Професор Правног факултета Танасије Маринковић и правник Драгутин Ненезић саложили су се у емисији Њузнајт на Н1 да Европски споразум о Косову, око којег су се 27. фебруара у Бриселу сагласили председник Александар Вучић и премијер Косова Аљбин Курти, представља прећутно и неформално признање независности, иако су Косову елементи државности признати још Бриселским споразумом 2013. године. Према њиховом мишљењу овај споразум има употребну вредност у међународним односима и циљ да макар једна од пет чланица ЕУ, које то до сада нису урадиле, призна Косово, а оно уђе у макар једну међународну организацију.
„Србија је 2013. године закључила један Бриселски споразум и већ је било елемената којим је прећутно признала Косово, Вашингтонски споразум је акт са елементима признања. Решења која су садржана у овом споразуму више него било који други претходни споразум садрже решења којима се признаје независност Косова, али не на изричит начин већ прећутно“, подсећа професор Маринковић.
Он истиче да је са становишта међународних односа и права признање које матица даје отцепљеној територији посебно значајно, а да би се рекло да је Србија коначно ставила тачку на питање Косова, мора се сачекати званично признање.
Према његовој оцени, Европским споразумом се сецесији Косова ставља ореол да је споразумна, а обавезивањем да неће чинити ништа да спречи улазак Косова у међународне организације Србија шаље поруку да одустаје од даље борбе за враћање Косова под свој територијални интегритет.
Ненезић напомиње да договорени документ има два дела – објављени споразум и Мапу пута, која још није договорена, а да ће заједно чинити једну велику целину. Додаје да ће документ бити обавезујућ и ако не буде потписан, и то од тренутка када Европски савет буде констатовао да је споразум постигнут, што се очекује за 20-ак дана.
„Од тада ће производити правне последице, уколико га стране буду примењивале“, истиче Ненезић и додаје да се формално, експлицитно признање оствља за крајњи споразум.
Ненезић каже да споразум садржи елементе признања државности Косова, „који су намењени за неке земље које можда још нису признале независност, за неку ограничену међународну употребу“.
Додаје да је његова употребна вредност у међународним односима у томе да се настоји да барем једна од пет чланица Европске уније, која није то урадила, сада призна Косово и да се уђе барем у једну међународну организацију, „вероватно Савет Европе“.
А да ли ће после постизања споразума уследити нова признања, професор Маринковић каже да остаје да се види.
„Овим ставом неформалног прећутног признања Србија даје њима могућност да кажу да је Косово посебан случај и случај за себе и да то неће произвести ланчану реакцију у другим земљама и да неће довести до признања других сецесија држава“, рекао је професор Правног факултета.
Он истиче да и у случају неформалног признања, за спрску заједницу на Косову и културно-историјске споменике треба обезбедити заштиту која неће угрозити њихов опстанак. Међутим, подсећа да Косово није испунило ни минималну обавезу из претходног споразума, а то је Заједница српских општина, што за проф Маринковића није ништа друго до савез општина.
Упитани да ли је споразум добар или лош и да ли би га постписали, гости Њузнајта се слажу у оцени да он не гарантује Србима оно што је потребно.
„Скоро па цео споразум је лош и не бих га ни потписао ни прихватио. Постоји системски проблем који споразум не решева. Имате систем који је крајње ненаклоњен према српском народу на КиМ и препуштање Срба том систему без икакве гаранције да ће моћи да уживају било какав ниво заштите својих права – није прихватљив“, истиче Ненезић.
Маринковић каже да би сачекао да види шта ће садржати Анекс споразума, а да би у њему требало да се предвиде јемства за српску заједницу на КиМ.
„Та аутономија би морала да буде много снажнија, механизми би морали да буду много снажнији. Мислим да ни у Србији, ни на Косову у овом тренутку не постоји раположење за тако нешто, али не постоји ни напор да разумемо другу страну“, рекао је Маринковић.
Када је у питању уставно овлашћење председника да преговара и прихвата неки споразум, Ненезић каже да сатра да Вучић према Бечкој конвенцији има та овлашћења.
Професор Правног факултета, с друге стране, оцењује да председник овлашћења нема, јер влада води унутрашњу и споњу политику Србије.
