Ријеч о. Дарка Ристовог Ђога на свечаној божићној академији у органзацији
Општине Источно Ново Сарајево, 4.1.2023
И прије него што започне, сваки говор се суочава са временом у коме је изречен. То се подједнако односи и на богословске бесједе које, како с правом очекујемо, треба да нас подсјете на трајне и непромјењиве истине Божанске Ријечи и људског постојања. Но и таква ријеч увијек је упућена (у) једном одређеном времену и његовим људима. То значи да свако ко се усуђује (или га служба обавезује) да говори о доласку Сина Божијег данас мора се осврнути на значење Божића за један свијет који и сами све мање препознајемо.
Са једне стране, када год говоримо о Божићу, ми подсјећамо, а тиме и опомињемо људски род да не заборави да њега Бог није заборавио, нити заборавља, чак ни у временима и цивилизацијама који се труде да Христа прогнају из свог колективног сјећања. Најједноставнија и најсадржајнија порука Божића – она да је Бог са нама – стоји као метафизичка истина за сва времена и сва друштва, чак и она која ту поруку не желе да чују.
Са друге стране, управо од изоштрености човјековог чула са Божије присуство, баш од прихватања или неприхватања ове поруке зависи хришћански карактер једног друштва. Ми углавном себе називамо хришћанима, и то Србима, људима који живе једно конкретно живљено и проживљено хришћанство. Њега још и називамо Светосављем – Православљем српског искуства и доживљаја. И то вијековима живљено Светосавље не даје нам да заборавимо ко смо. Оно нас чини запитанима за судбину свог српског народа, за лик сваког од нас и сваког нашег краја од Бара до Темишвара и од Книна до Неготина. Ко смо ми данас о Божићу и шта је нама Божић данас?
Божић је наша радост. Да, заиста: велика радост. Али као што је Христов мир од другачије врсте од оног мира који даје свијет (Јован 14,27), тако је и Христова радост другачија радост од оне коју продаје Кока Кола. Није то бљештава накинђуреност препуних излога и узбуђеност људи жељних да купују, купују, купују, да онда причају шта ће још купити или шта би жељели али не могу купити. Христос је наша радост не зато што нам је топло, зато што смо сити и здрави. Христос је наша радост и када смо гладни – овај град и онај из кога смо прогнани су изградила покољења гладних Срба, изградило га је и наше гладовање од 1992. надаље. Утемељили смо га мразом у костима, и прије оне 1996, а нарочито онда када смо паковали сав свој живот из Требевићке и са Грбавице и Илиџе, да промрзли сатима идемо тамо гдје никога нећемо питати смијемо ли у Бадњаке са српском заставом и српском капом. Па опет, и тада смо били радосни и устрептали, јер је Христос био са нама.
Осјећали смо Сина Божијег у нашим невољама – а то је нешто што се ни данас не може купити, јер се Христос, наш Свесмисао, никада и никако не може купити. Гдје год видите да вам продају Христа – бјежите! Ко год нам нуди услуге за које нам тврди да су радост – знајмо да нас вара. На којој год роби и ствари да пише „задовољство“ – не варајмо се: нећемо се усрећити. Да се истинске радости дата могу наћи у индустрији и трговини радости, данашњи свијет би био сушта радост. Али не: што више времена данашњи човјек троши у баналној забави – све је тужнији. Што више купује – све је сиромашнији. Што више тежи радости – све је више тужних лица око нас. Нарочито се то види за празнике. Све је окићено, сви упарађени. Већина наводно срећних људи успјела је да замијени прошлогодишњи капут и чизме за овогодишњи скупоцјени имиџ њујоршког бескућника. И нигдје среће код оних које најмање погађају вијести са фронта и пораст цијене пелета. Зашто? Зато што је изгубљена света тајна радости, свештена тајна осјећања да је Христос ту, да је живот – смисао, а да је живот радостан баш зато што се једно зрно радости даје у месагледивом мору напора. Данашњи човјек се труди да му стварност буде непрекидно забавна и зато она не може да му буде радосна: тражећи забаву, изгубио је тајну радости.
Божић је жива Љубав. „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јован 3,16) каже Апостол божанске Љубави. Опет: божанска љубав нема ништа заједничко са свим оним што се данас назива љубављу. Мјера божанске Љубави и мјера сваке истинске љубави јесте Жртва. Божић је радосна љубав, али Божић је и страдање. Једна малоруска пјесма, успаванка за тек рођеног Христа, напомиње Богомладенца да му већ од часа рођења људи припремају Крст на коме ће бити разапет. Бар нама Србима нико не мора да говори да се Божић може славити и у мојковачком рову, и у прелазу преко Проклетија, у свим другим рововима од и прије Косова до данас. Божић је био и у Придворици и у Кравици. Данас је тајна јединства Љубави и Жртве заборављена. Систематски, кроз читав један вијек, човјеку је говорено да је љубав било шта што он тако назива а жртва – само хришћански мит, непотребан и непожељан аспект стварности који ће капитализам и комунизам, свако за себе, превазићи чим се оствари рај на земљи. И зато смо заборавили ту основу сваке свете тајне – па и свете тајне Божића: јединство љубави и жртве. Христос је дошао да би страдао, јер у палом свијету, у коме још увијек живимо, немогуће је спасење без Жртве. Љепота и љубав ће заиста, по ријечима Достојевског, спасити свијет. Но та Љепота Христова јесте љепота Јагњета које невино иде на заклање. Свака друга љепота је привремена, опсјена. Погледајмо све што се човјек труди да учини лијепим, од свога лица до свога града, и видјећемо да свака од тих љепота и радости има своје ружно и сакривено наличје. Само Љепота Христове Жртве нема своје наличје. Она је она која нас опомиње о Божићу да је само оно утемељено у Христу – истински трајно и постојано.
Јер Божић је и опомена. Данас славимо Бога који се уселио у увијекдјевствену утробу Мајке Божије. А копнимо као народ, јер смо све мање спремни да у сваком дјетету видимо – лик Христов. Копнимо као народ јер је дијете – та радост над радостима, то сјеме и једини залог будућности једног народа – све мање пожељно за данашњег Србина. Дијете је постало пројекат, понекад пројекат из најбољих намјера, из личних комплекса, најчешће је оно данас начин да надокнадимо сопствене промашаје и лишености. Дијете је данас условљено оним што његови родитељи желе да оно буде, а још више оним што родитељи сматрају да оно мора да има. Дијете је данас сметња слободном времену, сметња илузијама о сопственој величини. Ми славимо Бога који се рађа, а сами копнимо јер нас се све мање рађа и све више одлази са земље натопљене крвљу наших очева. Када се божански Логос рађао међу људима, ни Њему ни људима добре воље и истинског живота нису биле потребне тоне одјеће, десетине пари обуће, стотине коња или коњских снага.
Онај који је створио свијет међу људима се појавио у скромности и живио у тијелу упућујући своје ученике да сабирају благо на небу, гдје мољац не једе и рђа не уништава. Иако данас често чујемо да су истинско богатство – дјеца, пријатељи, врлине, доброта, честитост, друштво у коме живимо ипак више цијени оно материјално а пролазно богатство. Иако, као отац четворо дјеце понекад чујем да сам богат, све чешће чујем и да сам необичан и луд. Социјалистички лажни рај који су сачињавали двоје дјеце и стојадин замијенио је транзицијски лажни рај који сачињавају голф, једно дијете, три мобилна телефона (по један за свакога у породици), уколико је породица уопште и остала на окупу.
Бог се јавио међу људима како би људском роду јавио његову коначну судбину – Царство Божије, у коме ће само дјела љубави остати вјечна, када прође обличје овог свијета. Када се сретнемо са нашим прецима који су, на свом путу у Небеску Србију, у неупоредиво тежим околностима, бранили и одбранили и земаљску отаџбину а роду продужили трајање и удостојили се Царства небеског, шта ћемо им рећи? Како ћемо их у очи погледати? Хоћемо ли се моћи оправдати цијелим арсеналом оправдања којима лажемо себе и друге: како нисмо могли, нису нам биле наклоњене звијезде, како смо ми баш хтјели, али није нам се дало, како је доста и ово колико смо себе дали, с обзиром како су и колико су то други чинили. Знамо ли као хришћани да ћемо сусрести о судњему часу све наше претке смрзнуте по збјеговима, побацане по јамама, рањене на Велбужду, Марици и Косову, на Цареву Лазу, Мишару и Чегру, на Брегалници и Колубари – срешћемо их и мораћемо да им положимо рачуне зашпто смо били оно покољење за чијега времена су Срби, након толико крви и зноја, престали да се рађају и почели да копне.
Опростите. Знам да се од говорника на свечаним академијама очекује да буде само пријатан и мек, да говори само оно што прија, да и сам постане божићна декорација. Да му говор буде закићен, да говори уобичајене фразе, да га публика саслуша, уз неколико нумера, па да сви одемо кући без тешких мисли или уопште – без икаквих мисли. Али Божић је и борба. Борба да нам ово не буду посљедњи Божићи, да нам се славска свијећа као народу не угаси. За који дан нам је слава – Свети Стефан. А од славе до славе, један Србин, једна српска породица, једна српска земља и цјелокупно Српство мора да се загледа у икону Светог Стефана, са сазнањем да ми стојимо у низу светих Немањића и благовјених Котроманића. који су Светог Стефана прослављали. Тај низ пасова обавезује нас да о Божићу и Стпјепањдану дамо много више него што смо до сада давали. Да се отргнемо од ове културе материје и смрти у којој смо се заглибили и у коју полако тонемо. Но човјек се из тог блата може подићи само руком Божијом, само ако призове Христа, који се као човјек родио управо да не бисмо робовали свијету овоме и његовим лажним господарима.
Нама помоћи и даље има. Ако се окренемо Ономе кога Богородица држи у пеленама. Ако и сами опет постанемо народ коме ће појам „народна пјесма“ подразумијевати Југ Богдана и девет Југовића, а не онај бесмисао који данас тако називамо. Јер какав је један народ, таква му је и пјесма, а каква му је пјесма – такав је и народ. Помоћи нам има, ако опет постанемо народ чији ће хероји бити косовски јунаци, херцеговачки и црногорски устаници, шумадијски и босански ратници-сељаци и љути крајишници а не обнажене старлете и истетовирани наркотизовани криминалци и јутјубери. Јер какав народ, такви и хероји, а какви хероји – такав је и народ. Живимо час одлуке.
Ми и даље можемо да се отргнемо из загрљаја зиме бесмисла која нас окружује и када нема снијега. Христос нас чека. На нама је да му пођемо у сусрет.
