РЕЧЕНО СА БОЛОМ И ЉУБАВЉУ
Недавно се свештеник Јован Пламенац огласио опором речју у вези са ћутањем нашег епископата око охридског споразума са НАТО Великом Албанијом. Пламенац је истакао:“Ћутање епископата СПЦ у народу распаљује сумње и приче да је Патријарх уцијењен, да може бити компромитован ако се успротиви Вучићу, да га је Вучић довео на трон српских патријараха и да сада мора да свира како газда каже… Ово ћутање на друштвене мреже изводи и објаве сумњи да је Вучић, када је оно био на сједници Сабора, из своје ташне извадио компромитујући материјал који му је припремила БИА. Онда је рекао епископима понаособ: ово си радио, овдје си снимљен…
Колико год ово било несувисло, води нејединству Цркве, нејединству између клира и вјерног народа. Не вриједи сада доказивати да су то бесмислице. Ништа неће поправити ни теолошка образлагања одлука епископата и њихово сагледавање са аспекта вјечности. Посљедице овог ћутања су дубоке и очите. У блиској прошлости видјели смо двије такве штете у СПЦ: када је епископ шумадијски Јован декретом увео начин богослужења по угледу на древно, што је народ доживио као „новотарију“, и када је детронизован па потом рашчињен владика Артемије. Доказивања ко је ту у праву ништа не помажу. Штета је причињена и ужасно тешко ће бити санирати је.
„Есхатологизам и мета-перспектива је најзначајније реторско средство којим се православна ‘теологија’ у посљедњих неколико деценија катапултира у зону комфора, када год јој одређена тема или стварност није (више) пријатна или неопходна“, каже један наш дивни теолог и дивни човјек.“
Озбиљно, темељно, са болом и љубављу писано.
Сада многи кажу да Пламенац нема право да овако говори. Ко је тај „обичан поп“ који се меша у више ствари и више интересе? Он се родио сав у гресима, па зар да такав учи мудрије и моћније од себе? ( Јн. 9,34 )
Међутим, Пламенац је, својим ставом, сасвим у традицији српског епископата и свештенства какво је некад било. Ево примера из књиге протојереја Божа Ј. Јокановића „Крстом, пером и мачем/ Свештенство у служби свом народу“ (Светигора, Цетиње, 1998).
НАШЕ ВЛАДИКЕ И СВЕШТЕНИЦИ НЕКАД
Наши архијереји и јереји били су предводници Српства у борби за слободу: Свети Петар Цетињски је водио војску у боју на Крусима, против Махмут – паше Бушатлије, позивајући своје јунаке: “На оружје и крваво поље, мили витези!…Архипастирски благослов предајем вама!“ Касније је тукао Наполеоновог маршала Мармона у Боки Которској. Његов синовац, највећи песнички геније српски, Петар Други Његош, не само да је ратовао против Турака, него је одбио и понуду Порте да формално призна власт султана и добије ону аутономију коју је кнез Милош добио за Србију. Имали смо и владику бачког Јована ( Јовановића ), који је 1804. први купио Карађорђу два топа, и послао их, скупа са топџијом и џебаном, у устаничку Србију.
Наши клирици су војводовали у Првом српском устанку, као поп Лука Лазаревић, јунак боја на Мишару, на чијем гробу пише: “Овде лежи Лазаревић Лука/ штит Поцерја, цвјет српских јунака,/ проста земљо којано га скриваш,/ својом те је искупио крвљу“. А прота Милутин Илић – Гучанин кога је, како каже Петар Јокић, „слушала његова нахија као светог Краља Првовенчанога“ и који је, на треће Тројице, у боју у селу Лопашу у Драгачеву, победио турског Орд-агу и главу му одсекао? Они су се, као поп Ђорђе Каран,један од вођа српског устанка у Босни 1875/76, одметали у хајдуке, да би бранили народ свој од зулума. Они су, као свештеник Богдан Зимоњић и као архимандрит Нићифор Дучић, узимали и пушку у руке, кад је требало бити јунак „ђе прах гори пред очи јуначке“; или као архимандрит Милутин Церовић,много пута рањени и много пута одликовани; или као неустрашиви поп Лука Николић, са јуначког Чева, за кога прота Божа каже да је био од оних који се „осим Бога нису бојали никога, а смрти најмање“. Они су, као поп Миле Јововић у Никшић, улетали међу Турке са крстом и јатаганом. Или су, као поп Радивоје Вучинић са бомбама у рукама, упадали међу непријатеље, што је Вучинић урадио у Окружном начелству у Прокупљу 1917. године.
Какви су нам калуђери били? Народна песма описује јеромонаха Исаију, из манастира Каленића, који је био писар чувеног Коче капетана, и о коме се певало: “Војску купи Коча капетане/…/ Барјактара црног калуђера,/ По барјаку положио браду,/ Па он учи Србе у параду!“ (Овог Исаију Турци убише 1788. у Текији на Дунаву!) Случајно ли убише Турци и Хаџи – Рувима, старешину Боговађе, и Хаџи – Герасима (Ђеру) из манастира Моравци код Љига,или је то било зато што су ови духовници водили народ на путу ка слободи?
Имали смо ми, Срби (а мене је срамота што се зовем Србин, и што, овакав какав сам, смем и да поменем наше свете и јуначке претке) и попа Богдана Лалевића,војног свештеника андријевачког батаљона, који је, на Бардањолу код Скадра, 1913, кад су око њега сви пали и није имао ко да носи барјак, узео и барјак и пушку и у јуришу на Турке погинуо. Имали смо и свештеника Николу Симовића, који је свом сину, кога су Аустријанци стрељали на Цетињу, 1917. године рекао:“Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је сваког Србина!“
Имали смо и јунаке грађанске врлине – свештеника новосадског Павла Стаматовића, који је, на захтев своје пастве, на Велики четвртак 1848. изнео протоколе рођења писане на мађарском, и спалио их у порти цркве. Био је ту и ваш славни имењак, архимандрит Сава Дечанац, који је свој народ бранио на Берлинском конгресу, а пре тога, са Нићифором Дучићем, четовао по Херцеговини за време Невесињске пушке.
ЦЕНА КОЈУ СУ НАШИ СВЕШТЕНИЦИ ПЛАЋАЛИ
Зато, и само зато што су носили барјак Христа и Светог Саве као барјак слободе, наши свештеници су били живи спаљивани (игуман Николај Вукомановић, у 15. веку са својим калуђерима на острву Врањини, јер није хтео да се преда Турцима; свештеник Илија Тинтор, парох у Српским Јасеницима,кога после тешког мучења, усташе полише бензином и сажегоше); вешани (патријарх пећки Јован,1613. обешен у Цариграду; патријарх Гаврило Рајић, 1639. обешен у Бруси; свештеник коренички Видак Парежанин, кога Аустријанци вешају у Требињу 1914, и који пред смрт узвикује: „Са нама су Бог и правда. Победа ће бити наша. Живео краљ Петар! Живела Србија!“; свештеник сибнички Александар Јанићијевић, обешен, 1916, у Београду, пред својом женом и децом); живи черечени (свештеник Цветко Димитријевић, коме је бугарска комитаџијска банда одсекла једну ногу, тражећи да се одрекне Српства, а затим и руку, да би му, пошто је узвикнуо:“Србин сам и за Српство умирем“, одсекли и главу); набијани на колац (као учесници Хаџи Проданове буне, Свети Пајсије и Авакум 1814. на Стамбол капији, када је ђакон Авакум певао: „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти!“); живи драни (као Свети владика Теодор Вршачки, благословитељ устанка Срба у Банату 1594, кога Турци „одраше на мех“); тровани (као архимандрит троношки Стефан Јовановић, вођа Срба у Подрињу, отрован по наредби зворничког паше; или као игуман косијеревски, Теодор Мишковић, кога отрова Дервиш – паша у Мостару 1863); дављени (као јеромонах Никодим из косовског манастира Соколице, кога су Арнаути удавили крајем 19. века); бацани живи у бунар (као свештеник поречки Риста Андрејевић, старац од седамдесет година, кога су Бугари, после вишедневног мучења, 1915. бацили у бунар и камењем затрпали); сечени јатаганима (свештенику Кости Поповићу из Мијаковића Шиптари 1878. године одсекоше главу и набише је на колац на вучитрнској пијаци, да застраше рају); бацани са звоника (парох Никола Загорац из Личког Петровог Села кога су усташе бациле на тле, урличући: “Неста крста од три прста!“); кастрирани (као свештеник Душан Поповић из села Велућа у Жупи, кога су 1944. комунисти кастрирали и убили); живи закопавани (као свештеник чачански Милан Туцовић, жив закопан на Велику Суботу 1945, пошто је неколико пута ударен будаком у главу); убијани копањем очију (као свештеник Ново Делић, кога су комунистиј убили 3. априла 1942. године и бацили у бунар на Беришиној Луци код Шавника); убијани ћускијама (као игуман Ђурђевих Ступова код Берана, Јанићије, кога тако Турци убише 1878); живи тестерисани (као парох средњевски Војислав Стојиловић, кога су септембра 1941. претестерисали комунисти); живи бацани у јаме (као јереј Дамјан Штрбац, одран од усташа и бачен у јаму Јадовно, јуна 1941); убијани гвозденим полугама (као јеромонах Кипријан Релић из Вуковара, који је бодрио народ да се не католичи, и кога су усташе новембра 1941. убили полугама и бацили у пећ у Јасеновцу); стрељани ( као свештеник из Бачевца, Анта, који је 1914. одбио да виче „Живео Фрања Јосиф“, узвикнуо „Живео краљ Петар“, због чега је, са својим сељанима, стрељан на Преображење ); убијани у цркви, за време службе (као поп Павле, ликвидиран на прагу своје куће у Грачацу 1858); убијани са породицама (као свештеник из Кулен Вакуфа, Родољуб Самарџић, пред којим су усташе заклале жену му и децу, а затим дотукле њега); бацани у тамнице (свештеник Анђелко Нешић, из Косовске Митровице, кога су Аустријанци 1916. осудили на двадесет година робије у оковима, а целу породицу му интернирали у логор Нежидер). Ко зна колико их је бачено у реке: од Лаба, Ситнице и Ибра, преко Мораве и Нишаве, до Саве, Уне и Дунава. Били су то људи који су, као Ристо Ћатић, кад су га усташе стрељале над јамом код Ливна 7. јула 1941. године, спремни да узвикну: “Радите шта хоћете, али нећете докле хоћете: стрељајте ме у чело, јер се Србин смрти не боји!“
Такви су нам били свештеници. Баш такви.
КРВАВА ЛИТИЈА
Сада, када се све ово дешава, треба да се сетимо како је наша Црква реаговала на покушај државне власти Краљевине Југославије да наметне конкордат са Ватиканом, који би римокатолике повластио, а православнима смањио права. Тада је епископат СПЦ устао против власти, и дошло је Крваве литије у Београду, 19. јула 1937. Тада су жандарми, по наређењу Антона Корошца, римокатоличког жупника и министра полиције у Влади Краљевине Југославије, на чијем челу је био Милан Стојадиновић, насрнули на српску православну литију коју су водили епископи СПЦ, и која је кренула да се моли Богу за здравље патријарха Варнаве, по свему судећи отрованог због свог одлучног отпора Конкордату са Ватиканом. Четири дана касније, патријарх Варнава умире у мукама, али народна побуна, мало по мало, постиже циљ, и Стојадиновић мора да повуче Конкордат, који је у Скупштини већ био изгласан. После тога се пројављује гнев папе Пија Једанаестог, који прети да ће Срби због одбијања уговора с Ватиканом једног дана зажалити. Ова одлука изазвала је и велики бес загребачког надбискупа Степинца, који ће и тада и касније Србе оптуживати за антикатоличку мржњу, и тврдити да с њима нема и не може бити заједничког живота. Читав 20. век је век у коме је Ватикан ратовао против Српства, и то на све могуће начине.
ЦРКВА И СТОЈАДИНОВИЋ
Период владавине Милана Стојадиновића, вође Југословенске радикалне заједнице, почео је једним символичким гестом: Стојадиновић је, за здравље своје мајке, жене и деце и покој душе свог оца, приложио иконостас у храму Св. Саве у Жичи, дело угледног руског иконописца Ивана Мељникова. „Гласник“ Српске Цркве је, у броју од 5. јуна 1936, истакао овај гест као пример да је код високих државних функционера још увек жива вера, „на чврстим темељима сазидано свето Православље“. Сгојадиновић је 16. јула 1936. посетио Жичу с генералом Марићем, и дао прилог за подизање монашког конака. Све ово је било веома добро прихваћено и од стране црквене јерархије, али и од стране народа.
Међутим, све се помутило када је почела прича о Конкордату. Мостови поверења срушили су се за најкраће могуће време, и више није било ничега што би могло да заустави оштро супротстављање епископата пројекту Конкордата. Стојадиновић је био вешт политичар, али се, очито, више уздао у вештину, него у врлину, и чинило му се да Српска Црква, позната по својој лојалности држави, неће реаговати. Ту се, међутим, преварио.
СРБИ У ПОДРЕЂЕНОМ ПОЛОЖАЈУ
Конкордат око кога се потрудила Влада Милана Стојадиновића био је потпуна капитулација пред захтевима Рима, који се сасвим ставио изнад државе Југославије. Критичари истог су, пре свега, тврдили да је Конкордат непотребан, јер га је у свету потписало свега девет држава, међу којима јесу биле Немачка, Италија и Аустрија, али и Хаити. Велика Британија и Француска никакав међудржавни уговор с Ватиканом нису имале. Указивало се на то да се римокатолицима даје могућност мисије међу православнима. Начело равноправности конфесија било је повређено ставом да ће римокатолички свештеници бити заштићени као и државни службеници (што није било предвиђено по Закону о Српској Православној Цркви). Римокатолицима је било дато право на рад у милосрдним установама и непосредно деловање међу болеснима и сиротињом. Римокатолички свештеници су били заштићени и пред судом више од православних: држава је морала не само да обавести њихову црквену власт о покретању поступка, него и да наведе разлоге због којих је поступак покренут, па чак и да формира мешовиту комисију са црквеном влашћу ако ова одбије да окривљено духовно лице повуче са положаја. По члану 14. конкордата, статус правног лица даван је римокатоличким установама у складу са канонским правом дотичне конфесије, а не у складу са државним законом. Било је предвиђено и широко изузимање од војне обавезе, итд. На то СПЦ није могла да пристане.
УЗ ПАРТИЈУ ИЛИ УЗ НАРОД
Борба против Конкордата била је оштра и одлучна, и са једне и са друге стране. Југословенска радикална заједница је избацила из редова својих посланика др Војислава Јанића и архимандрита Никона (Лазаревића), јер су гласали против Конкордата. Када је Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео одлуку да из заједнице верних буду искључени посланици који буду гласали за уговор с Ватиканом, епископ Николај је упутио писмо свим народним посланицима из своје епархије, и упозорио их: „Нека Вас не плаше партијском дисциплином, јер постоје две важније, старије и јаче дисциплине, а то су: дисциплина српсконародна и дисциплина црквеноканонска. Обе ове надживеће ону. (…) Глас народа, глас Божји. Тај народ дао Вам је мандат, а од тог народа Ви ћете опет тражити мандат. Будите уверени да ће Вас народ питати само једно – би ли и ти Конкордатлија или не?“
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И СТОЈАДИНОВИЋ
Из Kpaљева, 20. јула 1937, Николај телеграмом преклиње Стојадиновића да „скида зло са дневног реда“, јер је „тешка рука Немањића Саве“, а кад га Стојадиновић моли за поверење и тражи да Николај „помирљиво утиче на своје колеге“, епископ жички му одговара да нема олаког помирења после премлаћивања народа код Саборне цркве у Београду, јер „др Корошец није тукао католике у Далмацији, који годинама најпогрдније руже нашег Краља, а туче српске владике и свештенике, када се моле Богу за свог болесног Патријарха. Уникум. А замислите како би римски Папа потресао цео свет, да је један српски жандарм ударио католичког бискупа“. А затим га упозорава на тешке последице изгласавања Конкордата: „Уверавам вас да је народ на ивици побуне. Ја знам Ваша добра дела за последње две године, знам и за тај злокобни Конкордат. Ја не заборављам ни ово ни оно. Но сав је народ потпуно бацио у заборав све што сте Ви учинили, као да сте јуче дошли на власт, све због овог Конкордата. Као кад би ђак написао читко пропис па просуо по њему мастило. Народ ништа у Вама не види од Конкордат. Од времена такозване „владановштине“, ја не памтим оволику узрујаност у народу, оволику жучност. Ко год Вам друкчије реферише, не верујте му, ласка Вам и обмањује Вас; и немојте мислити да је овако страшно незадовољство у народу створено агитацијом свештеника. Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје да је кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ. Уосталом, и сви просвећени католици ужасавају се власти која се даје томе Кнезу у овој нашој слободној земљи. Зато Вас и овим путем, и последњи пут, молим и преклињем: скините то чудовиште са дневног реда, те сачувајте земљу од потреса, сачувајте своју част и повратите свој углед у народу. Сачувајте себе од моралне и политичке смрти, то је оно чему неизбежно гредите, ако се не тргнете у 12 часу. Србима нису на одмет ни људи мањих способности, него што сте Ви. Рећи ћете: тешко је сада скинути са дневног реда. Можда. Но сетите се да ће теже бити ако прође. Нека језива атмосфера окружава нас. Свако очекује најгоре. Ако изагитујете, на супрот вољи народној, вољи 7.000.000 Cpба и толико католика, да се Конкордат изгласа у Скупштини, шта сте са тиме учинили? Отворили сте једну живу рану, која се годинама неће моћи залечити, а своје име сте уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње. А Ви нисте самац; Ви имате и пород. Ово је смисао и садржај мога јучерашњег телеграма. Нека вам је Бог на помоћ“.
Из писма се види да Николај није желео заоштравање сукоба, али је био неодступан у одбрани црквено-народних интереса.
СТОЈАДИНОВИЋЕВА АПОЛОГИЈА
Стојадиновић је, у писму од 22. јула 1937, покушавао да умири Николаја, тврдећи да, после Народне скупштине, Конкордат треба да прође Сенат, Краљевско намесништво и ратификацију, а да у том периоду „Влада и Св. Синод треба да буду у вези, да разговарају, а не да води борбу Св. Синод против Владе, да се прети народним посланицима, да се шире летци, да звоне звона, да се истичу црне заставе, итд“. Стојадиновић је уверавао Николаја да је „добар православни Србин“ и да „воли своју веру“. Верујући у исправност своје политике, која је подразумевала приближавање Берлину и Риму и обуздавање хрватских тежњи (а Стојадиновић је знао да само Ватикан може умирити Хрвате), он је покушавао да направи компромис, који, нажалост, није био само то. ШТА СИ – ЧОВЕК ИЛИ МИНИСТАР?
У писму др Нику Суботићу, Србину из Далмације, министру правде, Николај га упозорава да је „изнео пред представнике народне уговор са прастарим непријатељем Српства и Православља и да га је бранио и заступао“, па се пита да ли је Нико Суботић као Србин жив или је умро. Министру просвете Стошовићу Николај је рекао да у Конкордату уопште није реч о помоћи нашим католицима, него о учвршћивању папске власти на Балкану. Замерио му је што није посаветовао Стојадиновића, него је све препустио Москателу, „папином експоненту“, и питао га је: „Ја ли теби ротаријанство ближе срцу него Српство и Православље и правда Божја?“ И додавао: „Теже је бити човек него министар. Немој се љутити што се усуђујем дати ти један савет – можда једини и последњи у овом животу – БУДИ ЧОВЕК, МАКАР НЕ БИО МИНИСТАР“.
БЕСМРТНИ НАШ ЈУНАК, ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
Владика је, у доба антиконкордатске борбе, био помно праћен од стране „среских шпијуна“. Један од њих је известио начелника среза трнавског, да, приликом беседе у храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, када је беседио о стогодишњици чачанске Гимназије, ни једном речју није поменуо Конкордат, нити је говорио против краљевске владе и појединих њених чланова. Међутим, Николај је одбио да оде у саму Гимназију и освешта спомен – плочу, јер су се у школи налазили Стојадиновићеви посланици који су гласали за Конкордат, као и министар Војко Чвркић.
Напади на Светог Николаја Жичког у то доба ишли су чак и до покушаја атентата, како сведочи оновремени жички искушеник, а сада архимандрит, Јован Радосављевић. Атентат је избегнут после сабора богомољаца о Крстовдану, септембра 1938, када је ђакон Тимотеј открио младог човека с револвером у руци како хита на спрат жичког конака где је Владика седео са својим гостима. Сумњало се да је иза покушаја атентата стајао војвода Коста Пећанац, у договору са Миланом Стојадиновићем.
Владика Николај је, у војловачком ропству за време рата, испричао о једном виђењу из доба борбе против конкордата. То је 24. децембра 1942. записао отац Василије (Костић):“Говорећи о игуманији Петронији, Владика говори да је она врло духовна монахиња, што говори следећи пример:За време конкордатске борбе 1937. године у току једне молитве имала је Игуманија интересантно виђење, које се трипут поновило. Јасно и разговетно је чула глас: Иди и реци Милану Стојадиновићу, председнику владе, који данас држи збор у Петровграду, да се измири са владиком Николајем, иначе пропашће и Српство и Југославија. Игуманија је отишла и саопштила Милану Стојадиновићу све овако. Он је променио боју лица, замислио се, извадио 3000 динара, рекавши:“Сигурно Вам треба за манастир.“ – Не, одговорила је игуманија. Имамо свега; дошла сам искључиво поводом реченога. Иако је Стојадиновић обећао да ће учинити како му је рекла, није испунио обећање.“ И заиста: пропало је и Српство и Југославија.
КАКО ЈЕ ГРМЕО ОТАЦ ЈУСТИН?
У својој беседи „Борба за српску душу“, Свети Јустин Ћелијски је објаснио смисао антиконкордатске борбе:“Чиме је Србин велики и славан? – Светим Савом.
Чиме је Свети Сава велики и славан? Господом Христом. Јер је вером у Господа Христа и животом у Христу Растко преобразио себе у Светог Саву, и постао највећи Светитељ и највећи Просветитељ рода Српског. /…/Срби су увек били непобедиви кад год су се светосавским оружјем борили за своју душу, за своју слободу и правду. Само вођени и предвођени Светим Савом, Срби су недавно однели победу над конкордатском немани. Победивши ову неман, Срби су победили главног непријатеља своје душе: црну интернационалу. Победивши пак црну интернационалу, они су тиме победили још две интернационале: црвену – комунистичку и жуту – капиталистичко-фашистичку. Јер, не треба се варати: папизам је отац и фашизма и комунизма, и свих покрета који желе да се човечанство уреди насилним средствима, механички. Фашизам је идолатрија народа; комунизам је идолатрија класе. И један и други хоће да усреће човечанство мачем и огњем; и један и други изједначују грех са човеком, и због греха убијају човека. А знате ли ко их је томе научио? – Њихов рођени отац: папизам. Јер је средњевековни папизам то први пронашао и остварио кроз „свету“ Инквизицију: грешници су убијани због греха, јеретици су спаљивани због јереси, ad majorem Dei gloriam =за већу славу Божију, да би папе могле изградити свесветску папску државу. Јер треба бити правичан: папизам је гори и од фашизма и од комунизма, јер, док фашизам уништава своје противнике у име народа, а комунизам у име класе, дотле папизам уништава своје противнике у име кроткога и благога Господа Христа.“
Тако је отац Јустин био јасан и гласан.
ОТАЦ ЈУСТИН И ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
У тој истој беседи, отац Јустин каже:“Срби су срцем осетили сву опасност која им прети од папистичке интернационале, и устали као један човек, вођени киме? — Другим Светим Савом: владиком Николајем. Он је апостолски неустрашиво, златоустовски убедљиво, светосавски мудро водио наш народ кроз борбу са конкордатском немани. И голоруки народ је однео победу над оружаним насиљем? Чиме? – Светосавским оружјем: православном вером, православном правдом, православном истином, православном ревношћу, православном неустрашивошћу, православном трпељивошћу. Благодарећи еванђељској делатности Владике Николаја, седмоврата Жича је у наше дане постала неосвојива и необорива тврђава Светосавља и Православља. Из ње, богомудри Владика Николај, као други Свети Сава, мудро крмани нашом народном душом водећи је Светосављем кроз буре и олује наше тужне и несрећне данашњице. Дела су његова уистини светосавска. Реците, зар је од дана Светог Саве Српски народ имао већег владику, већег просветитеља, већег апостола, већег исповедника, већег беседника, већег народњака, већег градитеља од Светог Владике Жичког Николаја? – Није, сигурно није, и по хиљаду пута: није./…/ Човек, човечанство се никад не може уредити и усрећити без Христа, поготову против Христа. Сви такви покушаји завршавају међусобним клањем, самоистребљењем и људождерством. Испуњавајући овај аманет Светога Саве, ви ћете бити победиоци у свима борбама које водите за своју Православну, за своју Светосавску, за своју Српску душу. И тако ћете, витези Светосавља, стати у ред наших бесмртника, на чијем челу блиста наш непобедиви вођ – Свети Сава, чији лик краси наш најновији Свештеномученик – Патријарх Варнава“.
Захваљујући оваквим јунацима, Конкордат је пао.
И ШТА ЋЕМО САД?
Слободан Самарџић пише:“Александар Вучић одиста није потписао предају Косова и Метохије албанским сецесионистима, него је само „прихватио“. Жозеп Борељ је рекао да су се Вучић и Курти договорили о анексу за спровођење Споразума од 27. фебруара. У првом ставу анекса пише: „Косово и Србија се у потпуности обавезују да ће поштовати све чланове Споразума и овог анекса“. Тиме је Високи представник ЕУ скинуо и последњи слој заштитне маске са лица једног председника, који је јавност замајавао својим бурлескама типа – потписао-непотписао, Споразум је отворен за расправу, једино је сигурна Заједница српских општина (ЗСО) и слично.“
Када сви ћуте, Срби, са онаквим владикама и поповима какве памте из историје, свакако очекују ванредни СА Сабор СПЦ, који ће се, јасно и одлучно, огласити пред самим чињеницама „охридског епилога“. То може бити исповедништво, а може бити и мучеништво. Јасно нам је да је тешко ићи путем исповедништва и мучеништва ( ко ће користи мој ајфон ако заглавим робију или умрем, питају се наши Хамлети ), али је, у оваквим ситуацијама, то једини пут, као што је такав био пут српске војске преко албанске Голготе, након кога је наступио Васкрс нашег народа и државе.
Ако не кренемо путем исповедништва, па и страдалништва ( „Правило мучеништва је не тражити мучеништво, али, ако наиђе страдање, остати веран Христу“, говорили су Свети Оци ) постаћемо, по речи Господњој, бљутава со која неће бити ни за какву употребу, него само да се избаци напоље и да је људи погазе.
КАКО СЕ ПОСТАЈЕ ЈУДА?
И свако од нас треба да провери себе: колико у нашој души има могућности да постанемо издајници Христа као Јуда. О томе говори отац Серафим Роуз:“ Није хтео да Га изда; једноставно је желео новац. Није пазио на себе и разапео своје страсти. Свако од нас може бити управо у тој позицији. Морамо да погледамо у своја срца и да видимо на коју нашу страст ће нас ђаво навући да би нас натерао да издамо Христа. Ако мислимо да смо нешто супериорнији у односу на Јуду — да је он био нека врста „лујке“ а ми нисмо — прилично се варамо. Као и Јуда, свако од нас има страсти у срцу. Погледајмо их, дакле. Можемо бити ухваћени љубављу према уредности, љубављу према исправности, љубављу према осећању лепоте: свака наша мала грешка које се држимо може бити ствар за коју ђаво може да нас ухвати.
Пошто смо ухваћени, можемо почети да оправдавамо ово стање „логично“ — на основу наших страсти. И управо из тог „логичког“ процеса размишљања можемо да издамо Христа, осим ако не пазимо на себе и не почнемо да схватамо да смо испуњени страстима, да је свако од нас потенцијално Јуда. Зато, када се укаже прилика — када страсти почну да делују у нама и логично почну да се развијају из страсти у издају — треба да се зауставимо и кажемо: „Господе, помилуј ме грешног!“
Не смемо да гледамо на живот кроз наочаре својих страсти, нити да видимо како можемо да „уклопимо” живот у оно што бисмо желели да буде – било да је то живот у коме влада мир и тишина или са много буке и узбуђења. Ако покушамо да живот учинимо овако „прикладним“, добићемо потпуну катастрофу.
Гледајући на живот, треба да прихватимо све ствари које нам долазе као промисао Божији, знајући да им је циљ да нас пробуде из наших страсти./…/Када постанемо свеснији страсти у себи и почнемо да се боримо против њих, нећемо им дозволити да започну процес који је виђен код Јуде. Јуда је кренуо од врло мале ствари: бринуо се за исправну употребу новца. И од тако малих ствари издајемо Бога Спаситеља. Морамо бити трезвени, не гледајући око себе испуњење наших страсти, већ наговештај воље Божије: како бисмо се овог тренутка пробудили и почели да следимо Христа до Његових страдања и да тако спасемо своје душе.“
Предаја НАТО сатанистима нашег Косова и Метохије, Светиње велике као Јерусалим и Света Гора, управо је једна од оних ствари које би могле да нам помогну да се пробудимо и да никад не постанемо Јуде.
А за то буђење – Господу се помолимо!
