На Институту за политичке студије у Београду одржана је 26. и 27. маја међународна научна конференција под називом “Геноцид над словенским народима у XX веку”. Портал Братство преноси у три дела студију др Марија Калика, научног сарадника Института за политичке студије и доносиоца Повеље Српско-руског братства, која отвара зборник радова са конференције (зборник је објављен у две верзије – на српском и руском језику).
2. ДЕО <-
ХИТЛЕРОВ И НАЦИСТИЧКИ РАСИЗАМ
Већина елемената који су ушли у еклектичну нацистичку идеологију већ су били актуелни у Немачкој пре 1914. године и постали су још познатији током Великог рата (Еvans 2004, 76). Како истичу Мајкл Барли (Michael Burleigh) и Волфганг Виперман, суштински елементи нацистичке „варварске утопије“, разматрани су много пре него што је Адолф Хитлер (Adolf Hitler) стекао политичку моћ (Burleigh and Wippermann 1991, 1, 305). Хитлер је, према овој линији тумачења, само преузео идеје и идеологију германских расиста и немачких националиста из претходних векова, уз значајан допринос Гобиноа, Чемберлена и социјалдарвинизма, и претворио их у свеобухватан програм за нови расни поредак. По мишљењу Арноa Мајерa (Arno Mayer), Хитлер je имао способност да створи савез антимодернистичких страхова ниже средње класе и старих елита проистеклих из „синкретичке идеологије“ састављене од антисемитизма, социјалног дарвинизма, геополитике источног експанзионизма и антимарксизма, све присвојених из идеолошког арсенала конзервативизма (Browning 1998, 79). На идеолошком плану комбинован je „социјални дарвинизам са немачком културном мегаломанијом и милитаризмом“ (Аврамов 1992, 134). Хитлерова Националсоцијалистичка партија (NSDAP) oснову за свој програм преузела је добрим делом од конзервативне деснице, посебно о војној супериорности германске расе и њеној предодређености да води главну геч на европском континенту, и заузме једно од водећих места у светској политици (Lukač 1982, 15, 43). Као две највеће опасности „за егзистенцију немачког народа“ Хитлер је наводио „Марксизам и Јеврејство“ (Hitler 2010, 36), што је синтетизовано у изразу „јудеобољшевизам“.
У Хитлеровом програмском делу „Моја борба“ (Mein Kampf, 1925), који је након доласка нациста на власт проглашен „катихизисом“ нацистичке Немачке (Litvin 2011, 62), на бројим местима налазимо изјаве о „крви и тлу“, „Аријевцима“, „вишим“, „супериорним“ и „нижим“, „инфериорним“ расама, народима, културама и појединцима, „нагону за самоодржањем“, „борби међу расама“, „мешању“ и „тровању крви и раса“, екстремну славофобију и антисемитизам (Hitler 2010, 111, 121–122, 182, 203, 206, 208–210, 229, 237, 261, 264–266, 269, 270, 272, 273). Хитлер се, дакле, ослонио на већ изграђене расно-антрополошке и расно-хигијенске дискурсе (Burleigh 1997, 158). Као Гобино, и Хитлер је сматрао расни сукоб мотором, суштином историје (Еvans 2004, 197). Он је такође тврдио да су само „Аријевци“ „раса која ствара културу“. Остале расе, нпр. Црнци и Словени, мање су вредности, док је „јеврејска раса“ оличење зла (Burleigh and Wippermann 1991, 38, 42). Укратко, како Радомир Смиљанић, приређивач „Мајн Кампфа“, каже за Хитлеров и нацистички поглед на свет (Weltanschauung), Немци су „народ господар“ („Herrenvolk”) (Hitler 2010, 458), а Немац је „Надчовек“ (Übermensch)[1] (Hitler 2010, 471); остале, неаријевске расе и народи су „подљуди“ (Untermenschen) који треба да буду уништени, или да се Немцима покоравају и служе им.
Резиме „Мајн Кампфа“ и основних Хитлерових идеја може бити следећи: „Анализа програма Хитлерове књиге и њена практична реализација…показујe да je Хитлер тражио ‘животни простор’ (Lebensraum), заговарао теорију о ‘владајућoj нацији’, о аријевској супериорности над осталим расама и народима, а посебно над Словенима, тежио остварењу идеје о светској хегемонији немачког народа, проповедао нацизам којим се захтева да ‘лица немачке крви припадају раси господара’, да имају право да подјарме друге расе и народе, да њима владају и да их истребе“ (Клајн 1995, 519–520). Верујући да је немачком народу „додељена мисија од стране Творца универзума“ (Hitler 2010, 161), коју он као његов Вођа (Führer) спроводи у дело, Хитлер је овој монструзној идеологији дао псеудорелигиозно покриће. Стога је историчар Холокауста Георг Крен (Georg Kren) у праву када каже: „Не може се тврдити да je он био отеловљење целокупног немачког друштва, али се не може ни оспоравати да je он био аутентични израз мрачне стране немачког друштва” (Аврамов 1992, 121).
Хитлер је налазио инспирацију, између осталог, у понашању европских досељеника на северноамерички континент. Он жели за Немце слободу насељавања у нове земље на европском Истоку, нешто као пресељење америчких фармера на „дивљи запад” (Shubin 2011, 35–36). Маштао је да Волга буде „наш Мисисипи“. Химлер је фантазирао да би неплодне и празне земље Истока „могле постати рај, европска Калифорнија“ (Eley 143). Хитлерова инспирисација још једном америчком праксом – еугеником, видљива је у следећем признању: „Са великим интересовањем сам проучио законе неколико америчких држава које се тичу спречавања репродукције од стране људи чије потомство, по свој прилици, не би имало никакву вредност или би било штетно за расну групу“ (Burleigh 1997, 158).
Рајхсфирер СС (Reichsführer-SS) Хајнрих Химлер дошао је под утицај Рихарда Валтера Дареа (Richard Walther Darré), ентузијасте за „нордијске“ расне идеје. Сањао је да свој СС (Schutzstaffel) преобликује у елитно нордијско племе – савремени ред тевтонских витезова – које би крчило пут ка већем германском Рајху. Химлер је од Дареа упијао чврсто веровање у судбину нордијске расе, супериорност њене крви над крвљу Словена, потребу да се њена крв одржи чистом и централну улогу чврстог немачког сељаштва у обезбеђивању будућности германске расе (Еvans 2004, 228; Epstein 2015, 56).
Тако је, следећи Хитлерове, Химлерове и идеје других водећих нациста, њихов пројекат, како то виде Барли и Виперман, укључивао „глобално преуређење друштва у складу са расним критеријумима“ (Eley 2013, 63). Нацисти су имали за циљ да створе „чисту аријевску“ расу и „чисту“ расну државу, односно нови, хијерархијски расни поредак са здравим, „аријевским“ Немцем на његовом врху. Требало је створити идеалан будући свет, без „нижих“ раса“, болесних, и оних за које су одредили да им није место у расно прочишћеној „народној заједници“ (Volksgemeinschaft). Трећи Рајх је требало да буде расно, а не класно друштво. Нацисти су веровали да ће Volksgemeinschaft вратити Немачкој величину. Удружена у поносу и припадности, Немачка је водила рат за „животни простор“. Зато је у очима нацистичких државника, Други светски рат био пре свега расни рат, који је вођен са огромном бруталношћу до краја, све док концентрациони логори нису ослобођени инвазијом савезничких армија (Burleigh and Wippermann 1991, 306; Epstein 2015, 69; Eley 2013, 71).
ШИРЕЊЕ НЕМАЧКОГ „ЖИВОТНОГ ПРОСТОРА“ НА ИСТОК И РУСИЈУ
Нацистички пројекат ширења немачког „животног простора“ на Исток и Русију израз је континуитета германске идеје и политике која се протезала од Отона I Великог (Otto I), преко тевтонског Реда, Фридриха II Великог (Friedrich II. der Große), Бизмарка, Друштва немачких источних маршева Вилхелмовог Царства, до Хинденбурга (Hindenburg) и Хитлера (Burleigh 1997, 10; Eley 2013, 184). Међу њима је и утицајни генерал Ерих Лудендорф (Erich Ludendorff) који је имао далекосежне планове за потпуну германизацију и етничко чишћење освојене источне Европе, са Кримом као немачком колонијом (Jenkins 2014, 38). Када је Трећи рајх по први пут освојио значајну област источне Европе која није била насељена претежно немачким говорницима, био је то први корак ка испуњењу дуго негованог нацистичког програма и визије успостављања новог „животног простора“ за Немце у источној Европи, где би словенско становништво било сведено на статус робовских радника и снабдевача храном за немачке господаре (Еvans 2009, 10). Враћајући се на неисторијску верзију Ханзе (Hanse) и тевтонских витезова, нацисти су размишљали у терминима „германизације“ „расно подобних“ припадника аутохтоног становништва, заједно са опсежном немачком колонизацијом и депортацијом „непожељних“ (Burleigh 1997, 81).
Хитлер је у „Мајн Кампфу“ формулисао радикалнији облик старих и познатих германских тежњи према истоку Европе (Lukač 1982, 44). Он је јасно изнео програм и циљ „источне политике у смислу освајања неопходне груде за наш немачки народ“ (Hitler 2010, 433); „Знало се да добијање новога тла може да се постигне само на Истоку, видела се онда неопходност борбе“ (Hitler 2010, 116). Хитлер се позвао на витезове да легитимизује своје уверење да ће територијалне претензије морати да буду постављене на рачун Совјетске Русије: „ово је значило да нови Рајх мора поново да крене у поход путем старих немачких витезова, како би помоћу немачког мача добио земљу за немачки плуг и хлеб свагдашњи за народ“. Тако су Хитлерови команданти на Истоку требало да буду крсташи за националсоцијалистички поглед на свет (Burleigh 1997, 20). Тло које сада заузимају „Русија и њене вазалне пограничне државе“ биће у будућности предато „марљивом раду немачког плуга“ (Еvans 2004, 197). Овај циљ праћен је Хитлеровом визијом нестанка Русије као државе: „Ми смо почели тамо где се стало пре шест векова. Заустављамо вечити поход Германа на југ и запад Европе, и упућујемо поглед земљи на Истоку…Али када данас у Европи говоримо о новом тлу, можемо у првом реду да мислимо само на Русију и њој подређене ивичне државе…Огромни Рајх на истоку је зрео за слом. А крај јеврејске владавине у Русији ће бити и крај Русије као државе. Нас је судбина изабрала да будемо сведоци катастрофе која ће бити најснажнија потврда исправности народне расне теорије“ (Hitler 2010, 425, 426). У продору на Исток, Немачка ће моћи да рачуна само на Енглеску и Италију као савезнике (Hitler 2010, 405). Хитлер се такође надао германизацији централне и источне Европе – процес који је укључивао све, од садње бреза и храстова до убијања Јевреја и Словена (Epstein 2015, 123–124). У посебном поглављу тзв. „Друге књиге” (Hitlers Zweites Buch, 1928), које покрива „источну оријентацију или источну политику”, он је убедљиво показао да ће односи са Русијом бити међу најважнијим спољнополитичким питањима националсоцијалистичког покрета (Litvin 2011, 62). За Београд је говорио да је „био и остаје тврђава принца Еугена“ (Савојског) (Eugen von Savoyen) (Lukač 1982, 45).
Тако су Хитлерова пророчанства из 1920-их постала његова дела 1930-их. Његове опсесије – мржња према комунистичком Совјетском Савезу, дивљење фашистичкој Италији, поштовање империјалне Британије – у основи обликовале нацистичку спољну политику. Хитлеров главни циљ били су Lebensraum и сировине на истоку. Увек је планирао да освоји Совјетски Савез. Међутим, истовремено се надао да ће склопити савез са Британијом. У његовом омиљеном светском поретку, Британија би владала морима, Немачка континенталном Европом (Epstein 2015, 113). У новембру 1936. Немачка и Јапан потписали су Антикоминтернски пакт, усмерен против њиховог заједничког непријатеља, Совјетског Савеза.
Хитлер је ове идеје понављао у разним приликама, као нпр. 3. фебруара 1933. године у говору упућеном официрима Вермахта (Wehrmacht), када је изјавио да ће стечену војну и политичку моћ искористити „да се освоји Lebensraum на Истоку и изврши његова немилосрдна германизација“. Из дневничких записа Јозефа Гебелса (Joseph Goebbels), види се да је Хитлер и после 1933. наставио да поставља питање проширења животног простора на рачун Русије (Litvin 2011, 63; Hamburg Institute for Social Research 1999, 22). На састанку са шефовима оружаних снага крајем јула 1940, Хитлер је рекао да је време да се овај догађај планира. За разбијање Црвене армије било би потребно, према његовом мишљењу, 80 до 100 дивизија, што је „дечја игра“ у поређењу са инвазијом на Француску (Еvans 2009, 160). Знао је да Русију назива „пустињом“; прошлост je тој земљи требало да обезбеде тек његове битке. Крим je требало да постане немачка ривијера. Нарочито je волео и често употребљавао аналогију с британском влашћу у Индији: „Наша улога у Русији биће аналогна улози Енглеске у Индији…Руски простор je наша Индија. Попут Енглеза, ми ћемо тим царством владати шачицом људи“ (Барли 2014, 89). Како је замишљао немачку окупацију Русије, Хитлер је открио у „Вучјој јазбини“ (Wolfsschanze) 10. септембра 1941. године, у кругу својих присталица: „Насељавањем у руским крајевима треба да обезбедимо сељачком становништву империје изузетно луксузан смештај. Немачки установе треба да се налазе у велелепним зградама, губернаторским палатама. Око њих би се узгајало све што је потребно за живот Немаца. Запањујуће лепа немачка села ће се простирати по у распону од 30-40 километара, повезана најбољим путевима. Оно што постоји иза тога биће други свет, где ће Русима бити дозвољено да живе како желе. Али под једним условом: ми ћемо бити господари. У случају побуне биће довољно бацити пар бомби на њихове градове и ствар је готова” (Roemer 2011, 86).
Рајнхард Хајдрих (Reinhard Heydrich), нови рајхспротектор Чешке-Моравске, у инаугуралном говору који je 2. октобра 1941. одржао вишим званичницима окупационог режима у Прагу, изложио је своје планове за насељавање Истока. Немачка војна елита управљаће на Истоку (словенским) „хелотима“ који ће представљати радну снагу за велике пројекте. Спољашњи зид војника-сељака требало je да представља „вечну брану против олујне поплаве људства из Азије“ (Барли 2014, 92). „Полако постављамо један немачки зид за другим да, радећи ка Истоку, немачки народ немачке крви може да изврши немачко насељавање“ (Eley 2013, 144).
Алфред Розенберг (Alfred Rosenberg) је у свом решењу „источног питања“ предвидео протекторат над Литванијом, Летонијом, Естонијом и Белорусијом; проширену и помишљено независну Украјину; неку врсту кавкаске федерације; и, ограђену овим „санитарним кордоном“, оживљену али смањену „Московију“, чија би експанзивна динамика била преусмерена ка Азији, и која би служила као ђубриште за „непожељне“ (Burleigh 1997, 80).
СЛОВЕНИ И РУСИ КАО „UNTERMENSCHEN“
Kao што видимо, народна мржња и презир према Пољацима, као и према Русима, Белорусима и Украјинцима, а још више према „источним Јеврејима“, били су дубоко укорењени у Немачкој. Велика маса обичних радних људи сматрала је Пољаке и Русе заосталим, примитивним и необразованим. Нацистичка пропаганда, која је непрестано јачала такве стереотипе, продубљивала је предрасуде према Словенима и источним Јеврејима током 1930-их све док многим Немцима, посебно млађој генерацији, нису почели да се чине као „мање од људи“ (Еvans 2009, 103). Ова дехуманизирајућа пропаганда, заједно са расном доктрином нацистичких „научника“, веома ефикасно је представљала Словене као „подљуде“. По правилу су им биле приписане азијске, већином монголоидне карактеристике. Тако су Словени-Руси постали „подљуди“ под утицајем Татара и Монгола (Gilyazov 2011, 187; Smith 2016). Заједно са јеврејским становништвом, које је убијено у Холокаусту, словенском становништву је додељена улога расно инфериорних поробљених људи („slawische Untermenschen” – „словенски подљуди”). Зато немачки рат на Истоку од самог почетка није био обичан рат. Комбиновао је територијално увећање са расним ратом против не само Јевреја већ и свих „не-Аријеваца“. У нацистичкој расној хијерархији, Словени су били при дну, одмах изнад Јевреја и Рома (Цигана). Велики број жртава међу цивилним становништвом у Совјетском Савезу, Пољској и Југоисточној Европи може се разумети само у светлу ове морбидне, историјски дуготрајне и укорењене расистичке позадине (Petersen 2022; Epstein 2015, 126; Shneyer 2011, 358; Kudryashov 2011, 153). Геноцид и ратни злочини деловали су мање страшно, или чак „нормално“, „пожељно“ и „нужно“, када се уништавају „подљуди“ или „нељуди“.
Хитлер у „Мајн Кампфу“ јасно износи своју мржњу и арогантан презир према Словенима и Русији као „нижим“ и „мање вредним“ расама и бићима. По њему, Словени нису имали способност да створе државу, што се односи и на Русију, већ им је то морало доћи од германске расе: „државотворна снага словенства мора крајње сумњичавом сматрати“ (Hitler 2010, 47), штавише, „организација руске државне творевине није била резултат државно-политичких способности словенства у Русији, већ пре само чудесан пример државно-стваралачке ефикасности германских елемената у мање вредној раси“ (Hitler 2010, 426). У хабзбуршком Бечу је Хитлер зацементирао своју мржњу према вишенационалној Монархији. Напредовање словенских и других мањина, сматрао је, нарушава виталност царства и његовог немачког вођства (Epstein 2015, 23). Постао му је „огаван…расни конгломерат, који је показивао главни царски град, огаван цео тај мешањац народа, Чеха, Пољака, Мађара, Русина, Срба и Хрвата“ (Hitler 2010, 103). Хитлер подсећа и на однос Русије према Немачкој уочи Првог светског рата, што открива његове мрачне осветољубиве пориве према Русији које ће покушати да реализује петнаестак година касније: „Не заборављам дрску сталну претњу, коју се тадашња панславистичка Русија усудила да упућује Немачкој; не заборављам сталне пробне мобилизације, чији је и једини смисао било вређање Немачке; не могу да заборавим расположење јавног мњења у Русији, које је већ пре рата себе надмашило у мржњом испуњеним испадима против нашег народа и Рајха, не могу да заборавим велику руску штампу која се све више одушевљавала за Француску него за нас“ (Hitler 2010, 431). Он има потпуно разумевање за аустријски напад на Србију, јер „Аустрија је на својој јужној граници имала једног огорченог смртног непријатеља који је у све краћим периодима провоцирао монархију, и који не би никада попустио, док коначно не би и наступио повољни тренутак за разбијање царства“ (Hitler 2010, 126). Хитлер сведочи и да се у руско-јапанском рату „сместа ставио на страну Јапанаца“, пошто је „у поразу Руса видео пораз аустријског словенства“ (Hitler 2010, 125).
Хитлерово осећање немачке расне супериорности, које су следили и његови генерали, карактерисало је немачку окупациону политику у Русији. Народ Совјетског Савеза био је посматран кроз расистичку, човекомрзитељском фашистичку идеологију, такозвану теорију расне супериорности Аријевских Германа над другим људима, и инфериорност ових последњих. У складу са овом „теоријом“, Руси као словенски народ нису били само људи „другог реда“, већ представници животињског царства као што су зечеви, способни само за брзу репродукцију и за задовољење животних потреба. Туђинци (то јест, Немци) донели су појам о организованом друштву народима који би се иначе понашали антисоцијално попут „зечева“. Управо је то био начин на који је Адолф Хитлер говорио о Словенима и руском народу у својим такозваним „Разговорима за столом“ (Hitlers Tischgespräche, 1951) (Roemer 2011, 86; Барли 2014, 89). Зато је „немачко колонијално друштво требало…да представља ‘тврђаву’, затворену за туђинце, јер ‘и најнезнатнији наш шталски момак мора да буде надмоћан у односу на сваког домаћег становника’. Ови други представљају ‘масу рођених робова, који осећају потребу за господаром’. Здравље и хигијена требало je да припадну прошлости: ‘Нема вакцинације за Русе, и нема сапуна да се перу. (…) Али нека им алкохола и дувана колико желе’. С карактеристичном неосетљивошћу, рекао je 17. октобра 1941: ‘Нећемо да се претварамо да смо дадиље; немамо апсолутно никаквих обавеза кад je реч о том народу. Да се боримо против сиротиње, да растерујемо буве, да обезбеђујемо учитеље немачког, да издајемо новине – врло мало тога спада нама! (…) Што се осталог тиче, научите их таман довољно да разумеју саобраћајне знаке, да их не прегазе наша возила!“ (Барли 2014, 89).
Хитлер је увелико користио и термин „азијска опасност“ (Gilyazov 2011, 188). Он је већ 1930. године у разговору са Отом Штрасером (Otto Straßer) изнео мишљење да је Совјетски Савез формација са „словенско-татарским телом и јеврејском главом“, а 3. октобра и 11. децембра 1941. године употребио је термин „монголски јуриш“ да окарактерише Црвену армију (Gilyazov 2011, 187). Словени су у сваком случају, према Хитлеру, били подљуди неспособни да пруже озбиљан отпор супериорној раси. „Руси су инфериорни“, рекао је Хитлер генералима Браухичу (Brauchitsch) и Хајдеру (Haider) 5. децембра 1940. „Војска је без вође“. Немачким оружаним снагама не би било потребно више од четири или пет месеци да разбију Совјетски Савез (Еvans 2009, 161), јер су „руске оружане снаге као колос без главе на глиненим ногама“ (Burleigh 1997, 42). Пољаци су, рекао је Гебелсу, „више животиње него људи, потпуно досадни и безоблични…Прљавштина Пољака је незамислива“. Пољска је морала бити потчињена потпуном немилосрдношћу (Еvans 2009, 11).
Химлер je, на Хитлеровом трагу, сматрао да су Немци донели осећај националности Чесима и Словенцима: „Они сами за то нису били способни, али ми смо то измислили за њих“ (Burleigh 1997, 24). У меморандуму под насловом „Размишљања о третману страних популација на Истоку“ написаном 15. маја 1940. и одобреном од стране Хитлера, Химлер je одредио судбину домаћег пољског становништва. За Пољаке је рекао да су „подљудски народ са Истока“ и „опасност“ (Еvans 2009, 31). „Пољска je требало да буде подељена на стварне или измишљене саставне етничке делове. Оне који буду оцењени као неподобни за ‘регерманизацију’, требало je сврстати у статус хелота. Њима је намењено само рудиментарно образовање, конкретно ‘проста аритметика, до 500 у најбољем случају, да науче да се потписују, и да науче да Бог заповеда да буду послушни према Немцима и да буду поштени, вредни и пристојни. Сматрам да није неопходно да науче да читају’. Taj ‘инфериорни остатак’ постојао би у Генералном губернаторству (Generalne Gubernatorstwo, Generalgouvernement) као обезглављена радна класа која Немачкој обезбеђује људство за најважније капиталне пројекте као што су каменоломи, јавне грађевине и путеви. У говору који je одржао 24. јуна 1940, Химлер је забранио било какво зближавање између Немаца и Пољака, међу којима ‘не постоји већа веза него између нас и црнаца’. Пољаци који ступе у сексуалне односе с Немицама чекала је ‘омча’; Немце и Немице који ступе у однос с Пољацима требало je послати у концентрационе логоре“ (Барли 2014, 91).
Три недеље након инвазије на Совјетски Савез, Химлер се обратио групи Вафен СС (Waffen SS) фашиста: „Када се ви, људи моји, борите тамо на Истоку, ви водите исту борбу, против истог подљудства, истих инфериорних раса, које су се некада појавиле под именом Хуни, други пут – пре 1000 година у време краља Хенрија (Henry I) и Отона I – под именом Мађари, други пут под именом Татари, а још једном под именом Џингис-канa (Чингис хаан) и Монгола. Данас се појављују као Руси под политичком заставом бољшевизма“ (Lipatti 2017). Химлер је 4. октобра 1943. одржао један од најзначајнијих нацистичких говора током Другог светског рата, пред скупом СС-групенфирера (SS-Gruppenführer) у хотелу у граду Позен (од 1945. Познањ, Пољска). Имајући у виду рат против Стаљина (Stalin) и Совјетског Савеза, он је претурао по низу грубих стереотипа о Русима. Могли су да испољавају побожност, били су способни за тежак рад и били су вешти у технологији. Истовремено, Химлер је прогласио ендемску лењост, лажљивост и бруталност у Русији. Руси, Чеси и други Словени, наставио je, нису поседовали никакву инхерентну вредност као људска бића. За СС, ове „људске животиње“ биле су драгоцене само утолико што су радиле под господством „супериорних аријевских“ Немаца: „Ако током изградње тенковског јарка 10.000 Рускиња умре од слабости или не, то ме занима само утолико што је тенковски јарак изграђен за Немачку“. Није се поколебао да каже: „Koja год добра крв наше врсте постоји у овим људима, треба да је узмемо тако што ћемо децу, ако је потребно, покрасти и сами одгајати.“ Тако је Химлерово особље било ангажовано у гнусним делима крађе деце у Пољској у нади да ће спасити „добру крв“ за нацистичку расну заједницу (Dawsey 2023).
Расистичка мржња према Словенима и Русима као „подљудима“ и „Азијатима“ видљива је и у изјавама нацистичких војних команданата. Становници Совјетског Савеза изгледали су официрима и људима свих рангова немачке војске као зверски, азијатски, тупи и фаталистички, или лукави и без части (Еvans 2009, 194). Командант 6. армије генерал-фелдмаршал (Generalfeldmarschall) Валтер фон Рајхенау (Walter von Reichenau) је у инструкцији 10. октобра 1941. истакао: „Главна сврха кампање против јеврејско-бољшевистичког система је потпуно уништење његове моћи и елиминација азијског утицаја на европску културу” (Gilyazov 2011, 187). Изражавајући презир према руском цивилном становништву, генерал-фелдмаршал Ерих фон Манштајн (Erich von Manstein) сасвим типично је Русију описао као земљу далеко од западне цивилизације. А генерал-фелдмаршал Герд фон Рундштет (Gerd von Rundstedt) се стално жалио на прљавштину у просторијама које је заузео у јужном сектору фронта (Еvans 2009, 194). У коментарима на Генералплан Ост (Generalplan Ost) из априла 1942. се каже: „Важно је да становништво руске територије углавном чине људи полуевропског примитивног типа. Овој маси расно инфериорних, глупих људи потребно је вођство“ (Naumov 2011, 59). Генерал-пуковник (Generaloberst) Алфред Јодл (Alfred Jodl) је рекао: „Руски колос ће се показати као свињска бешика; убоди га и пући ће“ (Burleigh 1997, 42).
Оно што су инвазивни и окупаторски Немци радили у Пољској од септембра 1939. године није био толико резултат рата колико дугорочних процеса индоктринације, засноване на дубоко укорењеном осећању да су Словени и источни Јевреји били подљуди и да политички непријатељи немају никаква права. Типичан у овом погледу био је генерал-пуковник Готхард Хајнрици (Gotthard Heinrici), чија су писма откривала дубоко укорењене предрасуде у његовом повременом дружењу са Словенима, Јеврејима, прљавштином и гамадима. „Овде свуда јуре стенице и вашке“, писао је својој жени из Пољске 22. априла 1941. Генералнo губернаторство је описао као „ђубриште Европе“, пунo кућа које су биле „напола срушене, оронуле, прљаве, отрцане завесе иза прозора, укочене од прљавштине“. За Хајнриција, као и за многе друге немачке окупаторе, прљавштина је била словенска и пољска. „Управо када кренете улицама“, известио је из Пољске априла 1941, „већ имате осећај да сте са собом понели вашке и буве“ (Еvans 2009, 104). Хајнрицијеве необавезно изражене, али дубоко укорењене предрасуде према Јеврејима и Словенима биле су потпуно типичне за његову касту (Еvans 2009, 493).
Интензивна идеолошка обука на фронту продубила је индоктринацију коју су млади Немци већ примили у школи, преко Хитлерове омладине (Hitler-Jugend) и Гебелсових масовних медија. Није стога било изненађујуће што су многи немачки војници кренули у борбу против Црвене армије описујући њене војнике као „подљуде које су Јевреји довели до лудила“ (Еvans 2009, 498). „Шта је држало немачке војнике да воде једну изгубљену битку за другом?“, пита се историчар Ричард X. Еванс, аутор значајне трилогије о Трећем рајху, и даје одговор: „Страх и презир од ‘бољшевичких хорди’, од совјетских ‘подљуди’, учинили су их више него спремним да убијају и уништавају“ (Еvans 2009, 492). Тако војник Ханс-Алберт Гизе (Hans-Albert Giese) у писму својој мајци са Источног фронта 12. јула 1941. каже: „Да човек није својим очима видео ове примитивне прилике међу Русима, не би могао веровати да тако нешто још увек постоји. Наше сопствене штале за краве су понекад као злато у поређењу са најбољом просторијом у домовима у којима Руси бирају да живе. Они су можда гора руља од Цигана“. Неколико дана касније, он је руске сељане назвао „црнце из грмља“ (Еvans 2009, 194). Немачки војник Вишенберг (Wieschenberg) изјавио је: „Истина је била да је Русија непријатељска земља и усрана рупа“ (Kühne 2010, 135).
[1] О искривљавању и злоупотреби Ничеове (Nietzsche) идеје „натчовека“ у нацистичкој идеологији не можемо овом приликом.
