Кад се војска на Косово врати,
Те удари огањ из небеса
И представи Васколико царство.
Многима ће кратке ноге бити,
Неће моћи куд да се осврну
Да не виде србског џефердара,
Или њега ил’ србскога мача;
Прислоњеног на гркљану своме,
Спремни своје крви да кушају.
Ту ће срести цара нам Лазара
И светога Саву Немањића
Како кади Свето нам Косово,
Како поје Свету летурђију
И молитву пред причешће шапће.
Увиђеће Милош Обилића
Како паше бритку сабљу своју,
Све по поду за њим се повлачи,
Пресјекла је на стотину глава,
Па од крвца сва све усијала.
И виђеће мајку Југовића,
За њом иде девет јој синова,
А пред њима оца Југ-Богдана.
Свак ће хтјети да му мач пресуди,
Преклињаће испред џефердара
Не би ли се у њег’ обрушио,
Оловом му муке прекратио.
Угледаће Краљевића Марка
Како кроти побјешњелог Шарца,
Ђе му ватра из копита сијева,
Плави огањ из ноздрва лиже;
Бијесно Шарац кроз ордију преже
Хоће згазит мрске потурице!
Бјешње Марко шестопером бије,
Кроти Шарца да их не погази,
Да не каља жареве копите,
Тешко ће их посл’је очистити
Мухамедом кад се запрљају!
Ту очима неће вјеровати,
Хтјеће своје очи нагрдити
И животе своје прекратити.
Ал’ не шћаше Краљевићу Марко,
Не дозволи Васколико царство,
Благослова не да Свети Сава.
Не може се у сред летурђије
Свакојака чинит сагрешења;
Но се ваља прво исповједит,
И цјеливат наше светосавље,
Чело на крст ваља прислонити,
Светом Сави душу отворити,
За причешће срце припремити
И сотони тако умакнути.
Кад се војска на Косово врати!
Предвођена с четри великана,
Од краљевог биранога кола,
Војеводе какве на свјет нема,
Од помена срце да задрхти,
Пуна уста јуначких имена!
Мушке прси бојевог знамења,
Не знаш коме више да се клањаш:
Али прво Степановић Степи,
Али старом Петру Бојовићу,
Али мудром Путник Радомиру
Али хабром Мишић Живојину!
Сусрела их Косовка ђевојка,
Те их хљебом и вином дочека
Да напоји војску у Србина,
Да окрепи срце у јунака,
Сваком љуби руке испод лакта,
Хвали Бога што их посла њојзи!
Још ће срести Дражу ђенерала
Што уз скуте стоји Карађорђу,
У стопу су краљу Милутину
И носе му ћемер од мазије;
Узе ћемер краљу Милутине,
Те га стаде отварат пред свима!
Из ћемера ко да грану Сунце,
Јутро зору одмјени пред краљем;
Само Србин тај благослов има
Да мож’ гледат сијала ћемера,
Осталима свјетлост топи очи.
У ћемеру затекло се благо,
Воштаница свјећа од пет ока,
Намјени је србству крај Господа
Да захвали Васколиком царству
Што Србима србски инат даде,
Јунаштво у плећа закалеми!
Друго благо тамјан и кандило,
Десет ока у њему се збило,
Освештани на сред Хиландара,
Стаде кадит са њим Свету Земљу,
Мирис паде по земљи Србији
Све од Трста па до Хиландара!
Даље вади краљу Милутине,
Из ћемера као из ризнице,
Из ризнице царске Грачанице,
И извади крст од петнест ока
Саливеног од жеженог злата
Те га даде Сави Немањићу,
Са њим Сава Србе благослови!
И посљедње краљу Милутине
Изви небу челични калауз,
То калауз од цјелог је србља,
Он отвара манастирска врата,
Сваку нашу цркву до најмање!
И управља нашим градовима,
Светог града нашега Призрена
И главнога србског града Скадра!
Гледа потом краљу Милутине
Што да чини с овим калаузом,
Којој руци он најбоље прија?
Тада узе краљу Милутине,
Предаде га Сави Немањићу
И цјелива монашку десницу,
Потом клекну на своја кољена
И прозбори да свак’ Србин чује:
“Само ‘вако Србија ће опстат!”
Кад се војска на Косово врати…
