Покрет за одбрану Косова и Метохије

О. Дарко Ристов Ђого: Ко ће се сада молити за нас?

Отац Дарко Ристов Ђого (Фото: ин4с)

У неколико дана су нас напустили Милован Данојлић и Рајко Петров Ного. И ми можемо са античком сигурношћу да кажемо да смо знали да су били смртни, а с хришћанском вјером да кажемо да знамо да су пред лицем Божијим бесмртни

 
 

Одлазак Милована Данојлића и Рајка Петровог Нога оставља и један другачији траг: чињеница да смо га доживјели као лични губитак говори нам о дометима њихове поезије (и прозе) – она нас се дубоко (до)тицала. Зато нам се чини да је њихов одлазак не само трагедија у смислу у коме је смрт сваког човјека наговјештај наше смртности: питамо се да ли њихов одлазак означава извјесно пражњење српске књижевности од способности да нас се поезија тиче. Да ли са смрћу српских пјесника нестаје и српска књижевност? Посебно: да ли с њима нестаје једно осјећање за живот које је поетски универзалано управо зато што јесте садржински дистинктивно српско? Јер неће сваки пјесник који зазове Господа у нама брисати границу пјесме и молитве већ само онај који то учини тако да снијег који пада у његовом стиху и шумске јагоде из исте строфе у нама пробуде архетипске и доживљене, дубоке и незнане, очајне и свечане тонове сјећања на наше умрле без гроба и без биљега, оне у којима и даље све наше почима.

 

ПОЕЗИЈА, НАША ПРАВОСЛАВНА КОНСТАНТА Српска поезија је читавог ХХ вијека, чини се, наша једина константа, уз православну мисао, која се није либила да пригрли хришћанственост српског бића, да говори и вапије, да „крвари из мрака“ у доба свеопште крви и мрака. Док су наши велики прозаисти радо узимали хришћанство за алегорију тоталитарног комунизма у временима када је таква књижевна криптографија била идејно опортуна (Б. Пекић у Времену чуда, Д. Ћосић у Бајци, Д. Киш у Симону Чудотворцу), наши пјесници као да су били спремнији да траже помиловање и да у Косову пољу виде поље као ниједно – над њим небо – под њим небо. Да се српски пјесници нису накнадно сјетили сопствених православних пространстава и хришћанског поетског сензибилитета говори нам и хронолошка паралелност Времена чуда (1965) и Помиловања (1964). Иако постоје изузеци (који потврђују правило), сасвим би се дала бранити теза да је српска поезија и у вуненим временима била наслоњенија на своје хришћанске корјене, православну духовност и српске историјске и животне садржаје у односу на нашу прозу. Чак и када Ђорђо Сладоје напише Извештај о Царству небесном, поетски епилог ће доносити косовску завјетност у једном одзвањању за које слутимо да описује оно наше данас: „исти црни гласник стиже са Косова: траје, не престаје патња нечесова…“
Док је наша проза, и када је била најхрабрија, била неодлучна да напише хришћански роман (можда се само Опсада Цркве Светог Спаса може назвати таквом), наша поезија се молила, понекад и старозавјетно хрвала са Богом, понекад новозавјетно сараспињала, али налазила своје очи на лицу анђелском. „Бог“ српске прозе ХХ вијека знао је да буде и метафора за Броза, у доба када је таква метафора тек у даљини слутила субверзивно преиспитивање комунистичког друштвеног наратива. Бог српске поезије ХХ вијека јесте Бог хришћанског Откривења, чак и када Он – као Бог – ћути и гледа. Зато се ми не питамо ко ће данас писати поезију – јер поезију ће сви писати – већ ко ће се данас молити за нас, са нама и у нама?

РАТНИЦИ И ИСПОСНИЦИ Када је писала да „лепота уметничког дела може довести и до чисто религиозног усхићења, али никада не може бити побуда за светост“, Исидора Секулић је пред собом имала понешто редуковано схватање умјетности и аскету као једини образац светости. Српско историјско искуство, међутим, познаје много више светих ратника и мученика него испосника и исихаста. Па, опет, српска поезија – понекад само она у својим врхунским дометима – видјела је Светог Саву како станује с дјецом која га поново славе у рову. Ако нас поезија није увијек надахњивала да постанемо светитељи – а она Попина и Лалићева јесте и то – она нас је пратила и када смо по јамама и вагонима постајали новомученици а тиме, ништа мање од Светог Григорија Паламе и светитељи. У поетском смислу не постоје двије ближе поезије од Бећковићеве Тројеручице и Лалићевог Шапата Светог Јована Дамаскина са једне стране и самог Дамаскина и Романа Мелода с друге. Једино у нашој поезији сензибилитет модерне није ограничавао књижевника већ појачавао вапај трагичног и заблудног ХХ вијека. У прозној књижевности смо истраживали и поново се заљубљивали у наше заблуде – у поезији смо јаукали и тражили спаса. И Спаса.
Шта би онда требало да ступи на мјесто које су заузимали – и које, док се из људи нисмо исписали – и даље заузимају Данојлић и Ного у српској култури? Да ли неки нови клинци, чије су поетске преокупације увезене, одријешене везе с коријенима, глобалне, чиме пледирају да буду универзалне? Или би мјесто поезије требало да коначно буде укинуто у српској култури по себи, па тиме и српска култура да буде самоугушена у избору између ријалитија и „Попадије“, у бескрајним формама исте баналности које би требало да онемогуће српско дијете да разумије потребу за поезијом, па и поезију саму?
Вјероватно да су друштвени технолози, који медијским садржајима управљају и нашим друштвом, предвидјели крај српске књижевности и посљедњег Србина, онога који ће испод крушке нервозно мијењати канале, на сваком затичући исте анималне пориве који с временом треба да постану његов једини животни садржај. До сада се чини да је њихов труд био успјешан. Епохални ритам постмодерне као да троши све његове плесаче, па и Србе и српску књижевност подједнако. Поезија, ипак, носи у себи једну запретену хришћанственост, а хришћанство – могућност „поновног рођења“ сваког човјека, па и народа. Ми не знамо ко ће све и како преузети поетски завјет. Шум бескрајно многих „пјесника“ понекад сасвим затамњује сигнал истинског Логоса. И то је тешкоћа савремености: српска поезија данас као да је подијељена на „књижевне кругове“ и безброј пјесника у покушају, самонаметнутих поета који користе доступност папира и штампе да ставе на хартију сваки свој покушај. Па, опет, ако у историји постоје законитости а у законима – смислови, онда се поуздано може рећи да српска поезија увијек нађе свој пут и глас, а преко ње га нађу и Завјет и Бог с којим стојимо у Завјету.
И након одласка српских пјесника остаје српска поезија. Величанствена, животна, хришћанствена, завјетна. Молитвена и када је молитва прогнана и непотребна друштву лажне утопије и постдруштву једнодимензионалне потрошње. Остаје српска поезија не само упркос нашем духовном стању већ и кадра да од њега начини поезију а од поезије молитву. Јер она се увијек чуду као правди нада.

(Печат, 16. 12. 2022)

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ