Претходна напомена:
Овај текст Платформе државног преговарачког тима сачињен је и усвојен у ужем политичком саставу руководства Србије почетком јануара 2006. године. Пре тога, скупштинском Резолуцијом од 5. новембра 2005. одобрени су преговори о будућем статусусу Косова и Метохије, дате су смернице и основан је државни преговарачки тим.
Преговори су започети 24. фебруара 2006. у Бечу. Почетком маја (3. и 4. мај) исте године Платформа је објављена у два наставка у Политици.
Током преговора (фебруар 2006 – децембар 2007) државни преговарачки тим држао се њеног оквира и максималног броја начелних решења садржаних у Платформи.
За данашњег читаоца, поред општег значаја овог документа, може бити од користи и сазнање како је тадашњи државни врх конкретизовао уставну категорију „суштинска аутономија“ Косова и Метохије, што је до данас остало у сенци заборава.
Слободан Самарџић, тадашњи координатор, уз Леона Којена, државног преговарачког тима.
- јула 2018.
Циљеви. Са становишта Србије и државне заједнице Србије и Црне Горе, основни циљ политичких разговора о будућем статусу Косова и Метохије мора бити заштита виталних националних интереса у покрајини. Узимајући у обзир правну и политичку ситуацију створену доношењем Резолуције СБ УН 1244, смишљени прогон Срба који у различитим облицима траје од самог успостављања међународне управе у покрајини, као и још увек крхку спољнополитичку позицију наше земље, тај циљ неће бити нимало лако остварити. Но, државно руководство има најмање права да на тај циљ заборави и, без обзира на тежину ситуације, мора се увек руководити виталним националним интересима. У случају Косова и Метохије, ти интереси би се могли одредити на следећи начин.
Општи интерес државе и њених грађана за очувањем територијалног интегритета земље. Албански захтев за независношћу Космета нема утемељење у међународном праву, ни у било којем другом политичком принципу који се прихвата у демократском свету. Нема европске државе која би дозволила референдум о независности на делу своје територије, нити би и без таквог референдума прихватила отцепљење дела своје територије, па то не треба очекивати ни од Србије и СЦГ.
Брига за правну сигурност, цивилизован живот и економски просперитет свих грађана покрајине. У интересу је Србије да сви њени грађани, без обзира на националну припадност (односно припадност било којој посебној групи), уживају једнака права и имају једнаке шансе да живе цивилизованим животом, заштићени од незаслуженог сиромаштва, с пуном могућношћу рада и запошљавања, а слободни од нетрпељивости и предрасуда према другима. За више од пет година, међународна управа веома је мало учинила да се грађанима покрајине отвори таква перспектива. Политички компромис који Србија овом платформом нуди албанској заједници не треба само да реши један политички спор, него и да дâ шансу свим грађанима покрајине да у догледној будућности живе бољим и срећнијим животом.
Заштита српског становништва у покрајини. Око 60% Срба који су живели на Космету пре 1999, нарочито у градовима, протерано је и морало је да потражи заштиту у централној Србији. Преостала трећина углавном живи под нељудским условима, у наметнутом сиромаштву, несигурности и страху. Кроз политичке разговоре о будућем статусу треба обезбедити чврсте институционалне гарантије за српску заједницу на Космету, тако да се Србима у покрајини отвори перспектива нормалног живота а избеглицама омогући повратак.
Очување цркава и манастира у покрајини. Међународна управа била је немоћна или невољна да заштити српске цркве и манастире у покрајини, који су у знатном броју срушени или спаљени, а уништен је и добар део српске културне баштине на Космету. Политички разговори о будућем статусу морају ставити тачку на верске прогоне и културни вандализам у покрајини, а Српској православној цркви омогућити нормалан рад као било где другде на територији СЦГ, укључујући пуну контролу над обновом цркава и манастира.
Заштита јавне и приватне имовине. Српска имовина на Космету, како јавна тако и приватна, највећим делом није у поседу законских власника, и постоји реална опасност да фактички буде отуђена или продата далеко испод своје тржишне вредности. У току самих политичких разговора о будућем статусу, а поготову у склопу споразумног решења, мора се предузети све што је неопходно за заштиту те својине, поготову тамо где је то битно за опстанак српске заједнице у покрајини.
Међународноправни аспекти будућег статуса Косова и Метохије
Будући статус Косова и Метохије нужно има и међународноправну и уставну димензију, које морају бити усклађене једна са другом.
Међународне гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије и Црне Горе. Будући статус Косова и Метохије мора у потпуности бити у складу са међународним правом и темељним начелима међународног поретка. То значи да се решењем будућег статуса не сме доводити у питање суверенитет и територијални интегритет Србије и Црне Горе као међународно признате државе, чланице Уједињених нација и других међународних организација.
Будући статус Косова и Метохије треба да потврди основна начела и норме на којима се заснива међународна заједница, као и посебна документа међународне заједнице којима се утврђује суверенитет и територијални интегритет Србије и Црне Горе. То се пре свега односи на Повељу УН и Завршни акт Конференције о европској безбедности и сарадњи (данас ОЕБС) из Хелсинкија од 1975. године. На основу ових и других општеобавезујућих документата, територијални суверенитет и интегритет Србије и Црне Горе (тадашње СР Југославије) изричито се потврђују у Резолуцији СБ УН 1244 од 10. јуна 1999, као и у претходним резолуцијама СБ УН бр. 1160, 1199, 1203 (све од 1998. године) и бр. 1239 од 1999. године. Уз основне изворе међународног права, границе и територијални интегритет држава насталих распадом претходне Југославије додатно су зајемчени посебним међународним документима и споразумима, као што су Мишљења Арбитражне комисије Конференције о Југославији (Мишљење бр. 3 од 11. јануара 1992) и Општи оквирни споразум о миру у Босни и Херцеговини од 21. новембра 1995. (Дејтонско-париски споразум).
Свако решење будућег статуса Косова и Метохије које би излазило из оквира важећег међународног права и угрозило суверенитет и територијални интегритет Србије и Црне Горе било би наметнуто решење, па би стога морало бити проглашено нелегитимним, противправним и неважећим од стране надлежних државних органа.
Општи споразум о будућем статусу Косова и Метохије. Политичке разговоре о будућем статусу Косова и Метохије треба окончати општим споразумом, који би имао карактер међународноправног документа. Из овог споразума би проистекло решење будућег статуса Косова и Метохије, које би имало форму уставноправног документа уз одређене гаранције међународне заједнице. Текст општег споразума садржавао би уставне принципе будућег статуса Косова и Метохије, као и принципе који уређују аутономни положај српске заједнице на Косову и Метохији.[1]
Овакав карактер општег споразума треба утврдити на самом почетку политичких разговора о будућем статусу, тако да буде јасно да се споразумом омогућује утврђивање дугорочнијег, али не и коначног, статуса Косова и Метохије. Споразум би се склопио на двадесет година, уз могућност да буде обновљен. Уз сагласност свих заинтересованих страна о евентуалним изменама у њему могло би се расправљати и у неком ранијем року.
Статус Косова и Метохије утврђен општим споразумом био би под међународним надзором, али – осим у сфери безбедности – не и под међународном управом. Управљање покрајином постаје предмет унутрашњег уставног уређења.
(1) Учесници, потписници и гаранти споразума. Учесници споразума су три стране које учествују у политичким разговорима. То су Београд, Приштина и међународна заједница у улози посредника, чији представници делују под окриљем Савета безбедности УН. Споразум пре усвајања морају у свим његовим појединостима да прихвате све три стране. Потписници споразума су Србија и Црна Гора, с једне, и Уједињене нације, с друге стране, као међународноправни субјекти. Потписници споразума су уједно и гаранти његовог спровођења.
(2) Обавезе УН по споразуму. Осим улоге гаранта, УН би имале и конкретне обавезе и одговорности, пре свега у области безбедности. Оне би задржале војно и делимично полицијско присуство у покрајини. Војно присуство УН укључује потпуну демилитаризацију Косова и Метохије. Улога полиције УН била би општи полицијски надзор над унутрашњом безбедношћу у покрајини и, евентуално, гранична полицијска контрола заједно са одговарајућом службом Србије/СЦГ на међународним границама.
(3) Остали елементи општег споразума. После потписивања општег споразума, СБ УН ће донети нову резолуцију о Косову и Метохији, којом ће се заменити Резолуција 1244 и потврдити статус утврђен споразумом. Истовремено би био установљен механизам подношења годишњег извештаја Савету безбедности УН, са могућношћу да се промене модалитети војног и полицијског присуства УН (број војника односно полицајаца, начин њиховог ангажовања, итд).
Уставно решење будућег статуса Косова и Метохије
Општи споразум би предвидео уставно решење будућег статуса КиМ у виду суштинске аутономије покрајине унутар Србије. У споразуму би се налазили само основни елементи, тј принципи, решења, до којих би се споразумно дошло, али не и дослован уставни текст, као што је био случај са Општем оквирним споразумом о миру за БиХ из Дејтона, или са предлогом документа из Рамбујеа. Претпоставка за ово је да се сви принципи уставног решења прецизно утврде током преговора.[2]
Основни елементи уставног решења су следећи:
Опште решење. Основни уставни принципи будућег статуса Косова и Метохије, који ће бити у сагласности са уставним принципима из општег споразума, треба да буду садржани у новом уставу Србије, као посебан део или анекс тог устава. Ту би се налазиле одредбе које утврђују уставни положај КиМ унутар Србије у форми његове суштинске аутономије, поделу надлежности између Србије и КиМ, гаранције основних права и институције које спроводе искључиве надлежности покрајине. Србија би извршила одговарајуће промене свог устава по редовном поступку промене. Косово и Метохија би потом усвојило свој устав.
У анексу устава Србије налазиле би се следеће одредбе о установљењу суштинске аутономије Косова и Метохије:
Подела надлежности
- Уставно би била утврђена одредба о претпоставци надлежности у корист покрајине.
- Надлежности у области спољне политике, одбране (само заштита граница), заштите људских права у последњој инстанци, монетарне политике, царинске политике, заштите српског културног наслеђа, као и у области посебних инспекцијских послова, обављале би Србија и државна заједница СЦГ у зависности од њихове уставне поделе надлежности.
- Када је реч о монетарној и царинској политици, утврдио би се период за који би Србија преузела ове надлежности које сада обавља УНМИК, као и режим за прелазни период. Динамика преузимања ових надлежности утврдила би се са ЕУ у оквиру процеса стабилизације и придруживања.
- Своје уставне надлежности покрајина обавља уз обавезу поштовања уставних принципа којима се утврђује аутономија српске заједнице на Косову и Метохији.
- У области искључивих надлежности Србије, тј. Србије и Црне Горе, органи на КиМ давали би препоруке и мишљења надлежним органима Србије, тј. СЦГ.[3]
- Косово и Метохија располаже пуном финансијском аутономијом. Покрајина води самосталну политику јавних финансија (пореска политика, политика јавних улагања и расхода). У складу са тим, покрајина има могућност задуживања код међународних финансијских институција и добијања директних страних инвестиција.
Права и заштита припадника свих националних заједница на КиМ. Будући статус Косова и Метохије мора да омогући поштовање људских права припадника свих националних заједница без обзира да ли оне чине већину или мањину становништва у покрајини. То се посебно односи на право на сигуран живот и личну имовинску безбедност, поштено и ефикасно судство, неометано уживање својинских и других имовинских права, слободу кретања и настањивања, слободно изражавање политичких, верских, културних и других личних уверења, право на повратак и интеграцију привремено расељених лица, право на једнак третман при запошљавању и вршењу јавних функција, као и сва друга права садржана у међународним документима које је потписала и ратификовала Србија и Црна Гора.
Одговорност за заштиту права припадника свих националних заједица на Косову и Метохији треба да преузму судски органи у покрајини, уз могућност заштите у последњој инстанци пред Уставним судом Србије.
Институције Косова и Метохије
- Уставне надлежности КиМ би спроводиле институције законодавне, извршне и судске власти.
- Косово би имало скупштину бирану на непосредним изборима. Скупштина би имала унапред одређен загарантовани број посланика који представљају Србе и остале неалбанске заједнице.
- Влада КиМ би била носилац извршне власти. У влади треба да се предвиди најмање једно место за представника српске и једно за представника осталих неалбанских заједница на КиМ.
- Судску власт на КиМ спроводе општински, окружни и Врховни суд КиМ. Постоји и уставни суд КиМ који врши контролу уставности и законитости. У области људских права суд последњег призива је Уставни суд Србије (уставна жалба).
- У деловању институција све три гране власти треба предвидети механизме заштите виталних интереса мањинских заједница, уставно дефинисане као клаузуле против прегласавања. У скупштини и влади мора постојати право вета представника мањинских заједница у одређеним, уставно предвиђеним питањима. Такође, судска већа, која решавају по питањима права припадника националних заједница, морају по свом саставу бити национално мешовита.
Одржавање међународних односа.
- Косово и Метохија могло би да одржава међународне односе са другим државама, регионима и међународним организацијама из области својих надлежности. Једини услов за ово јесте неугрожавање државних интереса Србије, односно Србије и Црне Горе. За склапање споразума из ове области потребно је одобрење владе Србије, односно Савета министара СЦГ.
- Покрајина би, уз институционални аранжман одређен уставом Србије, могла да остварује директну сарадњу са међународним финансијским институцијама. Ови односи се могу одржавати уз следеће услове: редовно и благовремено информисање одговарајућих органа Србије, контрола Народне банке Србије уз могућност покретања поступка пред међународном арбитражом (овде се може предвидети да у управном телу НБС буде директно заступљен представник КиМ).
Српска заједница на Косову и Метохији
У последњих шест деценија, од краја Другог светског рата, српска заједница на Косову и Метохију никада није била у тако тешком положају у каквом је данас. Територија Косова и Метохије је од лета 1999. године под међународном управом, која је учинила веома мало да заштити Србе од отвореног и бруталног насиља Албанаца; терор, етничко чишћење, уништавање и отимање имовине, застрашивање, претње и притисак од тог времена су свакодневна појава у животу Срба у покрајини. Око 60% српског становништва Косова и Метохије, као и многи други не-Албанци, било је приморано да напусти покрајину и потражи уточиште у централној Србији. Обавеза је свих државних органа Србије и СЦГ да у политичким разговорима о будућем статусу Косова и Метохије учине све да се ове неправде исправе а српској заједници у покрајини омогуће нормални услови живота: то је и једини начин да се реши проблем повратка, јер се нико неће вратити да би био изложен истом насиљу од којег је пре неколико година морао да побегне.
Полазни ставови. Србима на Косову и Метохији неопходне су три врсте уставних јемстава и законске заштите да би, у данашњим условима, могли да опстану у покрајини. Прво, уставно-правни положај српске заједнице на Косову и Метохији мора бити тако одређен да албанска већина неће имати уставног и законског упоришта да поступа са Србима као мањином којој се могу наметати решења противна њеним виталним интересима.[4] Друго, Срби на Косову и Метохији морају уживати сва индивидуална права и слободе које Европска Унија, СЦГ и Србија гарантују својим грађанима: не сме се дозволити да, као данас, став покрајинских власти према Србима диктира етничка нетрпељивост а не политичке вредности цивилизованог света. Треће, српској заједници на Косову и Метохији морају бити дата институционална јемства и обезбеђени институционални механизми нормалног живота и сигурног опстанка у покрајини.
У садашњим приликама, та јемства и механизмe најлакше је увести кроз процес децентрализације, чији циљ треба да буде формирање српског ентитета на Косову и Метохији. Постојање таквог ентитета ничим не би нарушавало територијално јединство покрајине, нити би представљало основ за њену поделу; оно би само било институционални израз српске аутономије у оквиру Косова и Метохије, на коју Срби имају ништа мање права него косовски Албанци у оквиру Србије.
Територија српског ентитета. Српски ентитет обухватао би садашње и новоформиране општине мултиетничког састава али са јасном српском већином. Нове општине овог типа, које би се успоставиле кроз процес децентрализације власти на Косову и Метохији, битан су предуслов за повратак већег броја интерно расељених лица у покрајину. Њих треба формирати у Северној Митровици, затим на централном Косову, у Косовском Поморављу и у Метохији. Садашње и новоформиране општине са српском већином не би чиниле компактну територију, али би својом функционалном повезаношћу представљале институционални оквир за нормалан живот и сигуран опстанак српске заједнице у покрајини.[5] Осим тога, део српског ентитета била би и најважнија средишта православне вере на Косову и Метохији, уколико се не налазе на територији већинских српских општина. То би свакако били Пећка патријаршија, Високи Дечани, Богородица Љевишка, Свети Арханђели и Девич, са „заштитним зонама“ око њих, о којима се говори у извештају Каиа Еидеа. У формирању „заштитних зона“ око манастира требало би обавезно узети у обзир и оправдане захтеве СПЦ за повраћајем имовине одузете национализацијом после Другог светског рата.
Надлежности и овлашћења општина са српском већином. Основна права Срба на Косову и Метохији, која су данас угрожена а у многоме и погажена, могу се заштити само уколико се спроведе не било каква, већ истинска и свеобухватна децентрализација власти у покрајини. Таква децентрализација уједно је и начин да се у разумном року реше горући проблеми безбедности, слободе кретања и повратка. О томе данас постоји широка сагласност и у свету, како се добро види из Еидеовог извештаја, последњег ауторитативног међународног документа посвећеног Косову и Метохији (август 2005.), који даје и низ трезвених препорука за побољшање стања у покрајини.
Да би се спровела истинска и свеобухватна децентрализација, неопходно је да органи локалне самоуправе на Косову и Метохији добију низ конкретних надлежности и овлашћења, која сада не поседују. То су пре свега:
(1) Пуна културна аутономија (самоуправа у области употребе језика, образовања, медија и културних установа; заштита верских и културних споменика; право на посебне институционалне везе са Београдом у овим областима).
(2) Аутономија у здравству и социјалној политици (самоуправа у области здравства; одређене надлежности у области социјалне заштите и пензионог осигурања; право на кадровску и материјалну помоћ Београда у овим областима).
(3) Финансијска и привредна аутономија (финансијска аутономија општина; надлежности везане за инфраструктуру на територији општине; право на просторно планирање; право на спровођење приватизације на територији општине).
(4) Локална полиција и правосуђе (одговарајуће надлежности локалне полиције; мултиетнички састав полиције сразмеран етничком саставу становништва; право општинских скупштина да бирају шефа локалне полиције односно судије општинских судова, с тим да их потврђује централна власт у покрајини).
У склопу овако спроведене децентрализације треба омогућити међуопштинско повезивање у вршењу одређених надлежности од заједничког интереса, то јест „хоризонталне везе“ међу општинама, као и стварање одговарајућих тела, кроз која би се те везе остваривале. У већ поменутим и неким другим областима, општинама у саставу српског ентитета биле би зајемчене и директне институционалне везе са Београдом. Без таквих веза тешко је замислити да би те општине – традиционално сиромашне, за последњих пет година привредно и кадровски још вишеструко ослабљене, а и иначе са малим инвестиционим могућностима – могле заиста да искористе шансу нових надлежности и овлашћења, и да за своје становнике створе животне услове какви су постојали пре 1999. године.[6]
Индивидуална права и слободе. Срби на Косову и Метохији, а поготову они који живе изван општина са већинским српским становништвом, изложени су добро познатим механизмима дискриминације и асимилације, којима се нарушавају њихова основна права и слободе. Зато им мора бити изричито зајемчен низ посебних права као што су: право на изражавање националног идентитета; право на употребу српског језика и писма (укључујући и право на његову службену употребу под утврђеним условима); право на школовање на српском језику; право на неговање сопствене културе и традиције (укључујући и право на употребу националних симбола); право на сарадњу са сународницима у покрајини и изван ње. Слично томе, мора се званично стати на пут дискриминацији према Србима и другим не-Албанцима, пре свега у опхођењу власти према њима и при запошљавању, док се законом морају забранити сви облици насилне асимилације и изазивања расне, националне и верске мржње.
Заштита српске заједнице у равни централне власти у покрајини. Децентрализацијом се може постићи да се нормализују свакодневни услови живота за Србе на Косову и Метохији. Пуна заштита њихових права тражи институционална јемства и на вишим нивоима власти, а пре свега у парламенту Косова и Метохије. Када су у питању одлуке парламента које се тичу виталних интереса српске заједнице, укључујући и доношење покрајинских закона, треба предвидети да се одлука не може ваљано донети ако за њу не гласа и већина посланика српске националности. Ради обезбеђења владавине права на Косову и Метохији, требало би предвидети и посебне механизме у равни судске власти, који би имали за циљ да спрече кршење права припадника српске и других неалбанских заједница. Једна од мера те врсте било би и задржавање судија из страних земаља, који би били пуноправни чланови судских већа на свим вишим инстанцама судске власти у покрајини (што се у основи препоручује и у Еидеовом извештају).
Јемства. Територија и уређење српског ентитета, са свим правима и надлежностима, били би део општег споразума којим би се решило питање Косова и Метохије без нарушавања суверенитета и територијалног интегритета Србије и СЦГ. Тај споразум би био резултат политичког компромиса, до којег би се дошло на преговорима о будућем статусу Косова и Метохије, а прихватиле би га и српска и албанска страна. Њиме би се обезбедила суштинска аутономија за покрајину у оквиру Србије, чиме би били задовољени легитимни интереси албанске заједнице, а постојање српског ентитета ничим не би угрозило те интересе, нити би довело у питање територијално јединство Косова и Метохије.
[1] Ти приципи су садржани у следећим деловима ове Платформе.
[2] Током израде одговарајућег дела, тј. анекса, устава Србије, као и израде устава Косова и Метохије, УН ће моћи да ангажује уставноправне стручњаке, који би водили рачуна о усклађености уставних одредби са утврђеним уставним принципима из општег споразума.
[3] Пошто је реч о минималном броју надлежности које нису у области аутономног одлучивања КиМ, тј. о изузетно високом степену аутономије, директно учешће изабраних представника КиМ у органима Србије није неопходно за остваривање аутономије. Уобичајено решење, које би подразумевало директно представљање КиМ у органима Србије, подразумевало би уобичајени концепт аутономије, са много мање аутономних и искључивих надлежности у корист покрајине, а не концепт суштинске, тј. проширене аутономије како се овде предлаже.
[4] Решења којима се ово обезбеђује садржана су у претходном делу ове Платформе.
[5]Преостале општине у покрајини могле би се звати и албанским ентитетом, мада тај израз асоцира на дејтонску поделу Босне и Херцеговине на два ентитета, док се у овој Платформи не предлаже ништа слично.
[6] Сви поменути разлози важе у далеко већој мери за општине са српском већином које тек треба формирати у садашњим изолованим српским енклавама централног Косова, Косовског Поморавља и Метохије; помоћ Београда ту је још битнија него на северу покрајине или у Штрпцу.
Извор: srbijasvet.wordpress
