Покрет за одбрану Косова и Метохије

И даље нерешено имовинско питање мештана села Мироче, још колико пута ће бити потребно да се обратимо?

Пише: Душко Миленковић

 

По трећи пут се обраћамо јавности у рубрици „Грађани пишу“ портала КоССев, са надом да ће глас јавности допринети бар да се започне са решавањем општег проблема нас власника имања у атару села Мироче, општина Вучитрн. У првом обраћању, навели смо опште чињенице о нашем заједничком проблему, а у другом смо на детаљан начин исказали природу и димензије проблема, као и наша обраћања локалним и вишим институцијама Косова и представницима међународних институција и медијским кућама у Приштини и Београду.

У овом, трећем обраћању, желимо да нагласимо да су сви досадашњи напори били безуспешни, тако да већ 23 године ни на који начин не можемо да располажемо приватном имовином: да је сами обрађујемо, издамо у закуп или продамо, нити можемо да тражимо да нам се изграде порушене куће и други уништени објекти. Такође, желимо да образложимо потребу да се проблем свеобухватно и коректно анализира и назове правим именом, наглашавајући следеће чињенице:

– Ми смо власници имања у селу Мироче, које је у међувремену уништено и више не постоји;

– Локалне власти Вучитрна и више институције Косова упорно толеришу овакво стање на терену;

– Проблем је последица општег понашања албанске породице према српској имовини, није личне природе и није однос између једне српске и једне албанске породице;

– Постоји огроман број почињених тешких кривичних дела према свима нама;

– Појединачна обраћања институцијама уназад 23 године нису ни започела решавање проблема;

– Добијене кривичне пресуде није могуће спровести у пракси, јер на терену не мењају стање;

– Забринути смо због општег сценарија у последње време, да се „узурпатори“ одједном не сете и не туже нас власнике имања за неке „ратне злочине“ од пре 25 година.

Наш проблем је јединствен у односу на остале проблеме узурпирања имовине на Косову и зато захтева „помоћ у решавању“ од стране виших институција власти и међународних институција. Треба „натерати“ ту албанску породицу да прекину са досадашњим понашањем, а нама треба извршити надокнаду штете и омогућити нам да располажемо приватном имовином.

Немоћни да другачије иницирамо решавање наших проблема, планирамо да средином фебруара по трећи пут поновимо молбу за помоћ свим институцијама власти, представницима међународних организација и медијским кућама у Приштини и Београду.

Као последњи и веома известан корак, видимо покретање тужбе против саме државе Косово пред одговарајућим међународним судом, јер више не видимо начин, вољу, ни моћ да се наши проблеми реше. За ове 23 године, предузели смо све што је могуће било предузети и уверили се да нема воље ни снаге надлежних и одговорних да се проблем реши на нивоу институција Косова.

 
Битне карактеристике које наш проблем чине потпуно јединственим  

 

Прво, потребно је проблем назвати правим именом. Сматрамо да се не може користити термин „узурпација“ јер је то појединачан однос две стране: насилника и оштећеног.

Запоседање, уништавање и експлоатација целокупног атара села уз протеривање и немогућност повратка свих власника имања, најприближније се може дефинисати као „окупација“, али то је термин за спорове између држава. Према броју тешких кривичних дела учињених свима нама, може се користити термин „тешко разбојништво“, али није природно да таква дела трају већ 23 године. У односу на тешкоће у правом именовању проблема, људе који су их створили не можемо звати „узурпатори“, ни „окупатори“, ни „разбојници“. У наставку, зваћемо их „комшије“.

Друго, ово није лични нерешен однос „узурпатора“ и власника имања, већ је проблем свих нас власника имања настао по аутоматизму, запоседањем целокупног атара села Мироче од стране „комшија“. До данас, полиција и суд из Вучитрна наше проблеме третирали су као појединачна „узурпирања“ дела имовине неког власника имања, што никако није реално стање. Наша једина „кривица“ је што нам приватна својина чини део атара читавог села Мироче, који су они заузели у природним границама а до имовине других власника албанаца из суседних села.

Треће, запањујући је вишегодишњи комфор „комшија“ да безбрижно и темељно врше разградњу и уништавање грађевинских објеката без остатака на терену. Такође, да више од 20 година секу  шуме, крче и преоравају воћњаке, преоравају међе ради укрупњавања парцела у огромне површине између реке и шуме. Све то на очиглед полиције и суда, који знају за то још од 2001. године.

Четврто, проблем није могуће решити у појединачним судским поступцима власника имања због природе и димензија као последица следећих чињеница на терену:

– Постојања 30 оштећених власника имања од стране истих „комшија“ и самим тим превеликог броја тешких кривичних дела (преко 50) са предвиђеним вишегодишњим казнама затвора;

– Претњи „комшија“ да би евентуално упућивање на издржавање затворске казне по судском поступку једног власника имања аутоматски изазвало још веће проблеме том истом власнику, али и свим другим власницима имања, што „комшије“ потенцирају чак и на суду;

– Чињенице да из имовине „комшија“ није могуће очекивати надокнаду огромног износа штете за све власнике имања;

– Чињенице да донете кривичне пресуде „комшијама“ не обезбеђују аутоматско враћање права располагања приватном имовином власницима те имовине и на терену су ништавне.

 
Кратка ретроспектива проблема

 

Током 2000. и 2001. године, једна албанска породица из суседног села Караче запосела је сву имовину свих нас 30 власника имања атара села Мироче (иначе чисто српског) и то:

– 14 власника домаћинстава који су живели у селу Мироче, којима су куће и други објекти домаћинстава разрушени и искоришћени као грађевински материјал тако да нема остатака објеката, осим две куће новије градње-од бетона и блокова, које није било могуће ‘’разградити’’ и које се користе за свакодневни живот;

– 8 власника имања, наследника који нису живели у селу Мироче, неки су имали викендице и

– 8 власника имања, који су живели у суседном селу Гојбуља.

Осим тога, сечене су шуме свим власницима имања, а воћњаци уништавани и претварани у пољопривредно земљиште. Све њиве или ливаде више власника имовине, раније парцелисане, преоравањем међа обједињене су у пар великих површина, а према конфигурацији терена до физичких препрека у виду реке, потока и шуме и исте се непрекидно експлоатишу свих ових година.

Резултат 23-годишњег уништавања наше имовине је да, понављам, село Мироче више не постоји на терену, а власници имања, чак ни у пратњи полиције, никад нису успели да обиђу своју имовину.

У селу је направљена огромна фарма говеда, за чију исхрану се користе наше обрадиве површине и пашњаци. Чак, људи који су све ово урадили, за обраду наше имовине користе и субвенције Агенције за пољопривреду из Приштине. 

 
Досадашњи напори власника имања да решимо проблем институционалним путем

 

Своје напоре, почевши од 2001. године, усмеравали смо према тада важећим инстутуцијама власти.

Најпре, до отприлике 2008. године, пријавама о узурпацији имовине полицији у Вучитрну, од које ниједном власнику није дат примерак пријаве или записника, нити смо приликом накнадних интересовања о изласку полиције на терен извештени о начину поступања са поднетим пријавама.

Почетком функционисања ХАБИТАТ-а и КПА-а, подносили смо пријаве и поступали по одговарајућим процедурама до добијања уопштених решења да се ослободи узурпирана имовина. Међутим, на терену та решења никада нису била реализована од стране институција власти. Чак, судећи по сателитским снимцима, све куће и помоћни објекти разрушени су и однети у периоду утврђивања чињеница и након добијања решења КПС (од 2010. до 2016. године).

Због безуспешних напора од 2001. до 2015. године, због потпуног неповерења у институције власти, али и страха за сопствену безбедност у случају одласка у полицију и суд у Вучитрну, највећи број власника имања није се после 2015. године обраћао суду.

За неколико власника који годинама воде поступке, суд у Вучитрну проблем третира само као појединачан проблем „узурпације“ дела имања, никако не обухвативши оптужницом уништавање домаћинстава и сечу шуме и воћњака. Два власника су пре пар година добила  кривични поступак прозив „узурпатора“ за обрадиве парцеле, један је чак окончао и поступак медијације, али узалуд, јер им ти Албанци и даље бране да располажу својом имовином.

Трећи власник упорно покушава да одржи прво рочиште. Од 2021. до 2023. године суд је заказао и одложио чак 12 рочишта због недоласка тужиоца, судије или проблема у раду суда. Власници који се нису обраћали суду, обесхрабрени су наведеним негативним искуствима власника који годинама траже правду на суду.

Такође, имамо и проблем да суд као услов за покретање поступка од нас тражи сведоке или доказе ко је, када и како „узурпирао“ имовину, иако је опште познато да је то немогуће обезбедити и самим тим је ситуација постала безнадежна.

Имајући у виду наведено, током прошле године покушали смо да свој заједнички проблем тако и прикажемо и затражимо помоћ у решавању од виших институција власти у Приштини, амбасада страних земаља и других међународних организација и медијских кућа у Београду и Приштини обраћањем на е-маил адресе званичних веб сајтова.

 

Датум и форма обраћања Институције у Београду и Приштини којима смо се обраћали
08.02.2023.г.

Молба за помоћ у решавању проблема мештана села Мироче  да располажу приватном имовином, која је уништена и узурпирана 20 година.

(8 прилога са доказима)

42 стране амбасаде

20 међународних организација

18 инститиција власти и медија у Приштини

Кабинетима надлежних министарстава Владе Косова

Е-маил адресе: Аљбин Курти, Фљора Османи и Џељаљ Свећља и други представници власти.

01.03.2023.г.

 

Поновљена молба

Послато на исте е-маил адресе као и први пут, као и на следеће нове:

–        11 агенција у Србији и региону,

–        8 медијских организација у Србији и региону,

–        8 страних културних центара у Београду,

–        23 јавна сервиса у Србији и региону

–        15 дневних новина у Србији и региону

10.03.2023.г.

Наслов: ‘’Мештани села Мироче 20 година не располажу својом имовином’’

Прво обраћање КоССев-у за рублику „Грађани пишу“
28.04.2023.г.

Власници имовине атара села Мироче, упутили апел за помоћ у располагању приватном имовином

Упућено ПТТ, препоручено послато УНМИК Хеадqуартерс, Индустрила зоне, 10000 Приштина

Упућено и на е-маил адресама амбасада земаља Квинте и институцијама власти Косова

13.05.2023.г.

Наслов: „Још један апел косовским властима и међународним представницима да повратимо сопствена а узурпирана имања’’

Друго обраћање КоССев-у за рублику „Грађани пишу“
Мај, јун и јул 2023.г.

Преписка са ЕУЛЕX-ом у циљу додатних појашњења и допуне предмета са новим доказима

 

Одговор ЕУЛЕX-а:

– „да нема извршни мандат и не може помоћи у исељењу узурпатора или их спречити да се мешају у имовинска права власника“.

– „да сходно свом мандату, тренутно спроводи активности праћења појединачних судских предмета који испуњавају одређене критеријуме“.

 

Послати докази о власништву над имовином и расположиви докази о покретаним судским и другим поступцима за:

–        14 власника кућа и имања који су живели у селу Мироче

–        8 власника имања наследника који нису живели у селу и

–        8 власника имања који су живели у суседном селу Гојбуља

Послати докази за три карактеристична примера:

–        Завршен кривични поступак и процедура за медијацију, власници ни даље не могу да располажу имовином,

–        Тузилац одбија кривичну пријаву –  тражи сведоке као доказ а познато је да то на Косову није могуће

–        за две године 11 рочишта узастопно се одлажу, ниједно није одржано.

Јул 2023. године

Молба за пријем или разговор у вези могућности изградње порушених кућа и других објеката

Упућено више пута Министарству за заједнице и повратак на е-маил адресе, са приложеним доказима о власништву имовине и о порушеним домаћинствима.

Никада нисмо добили никакав одговор.

 

Сви наши наведени напори, понављамо, остали су без одговора, осим краће уопштене преписке са ЕУЛЕX-ом који, бар како се нама чини, по само себи познатим аршинима само статистички „прати“ начин и динамику вођења судских поступака. Тражили смо да нам кажу које предмете прате и понудили да учествујемо у томе, на шта нам није одговорено.

Такође, једном је стигао одговор Министарства правде да се обратимо суду и одмах смо им доставили доказе да смо годинама и то безуспешно радили, на шта нисмо више добили никакав одговор, нити сугестије.

У свим обраћањима, редовно смо нудили опцију да дођемо где и када треба са доказима о власништву и о проблемима из покренутих судских поступака, на шта нам никад нико није одговорио. Тражили смо пријем од стране Аљбина Куртија, Џељаља Свечље и Фљоре Османи. Тражили смо да покренемо процедуре да нам се саграде разрушене куће и други објекти домаћинстава. Никада нам нико није одговорио.

Са друге стране, изражавамо крајњу забринутост због уочљиве праксе на Косову да се Срби – власници имања, након покретања судских поступака за узурпацију имовине, хапсе због наводних ратних злочина, а на основу изјава управо Албанаца узурпатора као сведока тих злочина. Иако неки од нас живе на Косову, а остали су за ове 23 године бар по сто пута боравили приватним послом, нормално је да не желимо да се наши напори „реше“ покретањем дуготрајних и мучних судских поступака за неке ратне или било какве друге злочине према било коме.

Искрено, после 23 године прогањања са вековних имања и упорног уништвања и експлоатације наше имовине, знајући за успостављену праксу изненадних присећања и „сведочења“ за ратне злочине од пре 25 година, не можемо одједном да имамо поверење у коректне намере и потезе власти Косова. Наше понуде да дођемо где и када нам се каже, сада су ограничене бригом због хапшења и дугогодишњег суђења за некакве „ратне злочине“, за које би се „комшије“ или други сведоци сетили тек сада када на сваки начин покушавамо да повратимо приватну имовину.

Без намере да звучимо неозбиљно или провокативно, дошли би где и када нам се каже када би постојала могућност „брзе провере“ тачности и поузданости изјава „сведока ратних злочина“ по принципу брзих тестова корона вируса, а у виду њиховог тестирања на детектору лажи или подвргавању хипнози.

 
Закључак

 

Из наведених чињеница, јасно је да је наш заједнички проблем јединствен и веома сложен, сажет међусобно искључивим чињеницама и стварним стањем у пракси.

Због понашања „комшија“, ми власници имовине већ 23 године ни на који начин не можемо да располажемо приватном имовином, нити видимо када и како би то могли да радимо. Потенцијални купци одустају од куповине, јер нико не жели да „купи проблем“ које би имали са „комшијама“.

Донете кривичне пресуде на терену не подразумевају промену понашања „комшија“, текући судски поступци своде се на формално заказивање и одлагање рочишта, а покретање нових кривичних пријава скоро да није могуће у пракси.

Са друге стране, „комшије“ редовно и отворено прете (чак и на суду) да ћемо тек имати проблеме у располагању приватном имовином ако би и један дан провели у затвору по нашим поднетим кривичним пријавама.

На позиве за помоћ у решавању проблема, упућене вишим инстанцама власти у Приштини, страним амбасадама, међународним организацијама и медијским кућама у Београду и Приштини нико није одговорио. Ни један од медија није показао интересовање да се, уз обезбеђење полиције, изађе на терен и на лицу места провере наше тврдње.

Са друге стране, „комшије“ и даље крајње безобзирно и безбрижно настављају да експлоатишу наша имања, знајући да смо ми као оштећени немоћни да их институционално приморамо да одговарају за своје поступке, изврше накнаду штете и прекину да нам праве проблем у будућем располагању приватном имовином.

Ми, власници имања у атару уништеног села Мироче, убеђени смо да наш проблем могуће решити једино одговарајућим ангажовањем виших нивоа власти у Приштини и/или представника међународних фактора, који би извршили надокнаду штете и приморали „комшије“ да заиста прекину да нам онемогућавају да располажемо приватном имовином.



(КоССев, 09.02.2024)