Покрет за одбрану Косова и Метохије

Проглас српској јавности: Прекинути разговоре о нормализацији односа Србије и „Косова“

Неопходност прекида разговора са представницима политичке творевине зване „Косово“ произилази из чињенице да ти разговори воде ка дефинитивном правном (de iure) признању „Косова“ од стране Србије. Тај чин предвиђен је Споразумом о путу нормализације између Косова и Србије (27. фебруар 2023), ставом у члану 6 у којем стоји да процес нормализације „Косова“ и Србије „треба да доведе до правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији њихових односа“.

Споразуми са „Косовом“, у низу од Првог бриселског споразума (18. април 2013) до Анекса о примени Споразума о путу нормализације између Косова и Србија (19. март 2023), кључне су тачке према циљу који представља пуну легализацију свеобухватног  насиља над косметским Србима и Србијом као државом. С обзиром да је Европска унија, као пристрасни посредник у разговорима, укључила обавезе Србије из Споразума од 2023. године у поглавље 35 претприступних преговора, у земљи се креира атмосфера да нема другог излаза до повиновања најновијим уценама. Овим прогласом српској јавности се указује на путеве другачијег решавања ове, ма колико сложене, ситуације.

Будући да Европска унија нема елементарних унутрашњих услова да у своје редове прими ниједну државу кандидата, у случају Србије она више не може да крије бесциљност „европског пута“ наше земље. Признала или не признала „Косово“, Србија може да рачуна само на вечито претприступно мелтретирање које са декларисаним циљем чланства у Унији не би имало никакве везе. Тако, условљавање некаквог „европског пута“ de iure признањем независности „Косова“ постаје празна претња која се свела на ефекат застрашивања грађана осветом Уније уколико би Србија прекинула разговоре о тзв. нормализацији. Пошто ти разговори воде дефинитивном губитку Косова и Метохије, последњи је час да се они прекину. За образложење тог чина постоји више легалних начина, од којих је најубедљивији позив на Резолуцију Савета безбедности УН бр. 1244. Уз то, потребно је размотрити разлог прекида позивом на Бечку конвенцију о уговорном праву (1969) и њен члан 62 који регулише разлог суштинске промене околности, имајући у виду чињеницу да „Косово“ за једанаест година није испунило своје обавезе из Првог бриселског споразума.

Прекидом разговора који нису уродили ни испуњењем минималне концесије „Косова“ у виду Заједнице српских општина, али и више од тога због свакодневног насиља које органи „Косова“ спроводе над Србима, Србија би се ослободила допунског услова ЕУ за преговарачко поглавље 35. И то без бојазни од губитка „европског пута“ који већ деценију и по не води у пуноправно чланство све и да се испуне сви могући и немогући услови. У том периоду Унија је изгубила сопствене претпоставке – формалне и фактичке – за своје проширење.

Прекид разговора о тзв. нормализацији односа Србије и „Косова“, који би разголитио давно превазиђену политику проширења ЕУ, носи ризик лоших последица по читав низ секторских односа између Србије и ЕУ започетих на основу Споразума о стабилизацији и придруживању из 2008. године. Без обзира што је овај споразум изгубио свој унутрашњи смисао чињеницом да за шеснаест година није превазиђен наредним Уговором о приступању између Србије и ЕУ, нити ће то по свој прилици икада бити случај, Србија је на његовој основи ушла у бројне односе са Унијом, а најдубље у трговинске. Прекид по Србију погубних бриселских разговора о тзв. нормализацији, био би повод за заједничко преиспитивање са Унијом нових путева сарадње. Такву иницијативу морала би да покрене Србија, јер се ради о нашим домаћим интересима на широком спектру односа са ЕУ и са њеним државама чланицама. Унији би рационалним аргументима требало доказивати да би, уместо о санкцијама за непослушну Србију, требало да размишља о мирнодопским решењима свих питања у њеним односима са важном земљом централног Балкана. Уз то, Србија би имала добре савезнике међу оним државама чланицама Уније које нису признале независност „Косова“, а по примеру Мађарске видимо, и међу некима које су под притиском западног безбедносног механизма својевремено признале ову политичку творевину.

Овај проглас се не упућује данашњем режиму у Србији, који ужива заштиту западних сила ради постепене предаје „Косова“. Он је упућен српској јавности – оним грађанима који су отворени и способни да прихвате разумне кораке у спасавању земље од даљег убрзаног пропадања. Састављачи прогласа немају намеру да се обраћају некој политички одређеној групи – странци, коалицији, опозицији, покрету, струци или професионалној организацији. Проглас се упућује свим људима ове земље који виде провалију, велеиздају Косова и Метохије и у стању су да процене последице. Обраћа се људима који могу да схвате међуусловљеност режимске предаје Косова и Метохије, с једне стране, и расипничке економске политике, вересије природних ресурса, примитивне културне политике и страначке приватизације државног буџета, с друге стране. Ако се све то одвија под декларисаним политикама „европског пута“ и „регионалног мира“, онда нешто дубоко није у реду са таквим путем и таквим миром.

У суочењу са овим очигледностима, Србија мора да прекине понижавајуће разговоре који воде стању њене потпуне колонијализације. Земља и народ, који су пролазили кроз слична историјска искушења и налазили излаз, не би смели у овој генерацији да падну испод задатка који им намеће стихија неповољних околности.

У Београду, 27. маја 2024.

Проглас можете да потпишете овде.

Први потписници:

  1. Предраг Адамовић, задужбина „Баштионик“
  2. Проф. др Слободан Антонић
  3. Проф. др Синиша Атлагић
  4. Проф. др Зоран Арсовић
  5. Данило Н. Баста, академик САНУ
  6. Проф. др Драгиша Бојовић
  7. Проф. др Синиша Боровић, генерал
  8. Проф. др Павле Ботић
  9. Проф. др Борис Брајовић, протојереј-ставрофор
  10. Проф. др Слободан Владушић
  11. Др Жарко Војновић
  12. Срђан Воларевић, књижевник
  13. Александар Вујовић, уредник „Новог стандарда“
  14. Проф. др Слободан Вујошевић
  15. Проф. др Игор Вуковић
  16. Др Небојша Вуковић, научни сарадник
  17. Владан Вукосављевић, правник
  18. Маринко Вучинић, публициста
  19. Др Стеван Гајић, научни сарадник
  20. Миљан Глишић, редитељ
  21. Проф. др Ирина Деретић
  22. Споменка Деретић, новинар
  23. Др Владимир Димитријевић, научни сарадник
  24. Др Душан Достанић, научни сарадник
  25. Др Драгана Дракулић-Пријма, виши научни сарадник
  26. Проф. др Јован Душанић
  27. Проф. др Александар Ђикић
  28. Проф. др Дарко Ристов Ђого, протојереј-ставрофор
  29. Проф. др Ђорђе Ђурић
  30. Др Миша Ђурковић, научни саветник
  31.  Бранко М. Жујовић, новинар
  32. Игор Ивановић, публициста
  33. Проф. др Иван Ивић
  34. Др Слободан Јанковић, виши научни сарадник
  35. Др Марија Јефтимијевић Михаиловић, виши научни сарадник
  36. Проф. др Бојан Јовановић
  37. Миодраг Д. Јовановић, првак опере НП у Београду
  38. Весна Капор, књижевница
  39. Проф. др Зоран Кинђић
  40. Др Снежана Кирин, научни саветник
  41. Проф. др Бојан Ковачевић
  42. Проф. др Душко М. Ковачевић
  43. Проф. др Милош Ковић
  44. Проф. др Леон Којен
  45. Др Владимир Коларић
  46. Проф. др Часлав Копривица
  47. Проф. др Душан Крцуновић
  48. Проф. др Миодраг Кулић
  49. Александар Лазић, уредник „Стања ствари“
  50. Проф. др Славољуб Лекић
  51. Проф. др Александар Липковски
  52. Др Маринко Лолић, научни сарадник
  53. Михаило Меденица, писац
  54. Мирослав Цера Михаиловић, песник
  55. Др Софија Мојсић, научни сарадник
  56. Проф. др Слободан Орловић
  57. Проф. др Драгољуб Петровић
  58. Проф. др Валентина Питулић
  59. Проф. др Александар Поповић
  60. Проф. др Митра Рељић
  61. Мр Радојка Цицмил-Реметић
  62. Слободан Реметић, академик АНУРС
  63. Проф. др Ратко Ристић
  64. Проф. др Слободан Самарџић
  65. Про. др Александар Седмак
  66. Др Симон Седмак, научни сарадник
  67. Проф. др Војислав Симоновић
  68. Проф. др Добривоје Станојевић
  69. Проф. др Миломир Степић
  70. Милун Стијовић, истраживач сарадник
  71. Проф. др Рада Стијовић, научни саветник
  72. Слободан Стојичевић, публициста и преводилац
  73. Др Славенко Терзић, академик САНУ
  74. Милосав Тешић, академик САНУ
  75. Проф. др Срђа Трифковић
  76. Проф. др Александар Ћорац
  77. Др Драган Хамовић, научни саветник
  78. Проф. др Ђорђе Чантрак
  79. Момир Чабаркапа, писац
  80. Доц. др Душко Челић
  81. Проф. др Љиљана Чолић
  82. Проф. др Зоран Чворовић
  83. Никола Шијан, продукција „ХелмКаст“