Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Слободан у Београду као у Приштини
По завршетку рата на Косову, Демаћи је критиковао Албанце због њиховог односа према припадницима мањинских заједница, а нарочито је скретао пажњу на убиства Срба. Касније је позвао српско становништво да “преузме ризик за уживање слободе кретања”, узевши за пример период од 1998. до 1999. године када се живео тако што се слободно кретао улицама Приштине, упркос томе што му се живот налазио у опасности.
Демаћи је увек имао помиритељску реторику, али радикалан став. Осим тога, он је осећао да је на победничкој страни, а победник, саветовао је Черчил, треба да буде великошан. Демаћи је, иначе, доста често посећивао Београд. За разлику од других косовских Албанаца, он се ту осећао сасвим комотно. Учествовао је на конференцијама, шетао сам или у друштву Кнез Михаиловом, одседао у београдским хотелима и ручавао у престоничким ресторанима. Не зна се да је икада током тих боравака било провокација, а он сам то никада није поменуо. Редовно је наступао и у медијима. Он је у Београду јавно говорио исто оно што је говорио у Приштини. Можда је за њега важила изрекао француског правника, иначе чувеног француског адвоката, Робера Батинтера, који је био шеф чувене „Бадинтерове комисије“ која развила критеријуме и услове за распад Југославије. Бадинтер је веровао да и затвореници, чак и за најтежа кривична дела, могу да промене свој живот. „Ако је човек у глави слободан, онда је свуда слободан“, говорио је Бадинтер.
Демаћи је био у Београду 1992. и гостовао је на РТС. Тај боравак, Демаћи је сматрао изузетно важним за односе Београда и Приштине, јер је тада “пропуштена прилика” да се “успоставе специјални односи”. Касније је рекао : “То није било прихваћено, када сам фебруара 1992. године дошао у Београд и имао сусрет са гледаоцима ТВ Београд. Био сам једно 100 минута гост те емисије. То је била последња шанса да Србија успостави специјалне односе са Косовом. Предложио сам: ‘Дајте да се споразумемо. Ви нисте донели Косово када сте дошли преко Карпата, него сте га овде нашли. Имате право да волите Косово, нама то не смета, али та територија је првенствено албанска и оних који су ту живели и који су спремни да живе заједно са нама'”.
Тако је 1993. на ТВ Студио Б рекао: “Србија држи Косово под окупацијом и то најтежом окупацијом. Ја ту ништа не претим, ја само упозоравам и да молим српски народ да стане на пут оваквој политици да не до крвопролића, да не пређемо ‘црвену линију’. Ко су Срби да нама дају наша права? Ми постојимо у нашој земљи, ми не живимо у Србији, ми живимо на Косову. Косово је на Косову, где је наша територија јер сми ми тамо. И док смо ми тамо, Косово не може бити српско.”
Не зна се да ли је приликом ових боравака Демаћи посредно или непосредно водио политичке разговоре, али, на основу онога што је изјављивао, стиче се утисак да су ти боравци били нешто више од чистих туристичких посета радозналог госта.
После бомбардовања 1999. Демаћи је у разговору са дописником “Њујорк тајма”, Стивеном Ерлангером, рекао да Албанци, “после 2.000 година ропства”, од Римљана преко Турака до Срба, “сада слободно дишу”, и да су “способни да сами одлучују о свом животу. “Уз помоц́ Уједињених нација, сада имају прилику да изграде „праве институције цивилног друштва, све по светским стандардима – неидеолошки школски систем, неидеолошке медије, неидеолошки финансијски и здравствени систем – и да више не следе неки балкански или комунистички стандард.”
Он је ту дефинисао и своје веровање у неминовност сукоба до кога је дошло, мада је до тада све време говорио против њега. „Било је немогуц́е променити ову ситуацију без трагедије и крвопролиц́а“, рекао је он и додао: “Увек сам желео да умрем за Косово и мислим да је можда овај рат био моја последња шанса”.
Демаћи је и овога пута позвао на помирење Срба и Албанаца као и на “умерену политику”. “Немамо другог начина”, рекао је. “Албанци знају да је прихватљива само умерена политика која може да гарантује слободу Србима и свима осталима. У супротном, сами Албанци нец́е бити слободни”.
Заиста, Демаћи је након рата посетио готово свако насеље у којем су живеле мањине и охрабривао их да остану. Истовремено је позивао Албанце да их не нападају, поручујући да су мањине косовско благо. Али, ни тада, као ни раније, такве помиритељске поруке, нису много вределе. Демаћи је променио своју платформу и опет се вратио на позиције чврстог присталице независног Косова, што је рекао током новог боравка у Београду.
Он је одмах после 5. октобра 2000. посетио Београд. Тај долазак организовала су компанија Браћа Карић и њен председник, Богољуб Карић. “Дошао сам Београд као човек, а не као Албанац, да разговарам са људима како да превазиђено сукобе и живимо у миру”, рекао је Демаћи на веома посећеном предавању на тему “Албанско-српски односи, данас и сутра”. Тада је рекао да његов пројект “Балканија” више није актуелан, јер се, како се изразио, на Косову догодила велика трагедија која је однела многе животе. “Свако решење које избегава прихватање и признање независности Косова биће сумњиво решење, биће привремено решење, биће решење које ће довести опет до спорова, опет до проблема, тако да као полазна тачка мора да се прихвати воља народа, воља народа који ће одлучити о својој судбини и друге нема. Много се прича о тој Резолуцији 1244. Та резолуција је направљена у своје време, за то време је важила. Многи Срби имају велику наду у ту резолуцију. Свет је узео нас експериментално. Нико не зна који је прави статус Косова, нити ико зна како це то на крају да се заврши”, поручио је Демаћи.
Од тада је све повученије учествовао у политичком животу Косова, а када се јављао за реч, онда је то имало утицај и тежину. После рата Демаћи је марљиво писао. Од 1999. припремао је две књиге које још увек нису објављене, “Лицем у лице са ОВК” и “Албанци између Америке и Европе”.
Године 2003. објавио је политичку песму “Здраво, мој стих” . Албански есперантски институт У Тирани објавио је 2005. године збирку интервјуа са Демачијем под насловом “Косово на раскршћу”. Године 2006. објављен је роман “Хели и Мимоза”, годину дана касније изашао је аутобиографски роман “Филанова квантна љубав2, а 2008. роман “Алби Прометеј”.
Године 2009. објављен је роман “Мајка Шега и пет девојака”, који је био други део романа “Хели и Мимоза”. Одмах након тога кренуо је са припремама трећи део, под насловом “Пепео и љубав”.
Идеолошку рехабилитацију доживеће, међутим, тек када његов некадашњи млади сарадник Аљбин Курти буде одлучио да свој покрет “Самоопредељење” претвори у активног политичког чиниоца живота на Косову и учествује на изборима. Курти је кренуо другачијим путем од раније етаблираних политичких партија и одлучио да примени “неоконзервативни” модел друштвеног и политичког утицаја који најистакнутије место даје улози интелектуалаца. Тако су бројни косовски посланици, академици и професори су стављени на листу покрета “Самоопредељење”. На списку “пожељних аквизиција” нашли су се и Адем Демаћи и академик Реџеп Ћосја, заједно са неколико чланова Албанолошког института као што су Емин Кабаши и Садри Фетију.
Демачи се 2006. придружио Куртијевом покрету Ветевендосје (Самоопредељење) у супротстављању преговорима са Србијом о статусу Косова. Према Демаћијевом мишљењу, решавање статуса Косова треба да поштује вољу народа, а да би се овако нешто решило, прави механизам је био референдум. Према његовом мишљењу, међународна заједница на Косову је изабрала људе који су се показали спремни да уступе косовску земљу, док је у Србији био проблем да се пронађу прави људи. Демачи је сматрао да је прави циљ међународне заједнице да, у име права мањина, дозволи Србији да формира мини-државу која би била чисто етнички српска у срцу Косова.
Практично је Адем Демаћи био тај који је поставио темеље данашњег отпора стварању Заједнице српских општина. Дана 2. фебруара 2007. године, након вишемесечних преговора, фински преговарач УН-а Марти Ахтисари послао је документ Београду и Приштини, у коме је поставио основу за будуц́ност Косова као мултиетничког друштва у коме би све заједнице могле безбедно да живе.
Демаћи је признао да ц́е Свеобухватни предлог који је израдио специјални изасланик Уједињених нација “ослободити Косово од српског суверенитета”, али и омогуц́ити суверенитет српске мањине над албанском вец́ином, јер би две трец́ине српских представника у Скупштини Косова могле да блокирају било који закон. Демаћи је додао да је тим предлогом омогуц́ено да се Србија меша на Косову под изговором подршке локалним Србима. По Демаћијевом мишљењу, у име одбране српске мањине, Србија би могла да преузме контролу над деловима Косова, претварајуц́и га у “Палестину Западног Балкана”.
Политичку и јавну рехабилитацију, Демаћи је доживео после признања које је од стране тадашњег косовског премијера, Хашима Тачија, на седници 17. фебруара 2008. када је проглашена једнострана независност Косова. Од тада је почео да показује симпатије према свом некадашњем противнику из времена ОВК. Тачи се са своје стране реваширао тако што се побринуо да Демаћи почне да добија државну пензију, а влада му је обезбедила кола и возача, док је кућа у Приштини која је служила као уред ОВК-а проглашена музејом. За неке његове присталице, то је било разочаравајуће капитуланство симбола косовског отпора који се 30 година супротстављао Титовом режиму, потом 10 година Милошевићевом, па још 10 година међународној заједници на Косову, да би на крају, у својој дубокој старости, постао алат који је Тачи употребљавао кад год му је било потребно.
