Покрет за одбрану Косова и Метохије

Зоран Чворовић: Указ који ће заувек променити Русију

Фото: kremlin.ru
Према оцени Дугина, због чињенице да Путинов нови Указ има огромни значај у принципијелно важном семантичком (сазнајном) рату који се води са Западом, Русија је била једно пре доношења овог Указа, а сасвим друго након тога.
 

Да се Путин разликује од свих савремених лидера – нарочито западног света – по начину на који схвата политику, видело се када је 8. маја одмах по ступању на нови председнички мандат потписао Указ о утвђивању основа државне политике Руске Федерације у области историјског просвећивања (ОВДЕ).

То што је Путин овај програмски Указ издао и пре него што је Думи предложио мандатара нове Владе, за Александра Дугина је важна симболичка порука, да идеја и стратегија имају приоритет у односу на избор кадрова, па ће се у будућности кадрови бирати с обзиром на претходно дефинисане стратешке циљеве и смернице (ОВДЕ).

Доношење оваквог Указа омогућава да се реализује један од главних циљева руске државне политике током следећих шест година новог Путиновог председничког мандата. Реч је о циљу који је нашао место у Путиновом инаугурационом говору: „Ми смо обавезни да 10 година унапред обезбедимо сигурни континуитет у развитку земље, да подигнемо и васпитамо младе генерације које ће учврстити моћ Русије, развити нашу државност…” (ОВДЕ).

 

Историјско просвећивање

 

У председничком Указу о основама државне политике у области историјског просвећивања објашњавају се разлози за доношење једног таквог акта. Према тач. шест и седам гл. II Указа, он се доноси како би се Русија супротставила „ризицима и претњама” које постоје у садашњим условима „раста међународне напетости”, као и „кризе националног идентитета”, у чијој основи су „потирање историјског сећања, рехабилитација и оживљавање неоколонијализма, неоимперијализма и неонацизма”. Наиме, према наводима из Указа, руско друштво и држава се у сфери очувања историјског знања и колективне историјске свести – као важног атрибута националне свести и идентитета – суочавају са следећим негативним појавама:

  1. „непријатељским деловањем иностраних држава, усмерним на одрицање или умањивање историјског доприноса Русије у развитку светске цивилизације”;
  2. „покушајима промене историјског сећања и кривотворења историјске истине, као и са негативним оценама појединих догађаја и периода националне историје, те ширења лажних представа о Русији”;
  3. „коришћења фалсификовања историје, од стране Колективног запада, као оружја у информационом рату с циљем нарушавања јединства руског друштва и државе” (ОВДЕ).

У Указу се наводе основни принципи (гл. II и IV) на којима ће се темељити руска државна политика у области историјског просвећивања:

  1. историјско просвећивање ће се заснивати на научном историјском знању и фундаменталним научним истраживањима, али и на традиционалним руским духовно-моралним и културно-историјским вредностима;
  2. историја Русије je историја аутентичне „државе-цивилизације”, која је „објединила Русе и многе друге народе на простору Евроазије у јединствену културно-историјску заједницу”;
  3. истовремено се потенцира да је историја Русије неодвојиви део светског историјског процеса, те да је Русија дала „огроман допринос” у развитку човечанства;
  4. историјско просвећивање полази од принципа континуитета разних периода руске историје;
  5. упоредо са неговањем свести о историјском јединству народа Руске Федерације, чувају се и вредности историје и културе сваког понаособ народа у њој (ОВДЕ).

 

Цитат Владимира Путина о „питању руске историјске будућности као народа” на страници уџбеника за средњошколце из опште светске историје и руске историје, у којем се помиње рат у Украјини и припајање Крима Русији, 7. август 2023. (Фото: Yuri Kadobnov/AFP via Getty Images)

 

Циљеви државне политике у сфери историјског просвећивања јесу, с једне стране, „образовање општеруског грађанског (државног, прим. аут) идентитета”, а с друге стране, „учвршћивање јединства руског света на темељу традиционалних руских духовно-моралних и културно-историјских вредности”. Ови циљеви би, према Указу, требало да буду остварени, поред осталог, и на следеће начине:

  1.  очувањем сећања на значајне догађаје и водеће личности у историји Русије, а што, према слову Указа, пре свега, „укључује историју државотворног руског народа (государствообразующего русского народа) који улази у састав многонационалног савеза равноправних народа Руске Федерације”;
  2. ширењем историјско-просветитељске мисије међу Русима који живе ван граница Русије, с циљем неговања свести о припадности руском свету;
  3. „патриотским васпитањем, очувањем сећања на браниоце отаџбине и спречавањем умањења знчаја подвига руског народа у њеној одбрани”;
  4. „очување традиционалних руских духовно-моралних и културно-историјских вредности и стварање претпоставки за супротстављање покушајима наметања народу Русије деструктивних идеологија које противрече тим вредностима”;
  5. „обезбеђивање грађанима приступа веродостојним и научно заснованим историјским знањима и објективним информацијама о месту и улози Русије у светској историји и о њеном доприносу развитку светске цивилизације”;
  6. „популаризација достигнућа домаће науке и културе”;
  7. „подизање престижа професија повезаних са историјским просвећивањем” (ОВДЕ).

Указ о државној политици у сфери историјског просвећивања, који је издао председник Руске Федерације Владимир Путин, детаљно наводи бројне задатке које су дужне да у овој области реализују државне институције. Између осталог, предвиђа се:

  1. формирање јединствене државне серије школских уџбеника историје Русије, локалних историја појединих субјеката Руске Федерације, као и уџбеника светске историје;
  2. формирање јединствене државне методологије наставе историје, почев од предшколских и закључно са високошколским установама;
  3. стварање домаћег система контроле квалитета публикација из области друштвено-хуманистичких наука и, следствено томе, еманципација домаће науке од западне наукометрије;
  4. стварање јединствене дигиталне платформе, посредством које ће домаћима бити доступни уџбеници, приручници и методолошка упутства за историју Русије
  5. замена иностраних образовних дигиталних платформи руским;
  6. постављање на интернету информација и материјала који су посвећени историји Русије, као и историји и култури свих народа који живе у њој, укључујући преводе таквих материјала на друге језике;
  7. дигитализација архивских докумената и формирање јединствене руске дигиталне платформе за претраживање дигиталне архивске грађе;
  8. развој електронских историјских библиотека и виртуелних музеја;
  9. државна подршка продукцији филмова са темама из руске историје;
  10. формирање државног механизма контроле тржишта видео игара, с циљем елиминације оних игара у којима се даје искривљена представа руске и светске историје (ОВДЕ).

 

Државотворни народ

 

У вези са задацима историјског просвећивања истакнутим у председничком Указу, руски аналитичари су, пре свега, указали на важност помена речи „државотворни руски народ”. С тим у вези, познати политички аналитичар Константин Двински је приметио на свом Телеграм каналу да се ради о првом таквом дефинисању правног статуса руског народа у једном службеном документу вишег ранга. Реч је о „кораку од седам миља” – ако се узме у обзир стање током последње деценије прошлог века и почетком овог века, када се под утицајем лево-либералних и комунистичких снага у званичној комуникацији реч „русский”, која се односи на припадност руској нацији, масовно потискивала речју „российский”, која се односи на припадност држави Русији (ОВДЕ).

У вези са овим коментаром политиколога Двинског, др Јелена Панина примећује како се „по мерама либерала ‘грозна, политички некоректна’ синтагма ‘државотворни руски народ’ и ‘руски свет’ није појавила у садашњем Указу председника Русије изненада и ниоткуда – томе је претходио плански преображај целог блока системских докумената донетих у земљи током 1990-их година”. Тако је, како примећује Панина, у оквиру уставне реформе из 2020. године, по први пут руском народу додељен статус „државотворног народа”, додуше у уставној одредби (чл. 68) о службеном језику: „Службени језик у Руској Федерацији, на целој њеној територији, је руски језик као језик државотворног народа…” (ОВДЕ).

 

Део указа који се односи на историју „државотворног” руског народа (Фото: Телеграм/Пистолет Макарова Z)

 

Проглашавање у новом председничком Указу руског народа за државотворни Руске Федерације представља, по Александру Дугину, „радикалну промену”, јер се после 100, а можда и више година, руски народ први пут „проглашава за субјекта историје”. Имајући то у виду, Дугин закључује: „И свака омаловажавајућа изјава према руској идеји, руском духу, руској философији, руском идентитету, с обзиром на обавезу историјског просвећивања, мора повући конкретне правне последице. Нико нема права да вређа Русе. Русофобија је расизам. Нико нема право – ни у самој Русији, нити ван њених граница – да омаловажава Русе само зато што су Руси”.  (ОВДЕ).

Да Указ о основама државне политике у области историјског просвећивања представља материјализацију појединих кључних идејних постулата нове руске политике чији је не само симбол већ, по свему судећи, и кључни креатор Владимир Путин, види се и по томе што се у Указу Русија дефинише као „држава-цивилизација”. Тезу о Русији као посебној цивилизацији, која полази од теорије о посебним културно-историјским типовима Николаја Данилевског (ОВДЕ), Путин је почео употребљавати у изјавама почев од 2020. године (ОВДЕОВДЕ). Након тога је цивилизацијски метод нашао своје место и у новој Концепцији спољне политике Руске Федерације, која је потврђена Путиновим указом од 31. марта 2023. године (ОВДЕ).

Занимљиво је да је Путин тезу о Русији као држави-цивилизацији употребио и у инаугурационом говору, и то у контексту који, према запажању архиепископа Саве (Тутунова), итекако опомиње на Ивана Иљина (ОВДЕ). На важност новог Указа и уопште историјског просвећивања за одбрану „цивилизацијског суверенитета нашег народа” и, самим тим, „за победу у тој важној, гигантској борби са Западом”, указао је у свом тексту и Александар Дугин (ОВДЕ). Он доводи у везу Указ о основама државне политике у области историјског просвећивања са председничким Указом о  утврђивању основа државне политике у очувању и јачању традиционалних руских духовно-моралних вредности из 2022. године (ОВДЕ), истичући како ови председнички укази „формирају нову идеологију”, односно „нову државну идеју, нови руски поглед на свет који је сада утврђен документима највишег нивоа власти” (ОВДЕ).

 

Улога Александра Дугина

 

Према сведочењу Дугина, доношењу Указа о историјском просвећивању претходила је подробна анализа стања у руским друштвено-хуманистичким наукама – коју су, у организацији Министарства образовања Руске Федерације, спровели поједини руски експерти и научне институције – међу којима и Висока политичка школа Иван Иљин Руског државног хуманитарног универзитета из Москве, на чијем се челу налази сам Александар Дугин (ОВДЕОВДЕ). У то да је у овом значајну послу, који је претходио Путиновом доношењу Указа, Дугин имао значајно учешће тешко се може посумњати, након што је недавно портпарол Кремља Дмитри Песков узео у заштиту Дугина рекавши: „У сваком случају, увреде на рачун Дугина сматрамо недопустивим”, ОВДЕ), након што је он током априла био мета жестоких напада либерала и комуниста, због тога што је Висока политичка школа под његовим руководством понела име познатог конзервативног правника, философа и белогардејског идеолога Ивана Иљина (ОВДЕОВДЕОВДЕ).

А Дугин вели да је у оквиру „итекако озбиљног процеса преиспитивања основних садржаја хуманстичких дисциплина” – у оквиру којег је донет председнички Указ о основама државне политике у области историјског просвећивања – утврђено да је „наше образовање у хуманистичкој области препуњено западноцентричним теоријама”. Притом, оне „подривају представу о цивилизацијском суверенитету Русије”, јер „полазе од апсолутне универзалности западног пута развитка” (ОВДЕ). У изузетном интервју (ОВДЕ), који је Александар Дугин недавно дао на тему значаја новог Путиновог Указа, руски геополитичар износи податак да је експертска анализа стања у руским хуманистичким научним дисциплинама окончана првим обимним извештајем још пре пола године.

 

Филозоф Александар Дугин, руководилац „Високе политичке школе Иван Иљин” (Фото: geopolitika.ru)

 

Наиме, на основу првих увида, могло се поуздано закључити да се руска друштвена наука – са изузетком филологије и правне науке – налази у стању „епистемолошке окупације”, јер су поједине дисциплине методолошки уређене потпуно онако како то одговара геполитичким интересима Запада. Тако, примера ради, психологија суштински сматра патриотизам за патолошку појаву (ОВДЕ). Да је током прошле године у сфери хуманстичких наука започета озбиљна реформска активност – с циљем њиховог суштинског методолошког преформатирања, кроз одбацивање либералних и совјетских идеолошких и, у суштини, западноцентричних постулата – те да у том послу значајну улогу имају Александар Дугин и његова „Висока политичка школа Иван Иљин” (која је у склопу Руског државног хуманитарног универзитета) – замишљена да буду нови руски тинк-тенк (think tank) – могло се закључити из запаженог интервјуа који је почетком године Руској газети дао митрополит јектеринбургшки и верхотурски Јевгениј (ОВДЕ).

 

Светло руске историје

 

Резултати обимне анализе достављени су председнику Руске Федерације, а Путин је, према Дугиновим речима, у оквиру једне „врло промишљене стратегије” посебну пажњу посветио ресувренизацији историјске науке – сматрајући да се деоокупација ове хуманистичке дисциплине мора почети одмах – док се са еписетмолошком деокупацијом психологије, социологије, политикологије, културологије, етнологије може кренути и касније. Путин је чак бригу за ресуверенизацију историјске науке лично преузео на себе, а резултат таквог његовог односа према историјској науци јесте Указ који је донет шест месеци након окончане експертизе. Према Дугину, Путин се заложио за то да представу историје руског народа креира сам руски народ, као државотворни народ Руске Федерације, тј. као субјект историје.

Сходно томе, представа руске историје не би требало да буде опредељена ни западним ни источним теоријским моделима, већ би требало да проистиче из историјског искуства самог руског народа и руске државе, који би у методолошком смислу требало да заузму временски и просторно централну позицију у оквиру историјских истраживања (ОВДЕ). Јер, у мултиполарном свету свака цивилизација мора да има сопствене историјске моделе (ОВДЕ). Сходно томе, речју Дугина, „тек када себе почнемо да сматрамо историјским субјектом, а не објектом” и „ако се будемо руководили својим традиционалним вредностима – о чему се на више места говори у Указу – а не вредностима других цивилизација, посебно антитрадиционалним и нетрадиционалним вредностима западне цивилизације”, можемо „постати стварно независна и слободна држава”.

 

Филозоф Александар Дугин на митингу подршке Донбасу, Москва, 11. јун 2014. (Фото: TASS)

 

Како је циљ историјског просвећивања да се историјски догађаји осветле „светлом руске историје” а, сходно томе, да се руски народ налази у улози субјекта историје, у Путиновом Указу се свесно не говори о историјском образовању, већ о историјском просвећивању. Уколико, пак, не постоји сопствена представа историјских догађаја, као резултат рада суверенизоване историографије, непријатељи Русије ће, по речима Дугина, попунити такав празан информациони простор својим представама о Русији и њеној улози у светској историји, примера ради, током Другог светског рата. Наметање туђе, непријатељске представе о улози Русије у појединим историјским догађајима и епохама, истовремено служи Колективном западу као ефикасно информационо оруђе за унутрашњу дестабилизацију Русије, јер се на темељу измењене и искривљене историјске свести, путем медијских манипулација, лако формира неодговорна, партикуларна и непатриотска политичка свест појединаца (ОВДЕ).

Истовремено, Александар Дугин примећује да потреба за једним таквим председничким указом не би постојала да су највише научно-образовне институције, почев од Руске академије наука, историјски просвећене са „руског становиштва”. Зато је важно да процес историјског просвећивања захвати све ове институције – али и органе власти – јер, како примећује Дугин, у Влади и администрацији председника Русије, много је људи који нису „историјски просвећени са руског становишта” и који немају јасне представе о „традиционалним вредностима нашег идентитета” (ОВДЕОВДЕ). Према оцени Дугина, због чињенице да Путинов нови Указ има огромни значај у принципијелно важном семантичком (сазнајном) рату који Русија води са Западом, Русија је била једно пре доношења овог Указа, а сасвим друго након тога (ОВДЕ).

 

Српски случај

 

О актуелности теме ресуверенизације историографије (не само политичке, већ и правне, културне итд.) и у српским универзитетским приликама, те о корисности руског пионирског експеримента, материјализованог кроз Путинов Указ о основама државне политике у области историјског просвећивања, јасно сведочи текст Милоша Ковића „Наука као оруђе империје” (ОВДЕ). Ковић се, на методолошком трагу Дугина, најпре пита: „Зашто главни, универзитетски ток београдске академске историографије тако упорно и марљиво премерава српску националну историју аршинима Американаца, Британаца, Немаца? Зашто српски историчари, када установе да нешто у српској прошлости премало личи на њихове западне узоре, узимају тако непријатељски и подругљив тон? Зашто нису у стању да заснују баш ни једну нову, оригиналну научну парадигму, које би омогућила да се, уместо пуког препричавања и превођења западне литературе, заснује аутентична историјска мисао и тиме, ко то зна, можда нешто и допринесе светској науци?”

А онда, у свом текст српски историчар закључује: „Рецимо то јасно и директно: наука је, уколико се под тим појмом подразумевају знања и нарочито парадигме настале у највећим западним академским центрима, у свом главном, преовлађујућем току – пуко оруђе империје. Од последњих деценија 15. века – када су се бели Европљани размилели по планети, да би изградили своја колонијална царства – до данашњих злоупотреба готово свих научних грана, свест о томе је, чини се, сасвим сазрела и то пре у најширим друштвеним слојевима него међу универзитетским елитама”.

Имајући у виду стање у целокупном просветном систему Србије, Слободан Антонић у подробној анализи показује да је реформу образовања у Србији после 5. октобра 2000. године водила компрадорска интелигенција, а да је резултат, између осталог, „пражњење градива од све већег дела штива које је у вези с културним и националним идентитетом” (ОВДЕ). Истовремено, Слободан Владушић јасно показује који политички мотиви стоје иза протеривања српског становишта са универзитета и друштвено-хуманистичких наука у Србији: „Разлог зашто се то чини, такође је веома прост: држава у којој је сузбијен национални идентитет може да буде само мирна колонија на којој обитава затечено становништво, подређено колонијалној управи и њеним интересима” (ОВДЕ).

 

Демонстранти на багеру испред Народне скупштине, Београд, 5. октобар 2000. (Фото: Танјуг/Владимир Димитријевић)

 

Колико је дубока и претећа, Дугиновом речју, „епистемолошка окупација” ‘српског’ универзитета понајбоље се, чини се, види из текста дубровачког протојереја и пензионисаног професора Хришћанске епистемологије са Православног богословског факултета Универзитета у Београду, др Владана Перишића, под насловом „Да ли нација може бити хришћанска, а црква национална”, који је објављен на порталу teologija.net. Укратко, нација и национални идентитет су за овог свештеника и професора теологије пуки социјални конструкти новијег датума (од краја 18. века), па је, сходно томе, важно схватити да „нација није стварна него само ‘имагинарна заједница’”, а „национално јединство може постојати само као дискурзивна конструкција”.

Пошто, Перишићевом речју, „што се биологије тиче нема националног континуитета”, онда је „биологија замењена културом”, али се и „културни концепт нације (баш као и језик) показао извором бескрајних сукоба”. Ако је тако, пита се Перишић, „где је онда улога цркве у свему томе?”, а потом закључује: „допринос цркве националном јединству, у крајњој анализи значи допринос политичкој (и економској) моћи владајуће елите”. Не видећи ништа добро и аутентично у нацији, Перишић сугерише: „Нација може остати, али она не би требало да има никакву суштинску улогу у мом хришћанском животу. Другим речима, нација би требало да буде превазиђена. Она може бити присутна, али као и да није ту. Она може бити присутна само као путоказ чија је једина улога да показује према нечему што је бесконачно узвишеније од ње” (ОВДЕ).

Порекло и суштину теза, које износи свештеник и теолог Перишић, разобличио је у својој студији „Завјет и порицање: Српско богословље или Мегалополис” други српски свештеник и универзитетски професор православне теологије, др Дарко Р. Ђого. Он, најпре, показује дидактичко-педагошки и сотериолошки значај националне цркве, националних светитеља и есхатолошког идеала Небеске Србије: „Ствар дакле није у ‘разбијању цјелине царства’ неком Небеском Србијом, већ у нормативности Небеске Србије, у томе што је њено постојање позив на један конкретан етос у вијеку у коме су чак и православни богослови развили одбојност према било каквом облику идеализма и нормативизма.

Када у Небеској Литургији Св. Николај Жички слика метафизичку двојединост српског неба и земље, он драму српског пада и искупљења смјешта у етос српског народа, па тиме и сваког конкретног Србина. Небеска Србија је есхатологија која обавезује јер је утемељена у историји. Она није проста пројекција лакоће постојања из метаперспективе у сада – она је мученички пут од овог сада ка царству Божијем… Она је (есхатолошки идеал Небеске Србије, прим. аут) подразумијевала отпор у временима окупације и друштвену правду, засновану на етосу у временима мира. Обоје налазимо у средишту епског израза – прво кроз опредјељење за ‘небеско царство цара Лазара’ у косовском циклусу, а друго кроз максиму ‘боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу’ у пјесми ‘Марко казује на коме је царство’, дакле у преткосовском циклусу…”

 

Дресура за презир

 

Истовремено, Ђого објашњава зашто нас „Мегалополис дресира да презиремо историју”: „зато што он настоји да утемељи сопствену ‘историју’ уместо наше, а како је једино валидна историја ‘бренда’, ‘животног стила’, ‘сексуалног афинитета’, свака од њих заузима мјесто и личне и колективне историјске свести… Човјек који има изражену националну свијест, тј. национални концепт историје биће генерално сумњичавији према компанији која припада Колективном западу јер ће се запитати каква је историја те компаније у оквирима репресивних и агресивних дејстава Запада према његовом народу и земљи”. Ипак, најважнији разлог да Мегалополис протежира једну анационалну ‘теологију’ налази се у чињеници да – за разлику од „Небеске Србије”, која садржи примере историјске конкретизације хришћанског етоса који нас обавезују – „царство Божије” Мегалополиса нас „ослобађа” било каквог припадања – предачког, личног, националног.

Њему је, речју Ђога, „могуће припадати само једним субјективним осећањем ‘претплаћености на спасење’. Следствено томе, „’царство Божије’ Мегалополиса је изабрало само ‘литургију’ као свој једини праксис, или тачније: ‘догађај’ и свеопшти одговор на сва питања човјека и друштва – ту се чини да је оно бар у нечему досљедно ранохришћанском етосу на који се позива”. Међутим, „царство Божије раног хришћанства је било субверзивно према империји док је ‘царство Божије’ Мегалополиса увијек глас империје, ‘субверзиван’ само према остацима модене свијести као што су национални идентитети или нормативност породице”. Једном речју, „есхатологија” Мегалоиполиса није „царство Божије за које се иде у арену, међу лавове”, закључује Ђого (ОВДЕ).

А сада већ далеке 2012. године потписник ових редова је – полазећи од закључака Ивана Иљина о значају националних светитеља у мисији хришћанске цркве – написао: „Модернисти и екуменисти у православној цркви, као један од многобројних глобалистичких ешалона, огорчени су противници сваког израза националне самобитности, или речју Ивана А. Иљина, сваког акта духовног самоодређења једног народа – националне културе, националне историје, а пре свега националне светости. Космополитизација и унификација црквености од стране екумениста спроводи се потискивањем националне светости, као најдубље и истинске потврде Божијег присуства у историји, из два разлога. Најпре, живи ликови националних светитеља представљају, с једне стране, најбољу школу родољубља која учвршћује националну свест, јер отаџбина добија мистички смисао и оправдање, као заједница-сабор упокојених, живих и светих једног народа; истовремено, духовном вертикалом народне светости национална свест се брани од деградације секуларизмом и паганизмом крви и тла.

 

Владимир Путин на гробу Ивана Иљина (Фото: kremlin.ru)

 

С друге стране, национални светитељи, посебно тако типични примери кроз које се оваплоћује национални карактер народа – као што је код Срба Свети Сава – снажно утичу на поистовећивање једног народа са вером коју исповеда, као и својом помесном црквом. Светитељи Небеске Србије и Свете Русије и после земног живота били су најбољи апостоли хришћанства и чувари црквености у својим народима. Зато се екуменистичким потискивањем или скрнављење пуноће лика националних светитеља раслабљује црквена свест једног народа, а последично и његова укорењеност у предање, као најбољи чувар ортодоксије. Уз то, космополитизација доводи до слабљења идентификације између народа и цркве, али и између клира и народа, што неминовно води саблазни клерикализма. И тако, уместо саборности народа Божијег – окупљеног око националних светитеља – на сцену ступа, речју протојереја Александра Шаргунова, псеудоцрквеност религиозног (протестантског) индивидуализма…

Други разлог за потискивање националне светости од стране екумениста налази се у томе што житија светитеља једног народа представљају најразумљивију и духовно и интелектуално најприступачнију лектиру саможртвеног врлинског живота, који се супротставља религиозном утилитаризму и егоизму црквених модерниста и екумениста. Насупрот њиховом вредносном релативизму, проистеклом из верског синкретизма – светитељи једног народа су пламени учитељи богољубља и родољубља, чија светост подсећа да постоје вредности за које вреди положити живот. Жртвовање се налази у основи хришћанске културе и етике, јер као што истиче Наталија Нарочницка: ‘за свете мученике, за вјеру, за све погинуле за Отаџбину, за дуг, част, љубав, примјер који надахњује била је искупитељска крсна жртва’” (ОВДЕ).

Само ресувренизација друштвено-хуманистичких наука, и уопште националне културе, може помоћи да се подигну поколења која неће имати историјску свест и етику амебе и који ће бити уверени у то да постоје више вредности од људског комфора, али и људског живота. С друге стране, недавни случај подршке Динку Грухоњићу, подједнако као и ставови пензионисаног професора теологије Владана Перишића, јасно показују колико, речју Слободана Антонића, „неоколонијална концепција (анти)образовања успешно пустоши српску просвету”, те да је „и можда последњи час да се томе пружи отпор”, по узору на оно што тренутно у овој области предузима Русија (ОВДЕ).

 

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(Нови Стандард, 15.05.2024)