. Тако да никад то не би могло да се испегла, да ја будем неко његовој породици и да заменимо брат брата, а у Ромиловом случају је ишло другачије, кренуо је тим путем и није се обазирао више никад.  

Отац Ромило је у Зочишту прво био монах, па игуман. Како га памтите из тог периода?

Памтим да је у Зочишту имао велика искушења. Живео је са братијом уз мошти Светих Врача Козме и Дамјана.  Мало братство али су се подвизавали свако на свој начин и свако је имао своје послушање. Ромило је, то знам, волио пчеле и бавио се пчеларством. И као искушеник и као монах је био ревностан и на свој начин  био подвижник и ишао тим путем.  После се десило то време 1998. када су их ухапсили  Албанци, па их пустили, па опет су после 1999. морали да напусте Зочиште. Једно су време били у Црној Реци и Сопоћанима  тако да смо се тамо још више дружили, а нарочито кад је  владика Артемије наложио да се обнови Дубоки поток, а мени је наложио да нађем грађевинце, да се она кућа мала реновира, да братија може да дође да живи. И тако је тај почетак у Дубоком потоку био везан и са мојим ангажовањем око извођача. Ти извођачи су прво направили две собе и тоалет да би ту могло да се живи. Скромно, али за почетак је и то било добро.  Велики конак је био у рушевинама и  нефункционалан. Али како је време пролазило Ромило се  показивао све бољим и бољим монахом и тај дух који је имао и којим је пленио привлачио је људе и почео је да окупља народ око себе.

Како га је народ у Колашину прихватио, како је гледао на ту обнову?

На почетку са резервом. Ја сам и замерио  Колашинцима у почетку јер се нису укључивали у обнову па су обнови тог конака највише допринели  и највише су се потрудили његови родитељи и пријатељи из Републике Српске. На почетку је била само Ромилова добра воља и упорност да нешто направи и ето Бог му је дао и снаге, направио се конак стамено и чврсто, а после су Колашинци видели шта се ради и ствара и прикључили се и они.  После је кренула обнова и цркве и порте, и околине и куповина воћњака и много тога око Дубоког потока је печат и зрачиће док нас буде… Jедноставно Ромило је од оних људи који је више радио и више се молио него што је причао.

Када смо испратили оца Ромила испратили смо га из цркве која је била потпуно сређена, обновљена, фрескописана. Да ли је и то његово дело?

Као што рекох, Ромило није волио много да прича, али је волио да ради. Дела су се видела и оно што је видео свако ко дође ( и ја сам то говорио) да се види да је то најлепша црква стара а реновирана и онај оникс и она кандила и они тронови за мошти и иконе и иконостас и  престо и часна трпеза и  све оно унутра од кандила до сталака за свеће и сваког детаља… И  Јеванђеље које је изузетно вредно и оковано и  свега осталог, сваки детаљ фресака, подно грејање… О сваком детаљу се водило рачуна тако да је прелепо. Ко има очи и има душу и кад дође види да је Ромило потпуно препородио Дубоки поток и да је створио једну прелепу оазу мира и лепоте што се тиче тог грађевинског дела али оно што је још важније  што је примао све те људе и тај народ и што је сваког саслушао, сваком помогао, сваког упутио, сваком је на свим  његовим путевима налазио решење и нама калуђерима и када смо се састајали говорио: Молите се Богу  и биће то добро.

Отац Ромило је обновио Дубоки поток, али је помагао и другима?

Кад причамо о тим  материјалним стварима заиста нам се налазио свима кад год је могао. Није било никад да сам ја овде у манастиру нешто радио, а да он није дошао да ми тутне неки новац и да ми нешто помогне, да ми се нађе. Стално је то радио. Бог зна све ко је коме помогао, али имао је те људе који су помагали и не верујем да је имао неки калуђер коме он не би помагао. Не може да се мери то и нису битни детаљи, али је смисао у томе да је увек био приправан и да је увек помагао што би реко наш народ и шаком и капом. То знају сви а тиме је он, као Тома апостол, зидао себи палату на небу (знате ту причу када је апостол Тома узимао новац од цара да му зида палату). Тако је и Ромило много већу палату од оне у Дубоком потоку и од оног што је било на земљи направио сигурно на небу и то се види и то се зна.  И верујем док буде овог народа на Косову и Метохији, нарочито Колашинаца, да ће да га се сећају.

На славама у Светим Архангелима и у Зочишту је редовно долазио. А и Ви сте ишли код њега што нам показује да је та љубав међу вама била велика, чиста?

Долазио је редовно на славе, и ја сам одлазио. Нисам дао да се прескачу, и пријатељи су нам заједнички и људи који нам помажу су заједнички … сви смо се сродили као једна велика породица. Није било ту неке велике разлике. Сад је велика разлика кад га нема. Схватиш  ко је неко кад оде. Док је ту рачунаш лако ћеш.

Сећам се оче, да сте га једном приликом назвали колашинским војводом?

Ја сам га за неколке задње славе тако називао. Почео сам и прогласио сам га колашинским војводом и доделио сам му ту улогу од тренутка када је  обновио портрете војвода колашинских и оних учитеља и Григорија  Божовића, када је салон средио и када је поређао обновљене портерете. Један од тих  војвода ме подсетио на њега и онда сам после на ручку говорио и прогласио сам га  војводом колашинским, јер буквално је био прави добри војвода, духовник који је помагао тај народ, водио, крепио, није одустајао. Верујем да је добру трку трчао и добар рат водио и победу извојевао.

Заиста није одустајао, оче. Али, толика бремена носити није било лако, и чини ми се да је у последње време побољевао? Знам да је долазио у Зочиште и говорио да је болестан нешто.

Носио је многа своја бремена дуги низ година у себи, а и вукао је многа бремена за разне људе. Није само она задња болест утицала на њега,  него мислим  да је његова болест жучи и операција доста допринела да је био слабијег тела и  да је то тело доста тих операција поднело. И био сам у болници  да га обиђем. Није се жалио, није говорио ништа, али видело се на његовом телу да је доста слаб и да  се од те операције није добро опоравио, није стао на своје ноге, тако да га је ова  друга болест нашла неспремног. И једноставно, Бог је допустио да га узме Небо. И будући да знамо да се десило што се десило, да му недељу дана после њега умре отац Константин, а недељу после оца и мајка Љуба, да је то мени био знак да је  човек свет , јер не би  Господ тако реаговао. Али ето, Господ нам га је узео и мора то да се прихвати.

Јесте ли ишли после сахране у Дубоки поток?

Јесам. Сад је отац Дамјан у Дубоком потоку. Њих двојица су заједно били и у Зочишту и заједно отишли 1999. из Зочишта. Ромило је много волео Дамјана, и народ га је прихватио и заволио. Има тај народ где да дође и ко да га дочека, али Ромила више нема тамо. А опет, као што рекох, Господ га је узео и мора то да се прихвати, а наше је да га памтимо.

Текст је објављен у Јединству, 19.септембра 2022., на годишњицу од упокојења оца Ромила

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ