Покрет за одбрану Косова и Метохије

О. Дарко Р. Ђого: А ко је чувао Русију, док је спавала?

Ово није „приказ књиге“. За то служе друге странице и то умију бољи писци. Проблем је у томе што књига о којој је ријеч није написана ни о имагинарним земљама, нити о другим људима. Она није књига ни за широке читалачке масе, нити је њен наслов нарочито упечатљив. „Спољна политика Русије у годинама југословенске кризе (1985–1995)“. Јелена Гускова, академик, испод чијег пера је изашла, познато је лице српској науци и јавности. Зашто, онда, једна „стручна“ књига не допушта да се након њеног читања спава?

 
 

Сјећам се очевих путовања у Русију. И прије рата, као новинар, знао је ћаћа да отпутује у СССР и одатле да нам донесе играчке рогобатније од свега што се у Југославији могло купити и неуништиве: камионете и „тенкове“ који вам, ако на њих станете ноћу, сломе прст или бар ишчаше стопало. Но те 1993. оцу су у Београду дали црвени пасош СФРЈ – земље која није постојала – како би са делегацијом Републике Српске ишао у Москву. Из ње нам је донио сам неке шубаре које смо дуго након његове смрти носили, док су зиме на Палама још имале снијега. Вратио се замишљен и нерасположен – какав је често био, упркос потреби да друге орасположи шалом и оптимизмом. Није нам било јасно зашто. Волио је Русију сумануто, српски, радовао се путовањима у Москву (говорио је руски: у нашем сјећању говорио га је одлично, јер у сновима и сјећањима родитељи увијек знају и могу све). Одговор можда нуди његов закључак на крају телевизијског прилога о посјети (доступан је и данас на јутубу): „Русија је још велика сила, али је још увек и под снажним америчким пресингом.“
Једноставно и тачно. Можда је све што Гускова тако изврсно сјенчи и нијансира, описује и о чему лично сједочи могуће сажети у исту ту констатацију.
Зашто нам онда ова књига не да да спавамо, дуго након што заклопимо њене странице? Зар се нисмо навикли на сцену пијаног Јељцина, земље у распаду, Москве коју је Зоран Костић овјековјечио у својој „Снијежној бајци“, пјесми сплетеној око новинске вијести из „Комсомолца“ („за протекла два мјесеца у Москви су од хладноће умрла 432 лица, углавном у алкохолисаном стању“, март 1996)? Није ли све данас само ноћна мора коју већ познајемо, коју смо слутили по томе што је Русија спавала када се овдје дешавала историја? Или је та узнемиреност само плод прецизног удара у неки егзистенцијални живац, у нешто што смо жељели да заборавимо?
Можда. Но у тој слутњи о сну Русије, у тој поједностављеној слици коју персонификује данас само Јељцин, не само да сами себи скраћујемо муке са сјећањима већ и пренебрегавамо трагедију два народа (српског и руског) и шест земаља: СФРЈ, Републике Српске Крајине, Републике Српске, СРЈ, СССР-а и Русије. Од њих, практично, данас постоје само Русија, Српска и Србија као настављач СРЈ.

 

ЧИЈИ МИНИСТАР? Лакше нам је да вјерујемо да је само Јељцин био пијан, генерали збуњени, политичари грамзиви, службеници себељубиви каријеристи. Но ликови које сусрећемо на страницама књиге Јелене Гускове – од Јељцина, преко Андреја Козирјева и Виталија Чуркина (коме смо, из захвалности за снажно „њет“ у СБ ОУН подигли споменик у Српском Сарајеву) – сви они се појављују као трагични актери једне епохалне драме у којој су жељели много и радили како су најбоље знали, а то најбоље је, готово по правилу, било – на трагу диктатуре Запада. Русија и Запад су данас у рату који може да прерасте у атомски Армагедон. Но не заборавимо да тај однос није од јуче: прије се чини да су актери овог конфликта љубавници у вишевјековној афери која траје од када је и једног и другог, са промјењивим интензивитетом увијек тражене и неузвраћене љубави. Па опет: вјероватно да од доба цара Петра III (1728–1762) није било тако некритички у Запад зацопаних, омађијаних, ропски послушних руских властодржаца од Козирјева и Јељцина. „Наш министар њихових спољних послова“ – само је поднаслов којим се описује успон каријере човјека који до тада није био ни амбасадор а постао је министар – Андреја Козирјева. Човјека чији је једини „став“ било схватање да Русија и нема свој став различит од онога који јој се наметао.
Није највећа трагедија са којом се сусрећемо на страницама ове књиге садржана у калкулацијама „руске“ дипломатије или у подилажењу сецесионистима и ратним руководствима одметнутих република. Све је то јадно, али понешто и очекивано, људски ситно. Међутим неразумијевање себе самога, Русије, њене суштине и улоге у историји, а затим апсолутна неспособност да се разликују процеси и њихова значења, на Балкану и свијету – то је ознака најнижег дна на коме се „руска“ дипломатија носила у том времену. Странице Гускове дозивају се, на неки чудан начин, са страницама руске књижевности, нарочито са Гогољем и Чеховом, с тим што сада „пошлость“ једног чиновника не уништава само његову душу већ кошта живота хиљаде људи хиљадама километара далеко. Нису ти људи били само амбициозни апаратчици жељни капитала и капитализма. Били су то људи без идеје и ума, без душе и осјећања за сопствену земљу и њену дубоку и потресну ширину. Како је онда од њих било ко могао да очекује било какав став достојан људског, а камоли руског достојанства?

ПОД СВЕТЛОМ НОВИХ РЕФЛЕКТОРА Сви се сјећамо данас толико прокаженог „паљанског руководства“. Ми који смо одрастали на Палама из прве руке, дјетињих и младалачких сјећања можемо да призовемо и њихове људске стране, оне јаке и слабе. Са београдских телевизијских дневника можемо да у сјећање вратимо и Слободана Милошевића и Момира Булатовића. Понешто смо сви читали о њима и од њих, касније. Како старимо, можда схватамо неизбјежност понеког од њихових поступака, као и тежину бремена који су носили. Но тек постављени на позорницу на којој ни у Русији немају Русију, ни у свијету – брата и савезника, гледајући још увијек полукомунистичким оком ка небу затвореном, ти људи искрсавају у новом свјетлу. Они постају протагонисти радње за коју, изгледа, ни сами нису знали ко је режира и како се то у сљедећем чину страдање милиона људи може завршити – потпуним поразом, побједом или нечим између тога. Но како су и они људи, без ослонца на јаче од себе, понекад и сами препуни илузија и нерашчишћених фантазија, остављени сами на свијету да воде рачуна о једном народу и неколике државе, остаје нам само да разгонетамо да нас је Бог сачувао када нико други није могао. Русија је тада спавала, бунцала, борила се са својом грозницом.
А ко је чувао Русију, док је спавала?
Гусковљева је написала узнемирујућу и умирујућу књигу истовремено. Узнемири нас феноменологија руске немоћи тог времена. Но сама чињеница да данас руска наука има воље, снаге и искрености да сагледа и своје сумрачне дане са таквом отвореношћу говори нам не само о томе колики је пут прешла од средине деведесетих већ и колико је значајно сагледати сопствене заблуде и грешке. „Руска дипломатија на Балкану током свих година кризе одликовала се недосљедношћу, несавјесношћу, немарношћу која се граничи са криминалом“, пише Гускова. Оштре ријечи, али инжењерски поткријепљене. Данас, када историчари и политиколози углавном пишу пропагандистичке уратке, само наука земље која хоће да спозна своје заблуде може да напише овакву књигу.
Русија (баш као и Србија) данас није само „субјект“ међународне политичке и културне динамике већ је истовремено и „објект“, „унутрашњи фронт“, поприште борбе да се заблуде прошлости не преточе у трајне историјске изборе и оријентације. Свака књига која нам нацрта дно са кога се успињемо љековита је и добродошла.