Уста ће нам бити пуна 24. марта…
Свако ће имати шта да каже, посведочи, подвикне храбро, опсује, прокуне, пожали…а ваљало би нам да ћутимо, то најбоље знамо!
Побрајаћемо жртве, срицати имена најбољих од нас не знајући ни где су им домови, ни где су и гробови, ни за шта су пали..?
Урлаћемо како је Косово и Метохија срце Србије, знајући да је гузица ипак скупља српска реч.
Позиваћемо се на прадедове који нас познати неће.
Њихова смо крв, но растарабљена кост…
Што нам је мање стало до Србије то су нам заставе веће.
Дижемо споменике ћутећи што нам земљу кусурају, неће је осати ни за под те споменике, но не мари, износићемо их о датумима из подрума да се мало нагледају сунца и продишу, па у подрум, на каце с купусом до следеће прилике…
Што ми знамо песама, ехеееееј…
Нема народа на шару земаљском који толико пева о својему, не знајући ни где му је праг, ни где му је пањ..?
Негде су у песми, најјасније „Са Косова зора свиће“ у кафани.
За срце ћемо лако, али гузицу не дамо, догодине ће негде у Призрену, које год године то догодине било…
Колико ћемо презирати 24. март толико ћемо одбројавати кад ће више тај 25. па да починемо ко људи- умори се, бре, човек од сећања…
Стварно, доста више те прошлости, загледајмо се слепи у будућност, зове нас гласом прецвале курве што ваби пјане и мусаве муштерије.
Нек је и курва, поносна власница свих венеричних болести, али је будућност, бре!
У осталом, прошлост тражи превише, будућност баш ништа: довољно је отирач да нам остане и да га зовемо Србијом, и са њега ћемо слепи јасно видети даљине што нам се по тарифама нуде…
Како ћемо 24. гласно и поносно клицати: Кошарама, Паштрику, Хочи, Ораховцу, Дреници, Бајгори, Јунику…сваком стратишту и сваком страдалом…
Ми ћемо им певати, а нека њих тамо где су, није да их песмом зовемо и није да им се нудимо.
Срце је тамо, неће оно никуд, но чувај гузицу, скупље речи до ње немамо…
Руку на срце, Јуда није потписао да је Јуда тако да нема бриге, доћи ће нам из „најскупље“ српске речи у главу и срце кад потпише, а дотад имамо застава, споменика, песама, клетви, презира, сећања…па нек је и за отирач!
Није важно колико ће Србије бити, но шта ћемо Србијом звати!
Шаку земље за у саксију- ал је Србија!
Срицаћемо имена најбољих, не знајући им ни дом, ни гроб, ал не мари- брзо ће 25. март, да починемо.
Срицаће нам имена мртви не знајући чији смо?
Гледаће нас у очи покушавајући да познају потомке, залуду, у очима нема више ничега- гузицама смо и проговорили и прогледали, скупљом од најскупље српске речи…
