Датирање и динамика стицања, освјешћивања и одржавања религијског и народносног идентитета различити су од случаја до случаја. Историјски је могуће да су унутар једног конкретног повијесног колектива они односе овако: 1) индиферентно, 2) да се, усљед одређених околности, међусобно блиско повежу (Срби, Руси, Грци – као православци, Армени – Арменска апостолска црква, Јевреји – јудаисти, Пољаци, Шпанци, Ирци, Словаци, Литванци – као римокатолици), 3) да буду међусобно контраиндиковани (италијанство и римокатоличанство), 4) или да се у једном колективу развије само једна, не и друга идентитетска димензија (Македонци, Бјелоруси су се и на почетку ХХ стољећа одређивали само као „православни“). Народносни идентитет образује се усред одређених повијесних околности, када нешто затечено, случено, строго узевши: акцидентално-слученŏ, почиње да се „кристализује“ у нешто чврсто трајно.
Да бисмо могли поближе видјети дијахронијску генезу савременог српског националног идентитета потребно је ствар извидјети помоћу најпрактичнијег „помагала“ за који зна онај тип човјека који је искусио потребу за поузданим и истинским знањем, а то је теорија, конкретно: социјална онтологија.
Повијест је ковачница колективних идентитетā, према формули: од акциденталногā до супстанцијализованогā (што треба разликовати од супстанцијалногā, које се спрам првога односи отприлике као и органскŏ/спонтанō спрам организованогā/сачињеногā). Притом треба нагласити да ни изблиза нијесу све акциденталности подобне за супстанцијализовање; то се дешава само изузетно, с неким од њих, под неким, нарочитим околностима. Нека априорна правила и законитости за ту идентитетску корелацију једва да би се могли извести. За разумијевање овога важна је околност да човјек има сталну потребу за оријентисаношћу, која постаје акутна када га издају дотад важећи оријентири. Тада се човјек, по аналогији с херменеутичком ситуацијом, која настаје када постане ометено разумијевање некога, односно нечега, „обријева“ у оријентационој ситуацији, када стицање употребљивих, нових оријентирā постаје хитно.
Под неким околностима, потреба за самооријентисањем, зарад конкретизовања, односно ситуирања сопственог идентитета, разријешава се тако што се спољашњи, ситуативни оријентири идентитетски конвертују, и управо тада акциденталнŏ постаје повијесноситуативно суппстанцијализовано. Имајући потребу за оријентацијом, која је, по правилу, у вези са ситуирањем и одређивањем својег идентитета, понекад долази до тијесног преплитања епистемичког (оријентационог) и онтолошког момента – тако што најпријашњи оријентири постају идентитетски прерађени, а најпослије и ауторефлексивно присвајани. У неком смислу, процес „идентитетизовања“ може се схватити као случајни, никаквим априорним планом, нити законитошћу вођени процес диференцирања идентитетски индиферентних, неплодних околности, на једној, и оних склопова који постају идентитетски значајни – до те мјере да се на концу у њега уваплоћују, „уграђују“. Ту се може установити само апостериорно, када се ствар већ десиla – тј. када некадашња (само-)акциденталност постане идентитетски саконститутивна.
Колективни идентитет на неки начин „памти“ своју генеалогију из акциденталногā, па зато једном срасле, идентитетски валоризоване случајности не морају заувијек остати трајно повезане, иако је то, након што је једном повезано, обично тешко развргнути. Начелно посматрано, а имајући претходно речено у виду, да српска повијест није била кренула оним током којим је „ударила“, већ неким другим, ни Срби не би нужно морали бити православни – као што историјски гледано, многи Срби то нијесу ни били. Србокатолички идентитетски подваријетет некада је био врло снажан, нарочито на приморју (али не само тамо) – од Бара и Котора, преко Дубровника, до Сплита и Задра. Са Другим свјетским ратом, а онда неопозиво у Брозовој „Кроатославији“, која је свим средствима тоталитарне државе водила политику похрваћивања Србокатолика (не само у Хрватској и Босни и Херцеговини него и у Србији и Црној Гори, гдје никаквих „Хрвата“ никада није било), ми смо те људе лагано национално губили. Треба нагласити да за то није крива само кроатофилна политика југословенских комуниста – иако је ту одиграло вјероватно најзначајнију улогу него и наше национално отуђивање од Србокатолика, који су – нашавши се у националном вакууму, временом, што невољно, што прагматично – пристајали на своје, декретом наложено „хрватство“.
Додуше, Србокатолици и данас постоје, али то је само ствар појединачних случајева људи који, свјесни својег етничког поријекла, не желе да се повинују идентитетској стихији коју су пројектовали други, антисрпски чиниоци – и из (око)српских земаља и из иностранства. Колективни идентитети, међутим, не могу да се одржавају на изричитој вољи за идентитетским отпором историјски самосвјесних и истинољубивих појединаца. Њихово одржавање је неупоредиво перспективније ако почива на колективној интенционалности, односно идентитетској саморазумљивости читавог колектива. Ипак, то што су Србокатолици постојали стотинама година свједочи о томе да је реално било могуће одржавање српства у два хришћанска варијетета – као што је то, уосталом, било и остало код неких других европских хришћанских народа.
Зато рећи, као што наши сународници често кажу, да то што су данас Срби великом већином православци, односно потомци православаца, значи да се Србин може бити само као православац – то није само логичка грешка, којом се нешто што се повијесно случајно десило приказује као тобожња нужност, већ то представља и моралне огрешење о многе велике Србе који се нијесу одрицали своје народносности, упркос својој неправославној вјероисповијести. Напокон, тиме се затвара пут натраг за све у међувремену похрваћене Србокатолике, што је не само неразборито него и историјски скоројевићки, будући да су многи од њих преусмјерени према хрватском националном корпусу свега прије два-три нараштаја, што гледано историјским мјерилима не мора бити неопозиво.
Што се тиче муслимана, ислам је начелно крајње нерасположен према националном афилирању својег вјерништва, нарочито ка већински хришћанским националностима каква је српска. Осим тога, исламизовање Срба није било само посљедица наших пораза у ратовима против Османлија него је и директно кршило представу о свједочењу етоса слободе, која се образовала у турском ропству као изразито хришћанска, будући притом и облик наглашене етичке реакције поробљених. Исламизовање, као оличење пристанка на ропство, као мирење се „реалношћу“ (том омиљеном ријечју и Вучића и Хила и многих других о Косову и Метохији), тешко је спојиво с истрајавањем на својем доокупационаоном религијском и народносном идентитету – будући да је под Османлијама српски идентитет постао (ситуативно) синониман са самоопријегорним отпором у слободољубљу.
Зато су се Османлије свесрдно старале да искоријене српско народносно самоосјећање код исламизованих Срба – тако што би им сви муслимани, као „браћа“ у вјери, постану емотивно неупоредиво ближи од праве браће, браће по крви. У томе су, нажалост, махом били успјешни. Ипак, код немалог броја Србомуслимана опстало је снажно осјећање српског идентитета, што је могло избити на видјело тек одласком Османлија – у посљедњој четвртини XIX и почетком XX стољећа. Примјера ради, многи су муслимани, поред осталога и из Херцеговине и Босне, учествовали су као добровољци у Црногорској војсци у Првом балканском рату, неки су били чланови Младе Босне. Војска Хусеин-бега Градашчевића, која је 1831. поразила код Штимља на Косову султанову војску, у бој је ишла пјевајући о Косову, Милошу и Лазару. И данас постоје Србомуслимани, али као и Србокатолици, они су не само појединачни случајеви-изузеци, који ће то и остати – како због немара према њима нас православних Срба, али још више због паклене мржње коју према њима гаје многи „побошњачени“ Србомуслимани и многи похрваћени Србокатолици.
Ипак, њихову ствар не би требало сматрати завршенима, односно неповратно изгубљенима. Ми имамо обавезу да активно држимо отворена врата према свима од њих који било када пожеле да се врате народности својих предака, да аутентично, чиста срца, свједочимо своју спремност да их било када признамо и примимо као своје – ако се они поново осјете нашима. Уосталом, како бисмо могли бранити то што Гундулића, Руђера Бошковића и Ива Андрића, тј. Србокатолике, те Селимовића, Куленовића и Сијарића, тј. Србомуслимане, с пуним правом сматрамо својима, ако данас та врата за друге, мање познате и знамените, не желимо ни да одшкринемо? То би било у најмању руку лицемјерно.
Држати с наше стране отворен пролаз за њихов пут натраг није само наша морална обавеза према њима, који су били, а и даље су спремни да због јавног „исповиједања“ своје српске народности трпе толико тога од својег једнорелигијског окружења него и зато што је то, у крајњем и питање историјске правде и показивања да заиста јесмо историјски народ коме на крају крајева непријатељска етничкоидентитетска политика коју су према нама водили Ватикан, Венеција, Аустрија и Кроатославија, односно Османлије и Албанија, не мора одредити крајње границе националног простора – тако што ће их радикално сузити, а бивше нашē трајно задржати у вазда спремном антисрпском корпусу. Осим тога, начелно гледано, због своје историјске контингентности, пут расрбљивања Србокатолика и Србомуслимана не мора остати неповратан.
Коначно, не треба заборавити да су некада, нарочито у XIX стољећу, многи који са Србима нијесу имали никаквих додирних тачака у својем поријеклу, због латентне универзалности српског националног приповиједања – нарочито нашег косовоцентричног слободољубља, напросто жељели да постану и буду Срби. Многи од тих људи пуно су учинили на „подизању“ српских земаља. Напросто у идентитетском „пртљажниу“, односно у предању Срба – као и свих духовно великих народа – постоји нешто што је потенцијално универзално, општељудско. Такво препознавање наше универзабилности свакако је кудикамо једноставније за нама једнојезично-једнокрвнē.
Какав је однос српства и православља? Они су најприје постали тијесно испреплетени у виду немањићког државотворно-идентитетског пројекта, који је, као одлучујућу подлогу, имао и црквену еманципацију, тако што је у облику светосавља дошло до уније народносногā и религијскогā. Тиме је показано да византинство, као историјска сраслост православља и ромејства, није једина замислива формула односа религијског и народносног идентитета. Наиме, православље, и то не само у древним хришћанским земљама Блиског истока и сјеверне Африке – више није могло бити посматрано као само грчка „ствар“, будући да је, очигледно, постало могуће пронаћи алтернативну, српско-словенску формулу повезивања двију „глава“ колективног идентитета. Касније с Бојем на Косову и постепеним подлијегањем српских земаља османлијској најезди, српство и православље су, у облику српског православља, постали једноимени синоним борбе за слободу. Тако се светосавској сједињености (посебне) народности и (опште/универзалне) вјере придружила и, такође универзална, морална димензија, која је, с једне стране, додатно дообликовала и укријепила српску идентитетску формулу, као што јој је, на другој страни, прибавила и универзално-начелну, општељудску димензију, чија је узорна форма постала косовскозавјетна самосвијест, као отад трајно и неопозиво одређујућа магистрала српског идентитета. И то косовско српство правде и истине, које је „прекалило“ светосавску иденитетску симбиозу народности и универзалне религије свечовјештва – било је управо оно што је, за разлику од осталих поробљених „балканских“ народа, толико иритирало Османлије, као што је, с друге стране, то био „мост“ којим су се многи, махом интелектуално настројени Србокатолици и Србомуслимани у деценијама пред Први свјетски рат, као „видовдански Југословени“, враћали својој идентитетској матици. Суштина тог обрасца је да се оно универзално у нашем идентитету, оно што нам је притом допустило, штавише, омогућило да будемо и (п)останемо тај народ који смо били – а то је постало могуће у православљу и као православље, што је притом једва било могуће у римокатоличанству, а практично немогуће у исламу – „очисти“ од своје партикуларне конфесионалности, али да се задржи његова универзално послање.
Ако говоримо о данашњем времену, посебно је, чини се, опасно правити нерефлектовану идентификацију српства и православља – и то не толико због некадашњих Србокатолика и Србомуслимана, колико због секуларних Срба. У најгорем сценарију, условљавањем исповиједања православља ради признавања њиховог српства, невјерујуће Србе можемо отјерати не само у другосрбијанце него и антисрбе. Узгред, многи од њих су већ тамо завршили, истину за вољу, мање због нашег, несумњиво дефанзивног, национално неукључујућег и, најпослије, деструктивног става да (прави) Србин тобоже није онај ко није истински православац, колико због инерција антисрпских идеолошких образаца створениих у Кроатославији, који настављају да држе под окупацијом медијски и академско-културални простор српских земаља.
У сваком случају, ако будемо ригидно изједначаали српство и православље, може нам се десити да у српским земљама добијемо неподношљиву ситуацију латентног идеолошког грађанског рата између вјерујућих и невјерујућих Срба. Нема никакве сумње да живимо у секуларном свијету у којем и наша нација треба да настави да опстаје. Међутим, цијена за то нипошто не смије бити компромис око минимума онога што Србе чини Србима – воља за слободом, правдом и независношћу, оличена у Косовском завјету. Они од секуларних Срба који нијесу вољни да се с овим сагласе, који су, зарад „бољег живота“, или, као што је некада говорио Тадић, а данас онај који заузима исту ту функцију – „због наше деце“ – спремни да се одрекну српског идеала слободе – то су они који ће се у сваком већем националном искушењу највјероватније наћи на страни наших тренутно најјачих непријатеља.
Напротив, онај секуларни Србин који не одустаје од српског идеала слободе – знао то или не – највјероватније ће остати на правој, на лазаревско-милошевској страни. Напокон, као што начелно важи да је европски свијет резидуално хришћански – иако су многи Европљани постали нехришћани, а не мало њих и антихришћани – будући да су, упркос свему, учинци многостољетног живота у христијанизованој слици свијета, у облику схватања врлине, части, вриједности људске душе итд. – и даље свуда око нас и у нама, тако то исто важи када се пренесе на посебан, српски случај. Наше слободољубље, аутентична воља да будемо истински господари својих држава (а надајмо се једном и једне, свеобухватне српске државе), а не тек локални „сервисери“ страних завојевача, као што је то, нажалост, преовладало у српској политичкој врхушкој с Петим октобром, али срећом не и међу народом – то је differentia specifica достојног Србина.
Уосталом, иако тај феномен није толико раширен, он ипак постоји и није непознат, а то је да и међу православним Србима има оних који су народносно, ако не индиферентни, а оно макар уздржани. Неки од њих не само што сматрају да веза српства и православља није нужна него и да чак оданост српству може стајати на путу истинског христијанизовања. То је, разумије се, озбиљна заблуда, која је, већим дијелом условљена што дефанзивним интериоризовањем антисрпских наратива непријатеља наших, а што, мањим дијелом, разним пројавама неумјереног, а понекад и простачког повезивања српства и православља, односно разним призорима псеудосрпске, тобоже националистичке иконографије потекле од оних који се сматрају српским националистима, а који су притом индиферентни према хришћанству. Најсигурнији начин да се сачува српство у Срба јесте да се истраје на завјетној вертикали оданости слободи и правди. Тада ће наш пут сам од себе носити и кнезу Лазару и Сину Божјем, као што ће и наше неправославне палеосународнике привлачити нашем видовданском лику, као што је то, уосталом, бивало у прошлости.
