Покрет за одбрану Косова и Метохије

Митра Рељић: Зоранове руке

Др Митра Рељић (Извор: Филозофски факултет Косовска Митровица)

(Кратак прилог сведочењима о страдању сарајевских Срба)

 

Поткрај новембра деведесет друге у ратну болницу на Палама приспеваху рањеници из сата у сат, најчешће на носилима или на рукама другова. Пред вратима једне од болничких соба медицинска сестра нас је кратко упозорила: „само га немојте питати како је све мучен“.

Затичемо слику којој би „позавидели“ и понеки страдалници из Аушвица и Јасеновца. У кревету, покрај ископнелог трупа, лежале су две дугачке кости пресвучене као зифт црном испуцалом кожом. Зоранове руке. Испод покривача вириле су исте такве ноге. Из испијене лобање спокојно су нас поздрављала два благовидна црна ока – једини показатељ још жива човека.

Млади инжењер и активни спортиста био је заточеник једног од неколико логора за Србе само у једном сарајевском насељу – Храсници. Оног у подруму небодера. Други је уприличен на стадиону, трећи у котларници некад репрезентативног Дома културе у којем је, присећам се из детињства, и Јосип Броз – ковач „братства и јединства“, при посети ФАМОС-у, одмарао и обедовао.

Ноћу су их наизменично пребијали, доводили криминалце те силовали како би дојучерашње угледне суседе што више унизили. Полумртваце су јутром изводили да копају ровове, све док није пала граната онеспособивши притом и њихове стражаре. Четворица Срба била су још у животу кад је наишло возило УН-а. На Пале! – успели су да замоле пре него их повезу у Градску болницу и онде вероватно докрајче.

У жељи да се попридигне, Зоран нас лагано хвата за руке да ми не бисмо дотакле његове болне подлактице. Тек сада, када је минула смртна грозница и ране се охладиле, ту на сигурном и далеко од мучитеља, осетио је да ничим мрднути не може. Чудили смо се како су у таквом стању успели сачувати и издиктирати тачне податке о још живим женама и мушкарцима те на мукама већ умореним сужњима у логору под храсничким небодером, међу којима је био и Зоранов отац. Копајући ровове – казује младић – дозивали су се кад треба и кад не треба, па у себи, као таблицу множења, понављали имена и презимена и памтили, памтили, како би, ако ко преживи, могао посведочити.

 – Мора да се распитујете за неког свог доле – проговори Зоран знајући да по том послу људи најпре хитају онима који неким чудом побегну из сарајевског пакла.

Би ми нелагодно да пред овим великомучеником признам прави разлог посете. Моја сапатница Вера ме не оставља, и даље тумара са мном, иако је потрагу за, надала се живим, оцем већ окончала. Два дана раније, прелиставајући у Лукавици по ко зна који пут у компјутеру похрањени непотпуни списак уморених с ону страну Миљацке, нађе да су јој родитеља већ докрајчили. У болном грчу је још само молила официра за везу да, кад њеног оца није успео спасити, учини барем нешто за спас мојих – брата и снахе.

Коме је то могао наудити седамдесеттрогодишњи Петар Кузмановић, чији је живот овисио од свакодневне дозе инсулина? Али, требало је отети стан. И последњи динар те огрлицу и прстење које је кћер, не могавши убедити оца да напусти дом, пред полазак, зарад спаса тек рођене бебе, скинула са себе и оставила оцу да му се нађе. Уз то, Петар је био Србин. Довољан разлог за уморство.

Чему се сарајевски Срби имају надати разумео је свако ко је ишта прочитао из историје још месец дана пре почетка рата. Онда кад Хрвати и њихово „цвеће“ повезаше заставе ХДЗ-а и СДА, па у општој антисрпској хистерији ваздан маршираху с једног на други крај града. Како је рат почео и познати сарајевски криминалци, за ту прилику тек пуштени из затвора, расподелили власт по квартовима, тако су многи муслимани, без имало зазора, били спремни показати прстом на своје суседе са којима су колико до јуче „у љубави“ пили кафу. Бивало је да сад, након јутарњег комшијског муабета, као случајно наврате у суседов тоалет, да „провере има ли воде“, па у котлић лагано спусте бомбу кашикару, или крај телефона неприметно оставе какав бламирајући папир. Недуго потом стизали би Јукини, Цацини, Ћелови, „проналазили доказни материјал сурадње с ћетницима“, одводили, мучили и убијали.

Страдање сарајевских и приштинских Срба разликовало се само у једном. Док Албанци оне које нису стигли побити и дан-данас изгоне у намери да последњем виде леђа, дотле су сарајевски Срби одреда држани као таоци и никад се неће сазнати колико их је ликвидирано при њиховом узалудном покушају да претрче преко моста или кришом препливају на другу обалу Миљацке.

Тог истог новембра деведесет друге, тумарајући што пешке што камионом од Лукавице до Пала и натраг, застадох на путу повише Враца одакле се цео град видео као на длану. Погледом сам тражила, зачудо не свој стан из којег сам који месец раније изишла с коферчићем за дводневна службена путовања, већ најпре зграду факултета, онде у самом центру на Маријин Двору. Напрежући се потом да угледам своју гимназију, па низводно реком и основну школу, поглед ми се скамени већ на Ченгић Вили. Оданде су одвели нашег Драга, миљеника целог колектива и сваког ко га је познавао.

Након што смо у последњи час избегли из центра града, данима заточени чекали смо евакуацију из Ваздухопловног школског центра у Рајловцу. Кад је тај дан дошао, Драгомир Ћеранић, угледни професор математике Ваздухопловне војне академије, у договору са супругом Нусретом , одлучио је никуд да не креће. Силно желећи да се опрости са својим колегама и студентима, покушава на све начине да се пробије до Рајловца. Стигао је до Ченгић Виле и, видећи да даље не може, свраћа код дојучерашњих пријатеља муслимана с намером да телефонира и макар нам тако дâ до знања да нас неће заборавити. Само што је подигао слушалицу, домаћица је накратко изишла. Убрзо потом банули су Цацини и Драга одвели. Месец дана касније испустио је душу у највећим мукама – сведочила је његова Нусрета.

Пребирући погледом, скоро да не нађох кварт у којем само за неколико месеци бруталном смрћу није скончао неко од пријатеља и познаника. Је ли то онај град  – питала сам се – што ме је далеке шездесет четврте дочекао снегом забелео. Је ли то Сарајево које сам безмерно волела, све мислећи да и оно мене воли? Са најцрњом српском гробницом занавек се опростих ту и тек тада.

Голгота сарајевских, таман као и приштинских Срба, одвијала се пред очима целог света. Ели Визелу, као ни другим „хуманистима“ није на ум падало да сиђу у град и обиђу детектована мучилишта за Србе. Најкраће речено, то није било наручено. Морала се сачувати медијски промовисана слика о тобожњем српском зулуму над градом стадалником, иако је и тад било очигледно да српска насеља попут Неђарића бејаху понајвише разрушена, а на Грбавици готово да није било дана без српске жртве муслиманског снајперисте.

Међународни делиоци „правде“ ове, као и толике српске жртве само у потоња два века, не желе да виде, јер зброје ли недужно страдале Србе, биће теже да суде Србима  живим – што у трибуналима што свакојаким резолуцијама.

 

П.С.

Беше то почетком осамдесетих година, у време „братства и јединства“. Сарајка из угледне муслиманске куће, иначе рођена сестра познатог југословенског композитора и професор енглеског језика, једанред у мом радном кабинету и усред колегијалног разговора, ничим изазвана, отприлике изговори: Баш чудно, Срби су имали четнике, Хрвати усташе, а ето, ми Муслимани (велико М већ је било „у оптицају“) нисмо имали такве. – Не, до Ханџар дивизије – као из топа ће Биља, а ја, затечена, стадох да размишљам је ли реч о провокацији или незнању. Филмова ратних било је напретек. Понајвише о „опаким“ брадатим четницима, а само онај Зафрановићев „Операција у 26 слика“ био је довољан да се сагледају и злодела усташа. И, доиста, ниједан о Ханџар дивизији и учешћу муслимана у усташком покрету. Слично ствари стоје и са изостанком филмске и књижевне презентације албанских злодела.

Прикупљајући ходониме (називе улица и тргова) у јужном делу Косовске Митровице, уочила сам да нема „виђенијег“ качака, балисте и терористе чије име не носи улица или трг. Тако је и по злу, посебно код сарајевских Срба, упамћено име Мушана Топаловића званог  Цацо, уклесано на плочи бранитеља града,  па, ваљда за наук младим поколењима, окачено на згради једне сарајевске основне школе. О улицама посвећеним усташким доглавницима којима се Сарајлије данас диче да и не говоримо.  Откуд, дакле, потреба да се, код једних и других, као важне фигуре колективног сећања, идентитета и система вредности сачувају несумњиво негативни догађаји и личности властите прошлости? У низу других, два су кључна разлога такве тежње дотичних политичких елита. Први је у одуству свести о било каквом државном поретку који подразумева успостављање и неговање другачијих норми и облика понашања. Други, и важнији, је у свагдашњој заштитничкој улози моћних држава које, зарад властитих интереса, штићенику опраштају сва непочинства, чинећи од њега жртву. С позиције „жртве” све је дозвољено, а опраштајућа наклоност заштитника уверава колектив у исправност поступака, што, у следу историјских понављања исходује неразликовањем добра и зла. Када би знали да је лаж зло, а мржња према Србима којом детерминишу властито постојање још веће, не би се упињали да резолуцијама доказују недоказиво.