Да је мој народ, српски, другима чинио што су мом народу чинили други – презиро бих себе што ми је сваки корак кроз реку крви невиних, но то за друге не важи…
Ево су се други, ко бесни пси, острвили на цркву у Рожајама јер је, авај, делом осликана мотивима где Османлије стоје с исуканим димискијама над колевком, над мајком, старицом, ђедом…
Осликана истином, стравичном и болном.
Такве су, нажалост, истине рода мог, па опет се дигло кусо и репато да сведочи како Србин има права на сећање онолико колико другима не смета у забораву!
Да се премала, да се затвори, да се руши… шта год само да истине нема на зидовима зарад мултиетичности, која вазда исто значи: ја ћу да заборавим да су моји преци клали, ако ти, Србине, заборавиш да су твоји преци поклани!
Диван је тај суживот у којем љубави има док Србин ћути; док не пита где су му гробови; док му за огрев секу шуме у којима су му ђед, прађед, нејач…повешани; док су јаме и вртаче заправо бунари из којих никако од силних костију да проври вода; док у потаји наслеђује црнину, док на слави гости оне што су га јуче распели раздробили под иконом…
Вазда зарад мира у кући Србин нема мира!
Зарад мира у кући су спаљиване српске куће па прећуткиване!
Зарад мира у кући Србин је имао више црквишта него цркава!
Зарад мира у кући српски језик су почели да не разумеју они који су њиме проговрили!
Голим су рукама удавили ћирилицу они што су се њоме у људе уписали!
Зарад мира у кући Србин је био бескућник на својему, надничар у откосима својих ливада, слуга за трпезом прађедова, намерник на задушницама…
Докле ће то за Србина бити мира само у немиру?!
Истине онолико колико лажи других могу да поднесу?!
Докад ће то српска суза бити само капља, а свачија друго река читава?!
Не може мир у кући вазда бити прећутана истина да је испод свежег креча скореле крви Србинове, не може!
Не може се Србин довека извињавати што је превише жив за ваш укус!
Није мултиетичност где шаргије певају а гусле свезане у ланце – ћуте!
Није суживот где Србин ћути да је жртва како се џелат не би сећао лоше!
Понављам: да је мој народ, српски, другима чинио што су мом народу чинили други- презиро бих себе што ми је сваки корак кроз реку крви невиних, но то за друге не важи…
