Покрет за одбрану Косова и Метохије

О. Дарко Р. Ђого: Мудрост једне Сије

Црква и џамија у Мостару (Фото: Getty © Emad aljumah)

Богољуб Шијаковић мање је познат онима којима није предавао и као хумористичан човјек чије античке сентенце често раскривају суштину ствари. Од многих његових незаписаних учења ових дана ми се нарочито блиском чини мисао коју нам је још као (неформалним) слушаоцима његових предавања давно изрекао: “Западни извори моћи увијек су успјешно предвидјели сваку кризу и рат који су изазвали.”

Не треба много памети да се разазна исти геополитички потпис иза напада на музичку дворану у Москви и у случају опсежне акције мобилисања свих расположивих снага за нову резолуцију о трагичним догађајима из 1995. године у мјесту рођења моје мајке.

 

Можда су на далеком домету непосредни извршитељи, али смисао је исти: разорити бар минимум повјерења и људскости између православних Руса и средњоазијских исламских народа тј. између Срба и Бошњака на простору на коме живимо и који доживљавамо као отаџбину.

 

Иако српска јавност односе између Руса и исламских народа у Русији посматра углавном кроз слике чеченских војника на украјинском ратишту, свако ко боље познаје друштвену ситуацију на простору бившег Царства свјестан је крхкости међусобних односа Руса и бројних муслиманских народа, кавкаских и средњоазијских.

Русија (тј. Руска Федерација) се труди да не буде национална држава руског народа већ више неки заједнички друштвени оквир у коме ће се и други народи осјећати као своји на своме.

 

 

Друштвена динамика Москве, у коју се кавкасци и средњеазијати непрекидно досељавају, врло је осјетљива равнотежа између руских старосједилаца и новопридошлих досељеника – неупоредиво више оданих својој религији, традицијама, породичним везама. Зато је маскирање истинског наручиоца терористичког чина у Крокус ситију у форму исламског тероризма изведеног рукама Таџика требало да ескалира напетости између руских жртава и наводно исламистичких извршилаца. То им, наравно, није успјело.

Међутим, други покушај забијања клина – тачније: копања по ранама – између муслимана и православних, онај чијем извођењу свједочимо данас покушајем реактуализације оптужби против Српске у Генералној скупштини УН, сигурно да неће бити тако лако спријечити. Опречно квалификовања читаве трагичне историје односâ Срба и Бошњака, па и оних страница из ратних година, данас се усталило као минимум самопоштовања и себепоимања код оба народа. Зато није потребно много гурати да би се “регион” опет бацио у провалију.

 

Коме, међутим, тако нешто иде у корист? Онима који заокружују колонијални простор и којима су сви овдашњи народи занимљиви као “свјежа крв” и јефтина радна снага или земљи и цивилизацији која се труди да постигне коегзистанцију и сарадњу између православних хришћана и муслимана дома и у свијету?

 

Односи између муслимана и православних хришћана нису лако сагледив ток, ни у прошлости, нити у садашњости.

Није овдје ни мјесто ни вријеме да понављамо историјске токове, политичке констелације и религијске неспоразуме – на српском језику тешко да ће ико написати било шта приближно умно, стилски беспрекорно и зналачки проницљиво на нивоу Дарка Танасковића.

Но није без значаја указати да се у тренутку у коме пишемо код свих муслимана свијета осјећају посљедице евроазијске парадигме руске спољне политике али и моћи Русије да интегрише Чеченију, нађе простор за ислам у јавном животу, помогне Сиријску арапску републику и буде једини ослонац становништву Газе.

 

Осјети се то чак и међу нашим муслимаским свијетом, од кога су многи почели да преиспитују свој однос према “негативцима” и “позитивцима” у глобалном театру. На жалост, али очекивано, вриједи правило да су за здраворазумско посматрање ствари спремнији обични, “мали” људи, који боље слуте добре и зле намјере, али и осјећају сажаљење и састрадавање са сликама разарања и смрти.

 

Зато ће сарајевска “интелигенција” – свјесна политичких заслуга и дугова колективном Западу – сама себе заваравати митом о “европским муслиманима”, оним “изабраним” да буду “мост између Истока и Запада”, фантазмагоријама о “европском Јерусалиму” и “босанској посебности” – само у своја четири зида допустити себи да се саосјећа са Газом.

 

 

Али никада, а можда ни тада, неће се усудити да то јавно каже, свјесна суревњивости Колективног запада који не прашта сумњу у његове политичке  и медијске аксиоме. Уз ријетке гласове дисонанце, овај НАТО ислам – који најчешће и није религијски већ чисто пост-религијски, културолошки – остаће у Сарајеву доминантна политичка снага и данас, у тренутку када би се православни свијет и исламски свјетски уммет морали бар погледати са поштовањем и разумијевањем као прогнаници из бајковитог Фукујаминог глобалног села.

 

Но зашто? Шта би то мултиполарни свијет донио васељенском Православљу и свјетском исламу, а што не бисмо могли да добијемо као фолклорни послушници Запада? Јасно је најприје која би била судбина сваке посебности, сваког идентитета, сваког увјерења у дистопијској апокалипси културе поништавања.

 

Ипак, само мултиполарни свијет подразумијева свијет у коме уопште постоје религијске и културне традиције као стварност. “Свијет без религије” већ је показао своје ружно и агресивно лице: постхришћански колонијализам Запада XXI вијека очигледно није ништа мање активан у разарању других од оног лажно “хришћанског” из ранијих вијекова.

Заправо, универзалистичо самопоимање Запада показало се као извор глобалне агресије а самим тим и несреће.

Наравно, ни мултиполарни свијет неће представљати само симфонични дијалог религија и култура. Само идеолог и идиот, из злобе или глупости, може повјеровати и говорити да су “све религије извори насиља” или да су “све религије оно најбоље у човјеку”.

 

Но мултиполарни свијет нуди човјеку могућност да буде слободан, могућност да се његова вјера и себепоимање могу преточити у идеју или чин, народ, државу, културу, цивилизацију… НАТО ислам, управо као и НАТО Православље, тешко да може да буде било шта друго до привремена представа из прошлости којој никада неће бити допуштено да постане пријетња за господаре стварности и маште.

 

Ислам, уосталом, како је Томас Слезак примијетио у уводу књиге “Шта Европа дугује Хеленима” никада није прошао кроз очишћујући огањ Просветитељства. То значи да би један “ислам по мјери Европе” морао да постане налик на постхришћанско друштво више него на било какву Европу из прошлости. Зато: ако православна и исламска цивилизација желе да уопште постоје као било шта више од фолклорних детаља или културних атавизама, православни и муслимански народи морају наћи начина да каналишу своје конфликте и неспоразуме изван политичких интереса глобалног Запада.

Можда се сарајевска чаршија нада да је “куцнио час” да се “европски муслимани” заједно са Колективним западом обрачунају са “најзападнијом тачком руског свијета” – Републиком Српском, као да управо осјећајем овлашћености, подршке, подстрекивања није започела наша заједничка трагедија 1992. године. То ужасавајуће подударање политичких резона и осјећаја у ваздуху, та стравична паралела између слијепила у Сарајеву 1992. и данас, тај бесмислени ехо парола из 1992. у 2024. – све то не може а да не забрине свакога ко жели добро и свом и оном, сада већ другом, народу.

У једној од најпотреснијих и најзанимљивијих књига о животу у ратном Сарајеву, аутобиографској прози Вере Тутњевић Изаћи из Сарајева, записује: “Сиромашна Муслиманка Сија увијек је остављала мјесто (у склоништу – Д. Ђ.) за мене и преносила ми, полугласно, све псине које су неки говорили и радили, свађајући се гласно са њима… Кад су били у јеку родољубивог заноса и узвикивања шта би све радили ’четницима’ кад би их дохватили, она би узвикивала: ’Чекајте само кад вам Руси дођу, видјећете онда!’ Не знам зашто и откуд Руси. Они би је осули погрдама, она се само подругљиво смијала.”

 Знала је Сија, изгледа, оно што “елита” њеног народа никако да схвати.

(РТ Балкан, 20.04.2024)