Пише: Драгутин Ненезић (Текст написан у понедељак ујутру)
После дешавања од суботе, поставља се низ питања, од којих ћу на нека покушати да дам одговор у овом тексту. Притом, морам да се оградим да је у питању врло жива материја, са пуно непознаница и дешавања која ће неминовно наступити после објављивања овог текста. Знамо да је донета (у суштини политичка) одлука да Срби – претежно на Северном Косову – напусте институције приштинског правног система, али не знамо још увек у потпуности како ће се та одлука спроводити, нити колико ће трајати, поготово имајући у виду термин „суспензија“ који се користи у тексту закључака. Стога, овај текст треба читати као почетно разматрање могућих правних последица такве одлуке, које ће временом захтевати ажурирање.
Правне последице – институције
За почетак, Срби нису донели одлуку да напусте све институције у чијем раду учествују у приштинском правном систему, већ „Скупштину, Владу и четири општине на Северу Косова али и да напустимо учешће и рад Срба у органима правосуђа, полиције на Северу Косова и свог административног особља у четири општине на Северу Косова“, па ћу укратко анализирати могуће правне последице за сваку институцију понаособ.
Скупштина ће напуштањем од стране свих 10 српских посланика бити потпуно парализована када је у питању доношење аката за које се по приштинском уставу захтева већина гласова посланика тзв. невећинских заједница. То укључује, између осталог, измене самог устава, као и законе који уређују, између осталог, територијално уређење, права тзв. заједница, коришћење језика, локалне изборе, заштиту културног наслеђа и слободу вероисповести, као и споразуме са верским заједницама. Иако је могуће да се ови посланици замене у теорији, актуелна политичка пракса то не дозвољава, па су парламентарни избори стога једини начин да се то учини.
Влада може да настави да ради и без српског представника без већих компликација, тако да ћу то прескочити – поготово што је формирањем Куртијеве владе већ учињен преседан да Србин није истовремено и заменик председника владе, па је самим тим улога Срба и пре напуштања ограничена примарно на министарство за заједнице и повратак.
На локалном нивоу, напуштањем од стране одборника, општине се могу квалификовати као нефункционалне по приштинском закону о локалној самоуправи, па се може очекивати да скупштине таквих општина буду распуштене од стране владе, после чега би морали да уследе локални избори. У међувремену, остаје да се види до које мере ће напуштање узети маха у општинским управама, али ту последице погађају пре свега грађане тих општина.
Што се правосуђа тиче, ту бих се уздржао од анализе, јер још нема детаљнијих информација о обиму напуштања правосудних институција. Независно од тога, Приштина се и пре напуштања односила нехајно према обавезама које има по корпусу бриселских докумената у области правосуђа (поготово када су у питању обавезе везане за састав судских већа), па се слично понашање може очекивати и сада – нпр. „креативно“ тумачење надлежности врховног суда, како би он преузео надлежности основног суда у Косовској Митровици.
Коначно, што се тиче полиције, ту је ситуација посебно занимљива, с обзиром на то да је напуштање могуће и најмасовније, те да је најдаље одмакло. За почетак, по приштинском закону о полицији, процедура именовања командира у општинама са српском већином захтева учешће скупштине општине, што је у овом тренутку немогуће спровести. Самим тим, отвара се питање ко ће преузети бригу о реду и миру у севернокосовским општинама, чиме улазимо на најзанимљивији терен, а то је улога међународних мисија.
Наиме, могу се чути најаве да ће полицијске станице по раздуживању преузети КФОР и ЕУЛЕX. Уколико се то деси, тиме ће се још једном показати провизорна природа приштинског правног система, којег у критичним тренуцима замењују међународне мисије својим пуким присуством. Додатно, тиме се показује и суштински дестабилишућа природа приштинских институција, које нису способне да се одрже на Северном Косову без а) сагласности Срба, за које се сада испоставља да су били фактор стабилности једног система усмереног против њих; и б) већих безбедносних проблема, које управо ова најављена интервенција КФОР и ЕУЛЕX треба да предупреди.
Правне последице – акти
После ове кратке анализе по институцијама, прешао бих на анализу правних аката чија је примена доведена у питање овим напуштањем. Често се у ово кратко време могло чути да се напуштање тиче тзв. Бриселског споразума, али је оно заправо и уже и шире од тога.
Прво, тзв. Бриселски споразум се тиче неколико области: тзв. Заједнице српских општина, полиције, правосуђа и избора на Северном Косову, као и телекомуникација и енергетике. У том смислу, напуштање се тиче само једног дела тзв. Бриселског споразума, и његова се примена у том делу прекида – циници би рекли самосуспендује. Остаје отворено питање шта је са осталим областима (осим тзв. ЗСО, о чему ће бити речи у следећем делу текста), као и са оним областима које су нормиране другим документима из бриселског корпуса, попут нпр. царина.
С друге стране, напуштање скупштине и владе, као и органа локалне самоуправе, директно задиру у уставну материју, па су правне последице у том смислу много дубље, јер није могуће применити устав, као ни спроводити Ахтисаријев план.
Због тога се не може рећи ни да се напуштањем поништава тзв. Бриселски споразум, нити да се овим враћа на ситуацију пре 2008. године, већ је исправније рећи да се ради о некаквој комбинацији те две тврдње, ограниченој на одређене области, а у једном делу и територијално – на Северно Косово.
Такође, може се рећи да је овим напуштањем Приштина доведена у правну кризу без преседана, и да су по први пут изнутра пољуљани темељи њеног правног система све до Ахтисаријевог плана као извора приштинске уставности. У том контексту, Куртијеве изјаве делују сомнамбулно, а он се сам уврстио у ред балканских лидера са почетка деведесетих, попут Месића или Јовића, који су сведочили дезинтеграцији система на чијем челу су били. Могуће је да је то на неки начин повезано са његовим евоцирањем ликова из деведесетих, попут Милошевића или Шешеља.
Коначно, ово може представљати прекретницу у досадашњем току бриселског процеса. До скоро, он је био у знаку интеграције Северног Косова у приштински правни систем, пошто је та интеграција јужно већ спроведена, и то у оквирима постављеним Ахтисаријевим планом.
Финална фаза тог процеса је резервисана за тзв. Свеобухватни споразум, који се у последње време преформулисао у оквирни споразум по моделу две Немачке. То је сада заустављено до самог корена тј. Ахтисаријевог плана, а све и да се некакав споразум постигне, било каква уставна или законодавна интервенција неопходна ради његове имплементације је, како сам изнео у претходном делу овог текста, онемогућена докле год траје „суспензија“.
Могуће је и да ће за имплементацију таквог споразума бити потребни нови избори на свим нивоима приштинске власти (парламентарни и локални у четири општине Северног Косова), на које у овом тренутку вероватно нико од Срба не би изашао, бар док се не оконча „суспензија“.
Могући развој догађаја
Даљи развој догађаја зависи пре свега од политичке судбине Куртија. Пошто је за кратко време себе разоткрио као најдеструктивнијег политичара на Балкану, и довео до поремећаја упоредивог са оним од 1990-1991. године, јасно је да он мора да сиђе са политичке сцене, само је питање политичког механизма који би то имао за последицу. Учешће КФОР и ЕУЛЕX у преузимању полицијских станица ће бити индикатор да је за међународне покровитеље Приштине Курти постао терет, па је реално очекивати његову замену.
С друге стране, питање је и шта ће Београд да ради. Непрекинуто инсистирање на формирању ЗСО (која се у светлу последњих дешавања показује као потпуно бесмислена), као и на пуној примени тзв. Бриселског споразума (који се у истом светлу показује као делимично мртав), значи да се позиција Београда није променила од иницијалне, па Београд у том смислу тренутно по питању КиМ за политички запад има статус доброг ђака.
Уколико је пак бриселски процес на прекретници, чини се да би за сам Београд било сврсисходно да се његова позиција промени. Када је већ јасно да убацивање Срба на КиМ у правни систем који их по својој природи не жели није добро решење, па све и да је уместо Куртија на његовом челу Мајка Тереза – заправо, проблем је у самом систему, а не у људима на његовом челу, и ово што се дешава је симптом потрошености тог система и његових темељних аката – можда би Београд требало да понуди алтернативу том систему, или макар дефинише одређене смернице за постављање такве алтернативе. Уместо формирања ЗСО, то би требало да буде заштита колективних права Срба без територијалних ограничења, а уместо примене тзв. Бриселског споразума, нови политички договор, који не мора нужно бити „свеобухватан“ – може бити и оквиран, у оној мери у којој тај оквир може заштитити права Срба, Српске православне цркве на КиМ, као и Републике Србије.
Даље, ово што се дешава показује и да приштински систем, који је против Срба, не може опстати без активног учешћа Срба у њему, јер оног тренутка када су Срби изашли из таквог система, он почиње да се руши.
Можда је напокон дошло време да се улога Срба на КиМ дефинише на другачији начин, тако да они не буду натерани да уђу у систем који је против њих, већ да се као аутентичан политички фактор ангажују у изградњу система који ће бити и на њиховој страни. Уколико то не буде случај, Срби са југа КиМ, где је приштински систем остао нетакнут, ће бити таоци Приштине, док ће Срби са Северног Косова који су, једном натерани у приштински систем, овим напуштањем остали без посла бити препуштени на милост Београду. Другим речима, Срби на КиМ су сада у ситуацији упоредивој са оном 1999-2000.
